Lov na mačeve
Lov na mačeve bio je jedna od mera japanskog regenta Tojotomi Hidejošija (1582-1598) za ujedinjenje i uspostavljanje trajnog mira u Japanu nakon stogodišnjeg građanskog rata i raspada države u periodu Sengoku (1467-1568).[1]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Nakon što je 1582. godine nastavio ujedinjenje Japana koje je 1568. započeo Oda Nobunaga, Tojotomi Hidejoši je 1587. osvojio ostrvo Kjušu i uspeo da snagom oružja i pregovorima savlada većinu nezavisnih velikaša u Japanu. Hidejošijev „mir“ se proširio ne samo na daimjoe već i na svaki društveni sloj, uključujući poljoprivrednike i ribare. To je sprovedeno njegovim ukazom o lovu na mačeve i zabranom piraterije, izdatim i sprovedenim 1588.[1]
Edikt iz 1588. godine[uredi | uredi izvor]
Ukaz o lovu na mačeve naložio je predaju i zaplenu svog oružja koje su posedovali seljaci, uključujući dugačke mačeve, kratke mačeve, lukove, koplja i vatreno oružje. Uredba je predviđala da će od zaplenjenog oružja biti napravljeni ekseri i stege za Dvoranu Velikog Bude u hramu Hokodži, koju je Hidejoši tada gradio u Kjotu. Objašnjeno je da to znači da će seljaci biti spaseni ne samo u ovom životu, već i na onom svetu: ako bi seljaci uzeli u ruke svoja poljoprivredna oruđa i posvetili se obrađivanju njiva, prosperitet njihove dece i unuka za buduće generacije bio bi osiguran.[1]
Drugi edikt je striktno zabranjivao gusarenje i nalagao vlasnicima domena da u svakoj pokrajini izvrše popis zapovednika brodova, ribara i drugih koji žive od mora i da ih stave pod svoju kontrolu.[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Ova dva edikta stavili su tačku na aktivnosti konfederacija farmera i ribara protiv vlasnika domena. Njihov značaj u ovom pogledu je tada bio dobro shvaćen. Jedan korak dalje od Nobunaginog potiskivanja ikija, njihov cilj je bio da institucionalizuju rezultate ovog potiskivanja u društveni sistem. Gledano u svetlu kasnije istorije, oni su poslužili kao konačni doprinos tendenciji društva u šesnaestom i sedamnaestom veku da napusti praksu rešavanja sporova među različitim grupama korišćenjem oružja.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d The Cambridge history of Japan, Volume 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 49—50. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.