Maks Brose

Maks Brose
Datum rođenja	(1884-01-04)4. januar 1884.
Mesto rođenja	Osnabrik
Datum smrti	11. april 1968.(1968-04-11) (84 god.)
Mesto smrti	Koburg

Maks Brose (rođen 4. januara 1884. u Osnabriku ; † 11. aprila 1968, u Koburgu) je bio nemački biznismen, industrijalac i član Nacističe partije. Osnovao je Brose Fahrzeugteil GmbH 1908. godine i njime upravljao do svoje smrti. Od 1933. do 1945. bio je član Nacističke partije, a od 1938. do 1945. njen vojno-ekonomski vođa.

Biografija

Roditelji Maksa Brosea bili su Karl Brose, graditelj vagona i Maria Brose, rođena Buvman. Odrastao je u Elberfeldu i tamo pohađao srednju školu koju je napustio 1900. godine nakon uspešnog polaganja ispita Untersekunda. Usledila je komercijalna obuka, uključujući i kompaniju njegovih roditelja, pre nego što je odslužio vojni rok 1906. Maks Brose je tada otvorio trgovinsku kuću za automobilsku opremu u Berlinu 4. marta 1908. godine.

1911. Brose se iako katolik oženio ćerkom protestantskog pastora Elfrid Lehman (12. februar 1885; † 16. januar 1965). Prva ćerka Žisela rođena je 1912, a za njom Khrista 1918. Tokom Prvog svetskog rata, Brose je bio raspoređen kao rezervni oficir u trupama motornih vozila na istočnom i zapadnom frontu i, između ostalog, odlikovan je Gvozdenim krstom, 1. klase.

13. novembra 1921. Brose je izabran u gradsko veće Koburg- a kao član nacionalno-liberalnog DVP-a, ali je podneo ostavku na svoj mandat u junu 1924. U postupku arbitražnog veća izjavio je da je tokom Vajmarske republike takođe bio član antisemitskog i nacionalno-konzervativnog DNVP-a U decembru 1926. godine prvi put je izabran u Privrednu komoru u Koburgu. Prema predlogu nacista i privredne komore, imenovan je za predstavnika u Ministarstvu ekonomije početkom 1935. godine. Brose je postao predsednik Privredne komore u Koburgu, nakon što je poslednji put izabran u Privrednu komoru 20. maja 1933. Obavljao je funkciju predsednika sve dok industrijska i trgovinska komora Koburg nije raspuštena u aprilu 1943. godine. Na zahtev 8. juna 1933. godine, Brose je od 1. maja postao član Nacističke partije, a pridružio se Nacional-socijalističkom korpusu motornih vozila u jesen 1933. godine. 20. aprila 1938. godine Kancelarija za odbranu za ekonomiju i naoružanje imenovala ga je za vođu vojne ekonomije, kao nagradu za upravljanje odbrambenim kompanijama. Odgovoran je ze pogoršanje uslova za radnike i zaposlene u kompanijama za proizvodnju naoružanja Nemačkog rajha.

Brose je na aukciji 1935. godine stekao vilu jevrejskog biznismena Abrahama Fridmana Brose je takođe postavljen za „oficira odbrane” kompanije. Kao oficir odbrane imenovani od strane Rajhsfirer SS ili od visoke komande Vermahta, blisko je sarađivao sa Gestapom i trebalo je da kontroliše radnu snagu. Vođe logora u sopstvenim radnim logorima kompanija takođe su mu bili podređeni. Profesor istorije Andreas Dornheim potvrdio je u intervjuu da postoje naznake da je Brose delovao kao „pomoćni organ Gestapa”.

U postupku za denacifikaciju nakon 1945. godine, posle podizanja optužnice, Koburg-Štadt Brose optužuje Brosea, a optužnica od 22. marta 1948. godine dodaje grupu manjih optužbi. Nakon žalbe, konačna presuda glavnog suda Nirnberga, ogranak Ansbaha od 23. jula 1949. godine bila je da isplati kauciju od 2000 maraka. Razlog tome je bio to što su nove vlasti posle Drugog svetskog rata činili napore da stare elite uključe u obnovu Nemačke. U tom kontekstu, proglašenje izjava svedoka da su sumnjivo istinite više puta su osporavane i na kraju prihvaćene. Kao rezultat toga, istoričari često smatraju ovakve postupke denacifikacije spornim.

Ernst Juhling umro je 3. septembra 1956, njegove naslednike je isplatio Maks Brose. Od 1951. Maks Brose je proizvodio prenosne pisaće mašine, ali je 1959. ponovo napustio ovo poslovno područje. Do 1968. godine, kada je Brose umro, njegova kompanija je porasla na oko 1000 zaposlenih sa prometom od 50 miliona DM kroz plasiranje električnih regulatora prozora na tržištu. Zajedno sa kompanijom Valdrik Koburg, bio je najvažniji industrijski poslodavac u Koburgu i tokom narednih decenija razvio se kao Brose Fahrzeugteil GmbH u važnog dobavljača u automobilskoj industriji.

Polemika oko imenovanja

U vremenu od 2004. do 2015. godine, najava imenovanja ulice po Maksu Broseu izazvala je kontroverzne diskusije. Ukazano je na „nejasnu ulogu Maksa Brosea u nacionalsocijalizmu”, kao i to da je bio član Nacističke partije, i zapošljavao prisilne radnike, Gradsko veće Koburga nije sledilo inicijativu njegove frakcije CSU o preimenovanju ulice u sedištu kompanije Brose Fahrzeugteil GmbH u Koburgu. Broseov unuk Mihil Stošek ovo je shvatio kao uvredu, nakon čega je kompanija ozbiljno smanjila svoje donacije lokalnim udruženjima i socijalnim institucijama. Nakon što je ova činjenica objavljena u komentaru u Ziddojče Cajtungu (Uvređena globalna korporacija) početkom 2015. godine, inicijativa je ponovo pokrenuta. U novoj diskusiji, takođe vođenoj u nacionalnim medijima, Stošek se oslanjao na hroniku kompanije koju je napisao Gregor Šolgen kao i na spise postupka arbitražnog veća protiv Maksa Brosea iz 1948. godine kako bi dokazao da je njegov deda bio uzor. Kritike su izrečene i od strane Centralnog saveta Jevreja i Protestantske crkve. Smatrali su Broseovu prošlost kao još uvek neadekvatnu. Isto tako, hronika kompanije koju je napisao Šollgen i koja je navedena kao oslobađajući dokaz smatra se nenaučnom, jer ne sadrži izvore, previše je jednostrana i zanemaruje trenutno stanje nacističkih istraživanja. Na svom sastanku 21. maja 2015. godine, gradsko veće Koburga ponovo je glasalo na zahtev gradonačelnika Tessmera o preimenovanju odluku sa 26:11 glasova.

U novembru 2020. godine, autor SZ-a Olaf Przibillav opisuje kako je nastala ideja o imenovanju ulice po Maks Brose-u.