Pređi na sadržaj

Martinizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Simbol martinizma

Martinizam je pravac zapadnog mističnog i ezoteričnog hrišćanstva, čija doktrina opisuje pad prvog čoveka iz Božanskog u materijalno, kao i metod njegovog povratka Božanskom kroz reintegraciju, ili duhovno prosvetljenje, postignuto srčanom molitvom[1].

Kao mistična tradicija, martinizam je prvobitno pripadao sistemu viših stepena koji je uspostavio Martinez de Paskali (Paskuali) oko 1740. godine u Francuskoj, a zatim su ga u dva različita oblika razvili njegovi učenici Luj Klod de Sen Martin i Žan-Batist Vilermoz[2].

Martinizam je zajednički naziv za ove dve različite doktrine, kao i za rekonstituisani „Red martinista“, koji su 1886. osnovali Ogist Šabozo i Žerar Enkos (Papu).

Tako zbunjujuća podela martinizma na nekoliko tradicija nije postojala u 18. veku. Kasnije su Martinez de Paskali i učenje Luja Kloda de Sen Martina, kao i dela samog Sen-Martena, inspirisani de Paskalijem, počeli da se nazivaju martinizmom[3].

Od 1909. do 1916. godine u Sankt Peterburgu je postojala zvanična izdavačka kuća ruskih martinista – časopis „Izida”, gde je, između ostalog, vršen prevod Papusovih knjiga[4].

Tri grane tradicije[uredi | uredi izvor]

Martinizam se može podeliti na tri oblika svog postojanja, na tri tradicije kroz koje je prošao hronološkim redom:

Red vitezova-masona izabranih Koena univerzuma, ponekad skraćeno kao „Izabrani Koeni” je ezoteričan i teurgijski sistem najviših stepena slobodnog zidarstva, koji je stvorio čuveni mason, mistik, kabalista i teurgista iz 18. veka Dom Martinez de Paskali, mentor Sen-Martena. Originalni i isključivo teurgijski put ka Reintegraciji. Prvi red Elusa Koena prestao je da postoji u 18. ili ranom 19. veku, ali ga je Robert Ambelain obnovio u 20. veku i prisutan je do danas u raznim martinističkim redovima, koji imaju kontinuitet od Ambelana, koji je nezavisno rekreirao Eluse. Kohens.

Škotski revidirani obred, ili dobronamerni vitezovi Svetog grada je masonski obred, koji je reformisana verzija obreda strogog Observacija, u kojoj se masonski rituali sprovode od simboličkih stepena do viših[5]; njihov filozofski sadržaj je zasnovan na martinizmu i praksi izabranih Koena. Dobrotvorne vitezove Svetog grada osnovao je krajem 18. veka (1778. godine) Žan-Batist Vilermoz, učenik Martineza de Paskalija i prijatelj Sen-Martena. Vitezovi Svetog grada nikada nisu prestajali sa svojim delovanjem i postoje do danas, već u dva različita oblika povelje, redovnom i neredovnom, u koje spadaju i žene.

Martinizam Luja-Kloda de Sen Martina je mistična tradicija koja se fokusira na meditaciju i unutrašnju duhovnu alhemiju. Sen-Marten je predložio put drugačiji od ideja njegovih savremenika o martinizmu, tihom „putu srca“ koji vodi ka reintegraciji. Sen-Marten nije nameravao da ovaj put uspostavi redove, već je okupljao male krugove u kojima je davao uputstva svojim sledbenicima. Ogist Šabozo i Žerar Enko (Papus) su 1886. godine transformisali nasleđe Sen-Martena u Martinistički red.

Simbolika trojstva u martinizmu[uredi | uredi izvor]

Značaj simbolike trojstva, izraženog u trouglu, sačuvali su Luj Klod de Sen Martin i u Martinističkom redu Papa. Veruje se da je pečat Martinističkog reda simbol Univerzalnog pentakla, dva trougla koji formiraju heksagram u krugu, u kombinaciji sa jednakostraničnim krstom i šestouglom, koje je razvio Sen-Marten da bi objasnio Univerzum[6].

Martinez de Paskali (Paskualis) je rođen 1727. u Grenoblu, a umro je 1774. u Sen Domingu, baveći se svetovnim poslovima. Od svoje 28. godine, Martinez de Paskali je bio aktivan u masoneriji u Francuskoj. Godine 1765. osnovao je Red masonskih vitezova Elusa Koena Univerzuma, koji je delovao kao redovna masonska poslušnost u Francuskoj.

Povelja ordena sadržala je tri grupe stepena[7]. Prvi je bio sličan simboličkim stepenima redovnog masonerije. Druga grupa stepena je u suštini bila masonska, ali je već sadržala nagoveštaje tajne doktrine samog Paskalija. Treća grupa stepena bila je apsolutno magična: na primer, praktikovala je egzorcizam protiv zla i širom sveta i za pojedinca. U najvišoj inicijaciji u stepen Viteza Ružinog (ili, inače, „Ruddi”) krsta, inicijat je podučavan teurgiji, uz pomoć koje je mogao da komunicira sa duhovnim svetovima van fizičkog sveta.

U svojoj jedinoj knjizi, Traktat o reintegraciji stvorenja, Paskali je izložio filozofiju koja leži u osnovi rada Elusa Koena. Pre svega, on pravi analogiju sa Rajskim vrtom i naziva Hrista „Ispravljačem“.

Krajnji cilj izabranih Koena bio je da steknu – dok su još na zemlji – blaženu viziju uz pomoć magijskih i mističnih invokacija i kompleksa teurgijskih operacija.

Posle smrti Martineza de Paskalija, Elus Koen je nastavio da funkcioniše neko vreme. Međutim, počela je podela između različitih hramova, koji su neupotrebljivi tokom prve polovine devetnaestog veka. Poslednji poznati izabranik Koen iz originalnog reda Elusa Koena, Destini, umro je 1868.

Luj Klod de Sen Martin rođen je 1743. godine u Francuskoj, u gradu Amboazu, a umro je 1803. godine. Najpre je radio kao advokat, a zatim se pridružio vojsci u Bordou.

Sen-Martenova inicijacija u Elusa Koena desila se 1768. godine, a njegova aktivnost u Redu nastavljena je najmanje šest godina. Potom je iniciran u najviši stepen Reda – stepen Viteza Ružičastog (ili „Rumenog“) krsta (francuski Reauk-Croik), a 1770. postao je Paskalijev sekretar.

Sen-Marten se osećao sve više u suprotnosti sa teurgijskim ritualima Elusa Koena, verujući da je ovaj put previše lišen prirodne jednostavnosti da bi se postigao željeni cilj. Više je bio sklon unutrašnjem sozercanju, koje je nazvao „Put srca“[8]. Međutim, nastavio je da priznaje uticaj Paskualisa na njegove sopstvene misli. Pored toga, Sen-Marten je bio inspirisan delima Jacoba Boehmea.

Godine 1777, nakon neuspešnog pokušaja da dobije saglasnost Elusa Koena da prihvati praksu kontemplacije, Sen-Marten je ograničio svoje učešće u Redu. 1790. potpuno ga je zaustavio.

Sen-Marten je svoju filozofiju izložio u nekoliko knjiga, koje je napisao pod pseudonimom „Nepoznati filozof”. Među njima:

  • O greškama i istini (francuski: Des erreurs et de la verite, (1786))
  • Čovek od želje (francuski: L'Homme de desir, (1790))
  • Novi čovek (francuski Le Nouvel Homme, (1792))
  • Krokodil, ili rat dobra i zla (francuski: Le crocodile, ou la guerra du Bien et du Mal (1799))
  • Čovek, njegova prava priroda i služba
  • Aforizmi i Maksime
  • Vodič za duhovnog čoveka (francuski: Le Ministere de l'homme-esprit, (1802))
  • Deset molitvi
  • Crvena knjiga
  • Teozofska pisma

Žan Batist Vilermoz je rođen 1730. godine u Lionu i tamo umro m 1824. godine. Iniciran je u masonsku ložu, koja je delovala po pravilima stroge poslušnosti, sa dvadeset godina. Godine 1767. Vilermoz je iniciran u Elus Koen, i na kraju je dostigao najviši stepen ordena, a od Paskualisa je dobio titulu vrhovnog sudije, jednog od najvažnijih oficira[9].

Zabrinuti neslogom u poretku koji je nastao nakon smrti Paskalija, Vilermoz i još dvojica vrhovnih sudija formulisali su 1778. ideju o ​dodatnim stepenima za lože stroge poslušnosti pokrajine Auvergne, koja sadrži filozofiju Orden Elusa Koena, ali bez teurgijskih praksi, i predstavlja masonsku povelju Vitezova templara[10].

Pošto je uspešno reformisao francuski ogranak reda, Vilermoz je 1782. godine ubedio nemačku granu da prihvati iste promene, iako ne bez značajnog protivljenja drugih loža stroge poslušnosti, kao što je loža bavarskih iluminata Adama Vajshaupta.

Francuska revolucija je značajno ograničila aktivnosti dobrotvornih vitezova svetog grada u Francuskoj, ali nije uticala na aktivnosti njihove braće u Švajcarskoj. Trenutno se veliki prioriteti dobrotvornih vitezova Svetog grada, ili Škotskog revidiranog obreda, nalaze širom sveta: u Švajcarskoj, SAD, Francuskoj. Dva velika prioriteta Vejta i Lesli Dring nalaze se u Engleskoj. Takođe postoje veliki prioriteti u Nemačkoj, Belgiji, Španiji, Portugalu i Brazilu, gde su prefekture i lože Sv. Andreja. Lože koje deluju pod škotskim ispravljenim obredom nalaze se svuda od Italije do Brazila[11].

Sledbenici Sen-Martena, zvani S:I:, koji rade u sistemu „slobodnih inicijacija“ Sen-Martena, širili su doktrinu Nepoznatog filozofa u Francuskoj, Nemačkoj, Danskoj, pa čak i u Rusiji. Godine 1881, ugledni francuski lekar Žerar Enkos (kasnije poznat kao Papus) je od vikonta Anrija Delaža saznao za doktrinu Sen-Martena. Od njega je dobio inicijaciju 1882. u stepen S:I::, fr. "Superieur Inconnu" (Vrhunski nepoznati). Sam Delaage je, zauzvrat, bio inicijat u liniji sukcesije sistema „slobodnih inicijacija“ Sen-Martena.

Godine 1884-1887, Papus je zajedno sa Pjerom Ogistom Šabozoom, koji je takođe imao inicijaciju po jednoj od linija nasledstva od Sen-Martena, i sa drugim istomišljenicima i prijateljima, uspostavio mistični red, Orden vrhovnih nepoznanica, koji je kasnije postao poznat pod imenom Martinistički red. Osnivanje Reda se dogodilo nakon jednog od Papusovih sastanaka sa Šabozoom, kada su saznali da su oba nasledila dve različite grane koje potiču iz Sen-Martena. Šabozoovo nasledstvo je bila karika koja je nedostajala Papusu, iako je on posedovao originalne de Paskvalisove dokumente i dobio je administrativna ovlašćenja nad Redom od Anrija Delaža. Papus i Chaboseau su „razmenili nasledstva“, spajajući dve linije sukcesije u jednu[12].

Martinistički red, koji je osnovao Papus, bio je struktuiran kao lože, ujedinjene od strane Velike lože za svaku zemlju koja je imala najmanje tri Martinističke lože. Sve Velike lože bile su potčinjene Suverenom vrhovnom savetu Martinističkog reda.

Uprkos činjenici da martinizam karakteriše organizaciona struktura loža, sami rituali nemaju nikakve sličnosti sa simboličkim stepenima masonerije. Rituali imaju svoj dramski i ezoterični sadržaj. Rituali sadrže elemente filozofije Martineza de Paskalija, sadrže reference na Kabalu, zajedno sa glavnim sadržajem koji se sastoji od uputstava Sen-Martena. U ključnim tačkama rituala, od kandidata se očekuje da odgovori na sopstvenu inicijativu. On ili ona se stalno podstiču da razmišljaju o simbolici predstavljenoj tokom rituala. Rituali često sadrže elemente iznenađenja kako bi se pojačao naglasak prisutan u ritualima[13].

Martinizam u 20. veku[uredi | uredi izvor]

Godine 1913. u Parizu se pojavila Velika nacionalna loža Francuske (GNLF), koja je odmah dobila masonsko priznanje od Ujedinjene Velike lože Engleske (UGLA). Ova jurisdikcija je vršila masonski rad po Rektifikovanom škotskom obredu, koji je Papus osnovao, zbog uticaja koji je Žan-Batist Vilermoz, učenik Martineza de Paskulisa, i saradnik Luja Kloda de Sen-Martena u Redu Elusa Koena , imao na ovom obredu (ISH), od koga je svoju istoriju vodio Martinistički red Papusa, a zbog bliskosti ISHU u nekim ritualnim, legendarnim i dogmatskim elementima sa Martinističkim redom. Papus je 1914. godine, kao šef Martinističkog reda, započeo pregovore sa Velikim majstorom VNLF-a Eduardom de Ribokurom, sa ciljem da pod njegovim okriljem osnuje niz masonskih loža ispravljenih Škota.

Projekat je bio uključen u akcioni plan za naredne godine, ali izbijanje Prvog svetskog rata nije omogućilo dalji rad u ovom pravcu. Papus se dobrovoljno prijavio na front, gde je radio kao lekar u poljskoj bolnici sve dok nije otpušten zbog infekcije tuberkulozom, od koje je i umro 25. oktobra 1916. godine. Prvi svetski rat je katastrofalno uticao na Martinistički red: mnogi Martinisti su poginuli na frontu gde su bili mobilisani.

Papusov naslednik na čelu Velikog majstora Martinističkog reda bio je Šarl Detre (Teder). Teder je 29. oktobra 1916. takođe preuzeo vođstvo kabalističkog reda Ruža+Kroa, koji je krajem 19. veka osnovao Martinista Stanislas de Guaita. Međutim, zbog niza okolnosti, Teder nije imao dovoljno snage ni vremena da aktivno radi u Martinističkom redu, a godine njegove vladavine su značajne samo po aktivnom intenziviranju približavanja Martinističkog reda i masonerije[14].

Nakon završetka Prvog svetskog rata i smrti Velikog majstora Reda Tedera, Martinistički red se podelio na dve grane:

  • Sinarhijski Martinistički red, na čelu sa Velikim majstorom Viktorom Blanšarom, prema Teder povelji.
  • Lionski Martinistički orden, na čijem čelu je bio Veliki majstor Žan Briko.

Do nesuglasica je došlo zbog neslaganja ogromne većine članova Martinističkog reda sa inovacijama koje je Žan Briko sprovodio u ložama na koje je imao uticaj, ili pokušavao da izvrši takav uticaj. Briko je pokušao da ujedini masonske lože na čijem je čelu bio, Gnostičku crkvu i Martinistički red u jednu organizaciju. Međutim, Viktor Blanšar, koji je nasledio mesto Velikog majstora od Tedera, Papusovog naslednika, usprotivio se takvom spajanju, oslanjajući se na prvobitni Ustav Redaž. U to vreme, mnogi martinisti u Francuskoj podržavali su Nandorfovo polaganje prava na francuski presto. Pridružili su se sinarhističkom pokretu i pridružili se Redu martinizma i sinarhije (OM&S). Uprkos ovoj podeli, oba reda i njihovi poglavari su održavali prijateljske odnose jedni sa drugima[15].

Godine 1931. odvojila se i treća grana na čijem je čelu bio Pjer Ogist Šabozo. Šabozo je odvojio sopstvenu granu na osnovu toga što je za sebe smatrao neprihvatljivim da učestvuje u Redovima koji nisu bili na njegovom čelu, pošto je on sam - Šabozo - bio, zajedno sa Papom, suosnivač prvobitnog Reda u 19. veku. Pridružio se Viktoru-Emilu Mišeleu i Lusijenu Šamuelu (dvojica preostalih preživelih članova prvobitnog Vrhovnog saveta iz 1891. godine) da bi oživeo Red koji su osnovali sa Papusom. Da bi naglasili razliku ovog Reda od drugih nedavno stvorenih, nazvali su ga Tradicionalni Martinistički Red (OMT). Viktor-Emil Mišele je izabran za Velikog majstora, a Ogist Šabozo ga je nasledio 1939, pre Mišeletove smrti 1946. Godine 1939., car AMORC Ralf Maksvel Luis primio je zahtev Tradicionalnog reda martinizma da širi martinizam u Sjedinjenim Državama, iako je Luis dobio svoju inicijaciju u Red martinizma i sinarhije. Dostavljene su mu potrebne povelje i dokumenti. Nakon toga, DMORC je potpuno apsorbovao ovu granu Reda[16].

Drugi svetski rat je imao isti štetan uticaj na Martinistički red u Evropi kao i Prvi. Nacistički režim je potisnuo sva tajna društva, a mnogi Martinisti su umrli u koncentracionim logorima. Međutim, u Evropi, kao i u SAD, opstali su gotovo svi ogranci Martinističkog reda. Popularnost martinizma raste u naše vreme.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Caillet, Serge (2003). La franc-maçonnerie égyptienne de Memphis-Misraïm. Annales initiatiques (2e éd., rev., corr. et augm izd.). Paris: Dervy. ISBN 978-2-84454-215-1. 
  2. ^ L. W. (1912). „The Articles on Classical Subjects in the Encyclopaedia Britannica - The Articles on Classical Subjects in the ‘Encyclopaedia Britannica.’Eleventh Edition. Cambridge University Press, 1911.”. The Classical Review. 26 (6): 204—205. ISSN 0009-840X. doi:10.1017/s0009840x00200401. 
  3. ^ Stack, Milko. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011-10-31. 
  4. ^ SIMOSATO, Tosiюki (1996). „Istoriя diskursov v Яponii po istorii obщestvennoй mыsli dorevolюcionnoй Rossii:”. Japanese Slavic and East European Studies. 17 (0): 155—158. ISSN 0389-1186. doi:10.5823/jsees.17.0_155. 
  5. ^ Rahaev, A.I.; Grinčenko, G.A. (2017). „Simvolika taйnыh obщestv Evropы v masterskoй gravюre Alьbrehta Dюrera «Melanholiя I»”. Global science. Development and novelty. NIC «L-Žurnal». doi:10.18411/gdsn-25-12-2017-38. 
  6. ^ Kicheeva, M. I. (2016-11-30). „THE SUPREME COUNCIL OF THE KALMYK ASSR — THE SUPREME BODY OF THE STATE POWER OF THE REPUBLIC”. Polythematic Online Scientific Journal of Kuban State Agrarian University. ISSN 1990-4665. doi:10.21515/1990-4665-123-034. 
  7. ^ Rahaev, A.I.; Grinčenko, G.A. (2017). „Simvolika taйnыh obщestv Evropы v masterskoй gravюre Alьbrehta Dюrera «Melanholiя I»”. Global science. Development and novelty. NIC «L-Žurnal». doi:10.18411/gdsn-25-12-2017-38. 
  8. ^ A new encyclopedia of freemasonry. Vol. 2. New York: Cosimo Classics. 2007. ISBN 978-1-60206-643-4. 
  9. ^ Le Bras, Jean-Luc (2016-01-15). „Ce que nous disent les sceaux du Grand Orient de France”. Chroniques d'histoire maçonnique. N° 77 (1): 15—72. ISSN 0240-7418. doi:10.3917/chm.077.0017. 
  10. ^ Mainguy, Irène (2010-01-03). „PRÉSENCE DU RITE ÉCOSSAIS RECTIFIÉ, REPÈRES ET ACTUALITÉ D’UN COURANT MAÇONNIQUE par Yves Saez , Editions Dervy, 2010, 294 p. 24 €.”. La chaîne d'union. N° 53 (3): X—X. ISSN 0292-8000. doi:10.3917/cdu.053.0087j. 
  11. ^ „Malvern (Great) Priory Church. Interior, looking west.”. Sir Lawrence Alma-Tadema Collection Online. Pristupljeno 2024-05-03. 
  12. ^ Careri, Giovanni (2010-02-01). „L’histoire de l’art est une histoire de prophéties”. Revue de primatologie (hors série 2). ISSN 2077-3757. doi:10.4000/primatologie.328. 
  13. ^ Rahaev, A.I.; Grinčenko, G.A. (2017). „Simvolika taйnыh obщestv Evropы v masterskoй gravюre Alьbrehta Dюrera «Melanholiя I»”. Global science. Development and novelty. NIC «L-Žurnal». doi:10.18411/gdsn-25-12-2017-38. 
  14. ^ Caillet, Serge; Amadou, Robert (2003). La franc-maçonnerie égyptienne de Memphis-Misraïm. Annales initiatiques (2e éd. rev., corr. et augm izd.). Paris: Éd. Dervy. ISBN 978-2-84454-215-1. 
  15. ^ Caillet, Serge (2003). La franc-maçonnerie égyptienne de Memphis-Misraïm. Annales initiatiques (2e éd., rev., corr. et augm izd.). Paris: Dervy. ISBN 978-2-84454-215-1. 
  16. ^ Caillet, Serge; Amadou, Robert (2003). La franc-maçonnerie égyptienne de Memphis-Misraïm. Annales initiatiques (2e éd. rev., corr. et augm izd.). Paris: Éd. Dervy. ISBN 978-2-84454-215-1. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мартинизам&oldid=27845518”