Слободно зидарство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Слободнозидарски угломер и шестар (са или без латиничког слова Г)

Слободно зидарство, масонство или масонерија састоји се од братских организација које поријекло воде од мјесних братстава каменорезаца, која су од краја 14. вијека одређивала квалификације каменорезаца и њихову интеракцију са властима и муштеријама. Степени слободног зидарства су три оцјене средњовјековног занатског цеха, а то су ученички, помоћнички и мајсторски степени. Ово су степени које нуди Плава ложа Слободног зидарства. Чланови ове организације су познати као слободни зидари или масони. Постоје и додатни степени, који се разликују од подручја и надлежности и њима обично управљају тијела која се разликују од занатских степени.

Основна, мјесна организациона јединица слободног зидарства је ложа. Ложе обично надзиру и њима управљају на регионалном нивоу (обично везано за државну, покрајинску или националну границу) Велике ложе или Велики оријенти. Не постоји међународна, свјетска Велика ложа која надзире цјелокупно слободно зидарство; свака Велика ложа је независна и Велике ложе не морају нужно да се међусобно признају да би биле легитимне.

Савремено слободно зидарство се састоји од двије главне препознатљиве скупине. Регуларно слободно зидарство инсистира на томе да се у радној ложи читају свети списи, да сваки члан искрено вјерује у Врховно биће, да женама није дозвољено ступање у организацију и да су расправе о религији и политици забрањене. Континентално слободно зидарство је данас општи појам за „либералну” јурисдикцију која је уклонила нека, или сва, ограничења.

Масонска ложа[уреди]

Придруживање ложи[уреди]

Организација[уреди]

Велике ложе[уреди]

Велике ложе и Велики оријекти су независна и суверена тијела која управљају слободним зидарством у одређеној земљи, држави или географској области (назване јурисдикције). Не постоји јединствено надзорно тијело које предсједава светским слободним зидарством; везе између различитих јурисдикција зависе искључиво од међусобног признања.[1][2]

Чланство слободног зидарства, које постоји у различитим облицима широм свијета, Уједињена велика ложа Енеглске процјењује на око 6 милиона.[3] Братство је управно организовано у независне Велике ложе (или понекад Велике оријенте), која управља сопственом масонском јурисдикцијом, која се састоји од подређених (или конститутивних) ложа. Највећа јединствена јурисдикција, у смислу чланства, јесте Уједињена велика ложа Енглеске (чије се чланство процјењује на 250.000). Велика ложа Шкотске и Велика ложа Ирске заједно имају око 150.000 чланова. У Сједињеним Америчким Државама, укупно чланство броји нешто мање од 2 милиона.[4]

Признавање, пријатељство и регуларност[уреди]

Везе између Великих ложа су одређене концептом признања. Свака велика ложа одржава списак других великих ложа које признаје.[5] Када се двије велике ложе признају и у међусобној су масонској комуникацији, каже се да су у пријатељству, а братство једно ложе може посјећивати другу ложу и обрнуто и могу дјеловати масонски. Када двије велике ложе нису у пријатељству, међусобне посјете нису дозвољене. Постоји много разлога због кога ће једна велика ложа задржати или повући признање друге велике ложе, али два најчешћа разлога су ексклузивна јурисдикција и регуларност.[6]

Ексклузивна јурисдикција[уреди]

Ексклузивна јурисдикција је концепт при коме само једна велика ложа може бити призната на одређеном географском подручју. Уколико двије велике ложе полажу право на јурисдикцију на истом подручју, друга велика ложа мора да бира између те двије ложе и можда све не одлуче све ложе да признају исту (нпр. Велика ложа Њујорка се 1849. подијелила двије ривалске фракције, од којих је свака тврдила да је легитивна Велика ложа. Остале Велике ложе морале су да изаберу између двије фракције, све док се раскол не ријеши).[7] Ексклузивна јурисдикција се може избјећи када се јурисдикција двије Велике ложе преклама уколико су оне у пријатељству и слажу се да дијеле јурисдикцију (нпр. с обзиром да је Велика ложа Конектиката у пријатељству са Принц Хол Великом ложом Конектиката, принцип ексклузивне јурисдикције се не примјењује и остале Велике ложе могу признате обје).[8]

Регуларност[уреди]

Регуларност је концепт заснован на привржености Масонским оријентирима, основним захтјевима, начелима и ритуалима занатства. Свака Велика ложа поставља сопствену дефиницију тога што су Оријентири, и тиме одређује шта је регуларно а шта је нерегуларно (и те дефиниције се не морају нужно слагати између Великих ложа). У суштини, свака Велика ложа ће задржати своје оријентире (своје захтјеве, начела и ритуале) као регуларне и судиће осталим Великим ложама на основу њих. Ако су међусобне разлике велике, једна Велика ложа може другу прогласити „нерегуларном” и повући или одбити признање.[9][10]

Најчешћа заједничка правила за признавање (заснована на регуларности) су она које је Уједињена велика ложа Енглеске донијела 1929. године:[11]

  • Велику ложу би требала успоставити постојећа регуларна Велика ложа или најмање три регуларне Ложе;
  • Вјеровање у Врховно биће и у списе услов је чланства;
  • Иницијати би требали да узму своје завјете над тим списима;
  • Само мушкарци могу бити примљени и не постоје везе између мијешаних Ложа;
  • Велика ложа има пуну контролу над прва три степена и није подчињена другом тијелу;
  • Све Ложе требају приказати списе са шестаром и компасима током сесије;
  • Нема расправе о политици или религији;
  • Придржавати се „древних оријентира, обичаја и поступака”.

Остали степени, редови и тијела[уреди]

Слободно зидарство Плаве ложе нуди само три традиционална степена, и у већини јурисдикција, чин прошлог или постављеног мајстора. Масонски мајстор може да прошири своје искуство стицањем виших степени, у пратећим тијелима које је одобрила његова Велика ложа.[12]

Древни и Прихваћени Шкотски ред је систем од 33 степена (укључујући и три степена Плаве ложе) којим управља мјесни или национални Врховни савјет. Овај систем је популаран у Сјеверној Америци и континенталној Европи. Јоркшки ред, са сличним опсегом, врши управу над три реда Масонства, првенствено Краљевском арком, Криптом и Витезовима Темпларима.[13]

У Уједињеном Краљевству, одвојена тијела управљају сваким редом. Слободи зидари се подстичу да се придруже Светој краљевској арци, која је повезаса са Марк масонством у Шкотској и Ирској, али је одвојена у Енглеској. Темпларско и Крипстско масонство такође постоји.[14]

У нордијским земљама, преовлађује Шведски ред, а варијација овог реда заступљена је и у Њемачкој.

Ритуали и симболика[уреди]

Слободно зидарство себе описује као „прекрасан систем моралности, прикривен у алегорији и илустрован симболима”.[15] Симболика је углавном, али не искључиво, заснована на ручним алатима каменорезаца — шестар и угломјер, либела, глетерица и остали. За сваки од ових алата приложена је морална лекција, иако намјерна никако није конзистентна. Значење симболике се подучава и истражује кроз ритуале.[16]

Сви слободни зидари своје путовање запичињу у свом „занату” постепено иницијацијом, усвајањем и подизањем три степена Заната или слободног зидаства Плаве ложе. Током ова три ритуала, кандидат се постепено подучава значењу симбола Ложе, а кандидат држањем, знацима и ријечима другим масонима показује да је инициран. Иницијација је дијелом алегорија и дијелом лекција и окреће се око градње Соломоновог храма, као и умјешност и смрт његовог главног архитектете, Хирама Абифа. Степени који се стичу су ученик, помоћник и мајстор. Иако постоје различите верзије ових ритуала, са најмање двије разлике у распореду и верзији Хирамовог мита у ложама, свака верзије је препознатљива било ком слободном зидару из било које јурисдикције.[16]

У неким јурисдикцијама, главне теме сваког степена су илустроване на масонској табли. Овај сликани приказ масонских тема изложен је у ложи у зависности о коме се степену ради и кандидату се на тај начин објашњава како да илуструје легенду и симболику сваког степена.[17]

Идеја о братству слободних зидара вјероватно потиче из правне дефиниције брата из 16. вијека као оног ко се заклео на узајамну подршку другоме. Према томе, слободни зидари се заклињу сваком степену да ће чувати тајну тог степена и да ће подржавати и штитити своју браћу, осим ако нису прекршили закон.[18] У већини ложа заклетва или обећање се врши изнад Књиге Светог закона, која је књига божанског откровање прикладња религијским увјерењима појединог брата (у англо-америчкој традицији то је Библија). У либералном континенталном слободном зидарству, дозвољене су књиге осим светих списа, које су један од разлога раскола међу Великим ложама.[19]

Историја[уреди]

Развој[уреди]

Од средине 19. вијека, масонски историчари су тражили поријекло покрета у низу сличних докумената познатих као Old Charges, који води поријекло из Регијус поема до 1425. године до почетка 18. вијека. Алудирајући на чланство у ложи оперативних масона, они повезују митолошку историју заната, дужности степена и начин на који се заклињу на вријерности приликом приступања. У 15. вијеку се види и први доказ церемонијалне регалије.

Не постоји јасан механизам помоћу кога су ове мјесне трговинске организациј епостале данашње Масонске ложе, али најранији ритуали и познате лозинке, из оперативних ложа са прелаза са 17. на 18. вијек, показују континуитет са ритуалима које су на крају 18. вијека развили прихваћени или могући масони, пошто су они чланови који нису практиковали физички занат постали познати. Записник из Ложе Единбурга (Капела Свете Марије) бр. 1 у Шкотској показује континуитет од оперативне ложе 1598. године до савремене могуће Ложе. То је најстарија масонска ложа на свијету.

Алтернативно, Томас де Квинси у свом раду „Rosicrucians and Freemasonry” представља теорију која указује да се слободно зидарство можда развило из розенкројцеризма. Ову теорију је пореставио и њемачки професор Ј. Г. Бухле 1803. године.

Прва Велика ложа, Велика ложа Лондона и Вестминстера (касније позната као Велика ложа Енглеске (ВЛЕ)) основана је 24. јуна 1717. године, када су се већ постојеће четири лондонске ложе састале на заједничкој вечери. Многе енглеске ложе су се придружиле новом регуларном тијелу, која је само ушла у период самопромоције и ширења. Међутим, многе ложе нису могле подржати промјене које су неке од ложа ВЛЕ направила у ритуалу (постале су познате као модерне) и неколико њих је формирало супарничку Велику ложу 17. маја 1751. године под именом Древна велика ложа Енглеске. Ове двије Велике ложе су се борила за надмоћ, све док модерне ложе нису вратиле древни ритуал. Оне су се 27. децембра 1813. године ујединиле у Уједињену велику ложу Енглеске (УВЛЕ).

Велика ложа Ирске и Велика ложа Шкотске основане су 1725. и 1736. године, иако нису успијеле убиједити све постојеће ложе у својим земљама да им се придруже.

Сјеверна Америка[уреди]

Најстарија америчка ложа основана је у Пенсилванији. Колектор за луку Пенсилваније, Џон Мур, писао је свим присутним ложама у Пенсиванији 1715. године, двије године прије него основана прва Велика ложа у Лондону. Прва велика ложа Енглеске именовала је Покрајинског Великог мајстора за Сјеверну Америку 1731. године, са сједиштем у Пенсилванији. Остале ложе у колониј добила су овлашћења од касније Древне велике ложе Енглеске, Велике ложе Ирске и Велике ложе Шкотске, које су биле прилично добро заступљене у путујућим ложама Британске војске. Многе ложе настале су без налога из било које Велике ложе, тражиће и плаћајући њихово одобрење тен након што су биле сигурне у свој опстанак.

Након Америчке револуције, незавнисна Велика ложа САД се развила у свакој од савезних држава. Неки мисле да је кратко организовање свеобухватне „Велике ложе САД” са Џорџом Вашингтоном (који је био члан Вирџинијске ложе) као првим Великим мајстором, али та идеја је била краткотрајна. Разне државне Велике ложе нису жељеле изгубити сопствни ауторитет тиме што би пристале на такво тијело.

Принц Хол слободно зидарство[уреди]

Принц Хол слободно зидарство постоји јер су ране америчке ложе одбијале да у своје редове приме Афроамериканце. Године 1775, Афроамериканац Принц Хол,[20] заједно са још 14 Афроамериканаца, инициран је у Британску војну ложу по налогу Велике ложе Ирске, након што су одбили да их приме у друге ложе у Бостону. Када је Британска војна ложа напустила Сјеверну Америку након завршетка Америчке револуције, ови 15 људи добили су овлашћење да се састану као ложа, али не да иницирају слободне зидаре. Године 1784, ове особе су добиле налог од Прве велике ложе Енглеске (ПВЛЕ) и основали су Афричку ложу, бр. 459. Када је 1813. године основана Уједињена велика ложа Енглеске (УВЛЕ), све ложе са сједиштем у САД су избрисане са њеног списка — углавном захваљујући Рату из 1812. Тако, одвојена и од УВЛЕ и од биле које признате Велике ложе САД, Афричка ложа промијенило је своје име у Афричка ложа, бр. 1. — и дефакто је постала „Велика ложа” (ова ложа се не смије мијешати са разним ложама на афричком континенту). Као и остало слободно зидарство у САД, Принц Хол слободно зидарство убрзано је расла и организовала се по систему Великих ложа у свакој савезној држави.[21]

Ширењем расне сегрегације у Сјеверној Америци средином 19. и почетком 20. вијека Афроамериканцима је отежано придруживање ложама изван јурисдикције Принц Хола — уз то је и онемогућена признање заједничке јурисдикције између паралелних масонских тијела у САД. Од осамдесетих година, такав вид дискриминације је отишао у прошлост. Данас већина Великих ложа у САД признаје своје Принц Хол двојнике и представници обје традиције раде на пуном признању.[22] Уједињена велика ложа Енглеске нема проблема са признањем Великих ложа Принц Хола. Иако истичу своје насљеђе као ложе црних Американаца,[23] Принц Хол је отворен за све људе без обзира на расу или религију.[24]

Појава континенталног слободног зидарства[уреди]

Енглеско слободно зидарство се проширило на Француску двадесетих година 18. вијека, прво као ложа протјераних Јакобита, а затим се проширило на француске ложе које су пратиле модерни ритуал. Из Француске и Енглеске, слободно зидарство се раширило на већину континенталне Европе током 18. вијека. Велика ложа Француске основана је за вријеме Великог мајстора војводе Клермона, који је имао само номинални ауторитет. Његов насљедник, војвода Орлеана, реконструисао је централно тијело као Велики оријент Француске 1773. године. Накратно заустављена током Француске револуције, француско слободно зидарство наставило је свој раст у наредном вијеку,[25] прво под вођством Александра де Граса. Као каријерни армијски официр, са својом породицом је живио у Чарлстону у Јужној Каролини од 1783. до почетка 19. вијека, након што је напустио Сан Доминго током Хаићанске револуције.

Раскол[уреди]

Антимасонерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Hamill, John; Gilbert, Robert, ур. (2004). Freemasonry : a celebration of the craft (на језику: енглески) (hbk. изд.). London: Angus. стр. 247. ISBN 9781904594086. 
  2. Firestone, Roger (12. 6. 2001). „A Page About Masonry: Questions: Difficult Questions About Freemasonry”. web.mit.edu (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 
  3. „United Grand Lodge of England - Frequently Asked Questions”. www.ugle.org.uk (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 
  4. Hodapp, Christopher (2005). Freemasons for dummies (на језику: енглески). Hoboken, NJ: Wiley: Wiley Pub. стр. 52. ISBN 978-0764597961. 
  5. Campbell, Donald G.; Committee on Ritual. „The Master Mason; Irregular and Clandestine Lodges”. Handbook for Candidate's Coaches (excerpt). Grand Lodge F.&A.M. of California. Приступљено 10. 4. 2018. 
  6. Bantolo, Jim (14. 3. 2008). „On Recognition”. Masonic Short Talk. Архивирано из оригинала на датум 14. 3. 2008. 
  7. Lang, Ossian (1922). History of Freemasonry in the State of New York (PDF) (на језику: енглески). Masonic Hall, New York: Grand Lodge of New York. стр. 135-140. 
  8. Bessel, Paul M. (28. 12. 1998). „Exclusive Jurisdiction”. www.bessel.org (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 
  9. „Regularity in Freemasonry and its Meaning”. www.masonicum.lv (на језику: енглески). Grand Lodge of Latvia. Приступљено 10. 4. 2018. 
  10. Henderson, Kent; Pope, Tony (1998). „Regularity and Recognition”. Freemasonry Universal: a New Guide to the Masonic World, Volume I-The Americas (на језику: енглески). Global Masonic Publications. 
  11. Book of Constitutions – Craft Rules (PDF) (на језику: енглески). London. 2018. стр. xiv-xv. Приступљено 10. 4. 2018. 
  12. Cooper, Robert L.D. (2007). Cracking the Freemasons code : the truth about Solomon's Key and the Brotherhood (на језику: енглески) (1 изд.). New York: Atria books. стр. 229. ISBN 978-1416546825. 
  13. Johnstone (2005). стр. 95–98.
  14. Ward, J S M. „THE HIGHER DEGREES' HANDBOOK by J.S.M. WARD - A masonic book online”. www.freemasons-freemasonry.com (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 
  15. „Masonic Higher Education Bursary Fund | What Is Freemasonry | Alberta”. www.mhebf.com (на језику: енглески). Приступљено 11. 4. 2018. 
  16. 16,0 16,1 Johnstone (2005). стр. 101–120.
  17. McKeown, Trevor W. „Some thoughts on the history of the Tracing Boards”. freemasonry.bcy.ca (на језику: енглески). Приступљено 11. 4. 2018. 
  18. Cooper, Robert L.D. (2007). Cracking the Freemasons code : the truth about Solomon's Key and the Brotherhood (на језику: енглески) (1 изд.). New York: Atria books. стр. 79. ISBN 978-1416546825. 
  19. Bessel, Paul M. „U.S. Recognition of French Grand Lodges in the 1900s”. bessel.org (на језику: енглески). Приступљено 11. 4. 2018. 
  20. Johnson, Lawrence (јун 1996). „Who is Prince Hall? And other well known Prince Hall Masons”. www.mindspring.com (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 
  21. Coleman, Raymond T. (2007). Prince Hall History Education Class (PDF) (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 
  22. Bessel, Paul M. „Prince Hall Masonry Recognition details: Historical Maps”. bessel.org (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 
  23. „MWPHGL of PA | The History of Prince Hall Masons - Part 1”. www.princehall-pa.org (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 
  24. „MWPHGL of PA | What is Freemasonry?”. www.princehall-pa.org (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 
  25. „The history of freemasonry”. www.godf.org (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2018. 

Литература[уреди]

  • Johnstone, Michael (2005). The Freemasons : the illustrated book of an ancient brotherhood. New York: Gramercy Books. ISBN 9780517226667. 

Спољашње везе[уреди]