Мачке Ултара

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mačke Ultara
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Cats of Ulthar
AutorH. F. Lavkraft
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delafantastika
Izdavanje
Datumnovembar 1920.

„Mačke Ultara” (engl. The Cats of Ulthar) je pripovetka američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana u junu 1920. godine. Napisana pod uticajem lorda Dansenija, priča je bila lično Lavkraftova omiljena i ostala je popularna i nakon njegove smrti, a danas se smatra jednom od najboljih pripovedaka iz njegovog ranog perioda.[1] Aspekti ove priče ponovo se pominju u delima „Drugi bogovi” i Snovita potraga za neznanim Kadatom. Prvi put je objavljena u književnom časopisu Tryout u novembru 1920. i danas je u javnom vlasništvu.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Neimenovani pripovedač, dok posmatra svoju kućnu mačku, počinje da se priseća zakona u gradu Ultar koji zabranjuje ubijanje mačaka i priča o tome kako je taj zakon nastao. Priča počinje opisom starog farmera i njegove žene koji uživaju u hvatanju i nasilnom ubijanju mačaka koje se usude da dođu na njihovo imanje. Meštani se previše plaše starog para da bi ih prijavili, pa umesto toga usredsređuju svoje napore na to da svoje mačke spreče da se približe njihovom imanju. Jedne noći stiže karavan putnika iz daleke zemlje i prolazi kroz grad. Sa sobom dovode siroče po imenu Menes kome je kuga oduzela porodicu, i kojim ima samo jedno malo crno mače da mu pravi društvo. Nakon što trećeg dana boravka ne može da pronađe svoje mače, Menes čuje priče o starom farmeru i njegovoj ženi i odlučuje da preduzme nešto u vezi njih.

Menes provodi vreme meditirajući pre nego što se pomoli, što utiče na oblike i kretanje oblaka na nebu, dajući svim mačkama Ultara svest. Karavan te noći napušta Ultar, malo pre nego što meštani primete da su sve njihove mačke nestale. Meštani sumnjaju i na stari par i na putnike, ali krčmarev sin Atal svedoči kako mačke kruže oko farmerovog imanja. Sledećeg jutra, mačke se vraćaju svojim vlasnicima dobro uhranjene, ali farmer i njegova žena su nestali. Kada meštani odluče da istraže njihovu napuštenu kuću, ne otkrivaju ništa više od dva do kostiju očišćena ljudska skeleta. Starešine, nakon pregleda dokaza i priča meštana, odlučuju da donesu zakon koji zabranjuje ubijanje mačaka u Ultaru.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Edvard Planket, lord Danseni, imao je veliki uticaj i na ovu priču i na druga Lavkraftova dela

Lavkraft je izložio zaplet svom prijatelju Rajnhartu Klajneru u maju 1920. i napisao „Mačke Ultara” 15. juna 1920, pet meseci nakon što je završio svoju prethodnu priču, „Užasni starac”.[2] Tokom svog ranog književnog perioda Lavkraft je bio pod uticajem pisanja anglo-irskog pisca lorda Dansenija i pokušao je da oponaša njegov stil. Među književnim aspektima koje Lavkraft pozajmljuje su „motiv osvete” i „teški ton” Dansenija.[3] Dansenijev uticaj je evidentan i na površini teksta: lutalice, slične onima prikazanim u „Mačkama Ultara”, pojavljuju se u Dansenijevoj ranijoj priči „Besposleni dani na Janu”.[1] Lavkraftov lik Menesa deli svoje ime sa Menesom, polu-mitskim osnivačem drevnog egipatskog grada Memfis.[4] Drevni Egipćani su obožavali mačke, a ubijanje ili proterivanje mačaka su smatrali zločinom.[5]

Pre „Mačaka Ultara”, Lavkraft je napisao nekoliko priča u stilu lorda Dansenija, uključujući „Beli brod”, „Ulicu”, „Propast koja je došla u Sarnat”, „Užasnog starca” i „Drvo”. Njegovu sledeću priču napisanu pod uticajem Dansenija, „Selefais”, proučavalac Lavkraftov S. T. Džoši smatrao je „jednom od njegovih najboljih i najznačajnijih”.[3] Pripovetka „Mačke Ultara” je prvi put objavljena u književnom časopisu Tryout u novembru 1920,[1] a kasnije se pojavila u časopisu Weird Tales u februaru 1926. i 1933. godine, dok je i privatno preštampana u tiražu od četrdeset dva primerka u decembru 1935. godine.[6]

Prijem i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Ova pripovetka je bila lično omiljena Lavkraftu, koji je bio vatreni ljubitelj mačaka.[3] Brojni savremeni kritičari, kao i sam Lavkraft,[7] smatraju da je pripovetka najbolja od svih njegovih priča napisanih pod uticajem Dansenija.[7][8] Drugi kritičari su primetili da je ova pripovetka jedna od Lavkraftovih najpoznatijih priča koja se uklapa i u Dansenijev i stil „iracionalne fantastike”.[9] Književni kritičar Darel Švajcer, međutim, komentariše da „Mačke Ultara” podsećaju na Dansenija samo u „raspoloženju i izvršenju” i da „pripovetka nema očigledne paralele ni u jednoj Dansenijevoj priči”.[10] Švajcer naziva prozu „uzdržanom”,[10] i napominje da je, za razliku od Lavkrafta, Danseni preferirao pse i da je malo verovatno da bi napisao tako oduševljeno priznanje mačkama.[10] Lavkraftov proučavalac S. T. Džoši se ne slaže sa njim, tvrdeći da „[ova] pripovetka duguje više Danseniju od mnogih drugih priča inspirisanih njim”.[3]

Lik Atala, krčmarevog sina koji svedoči kako mačke Ultara kruže oko kolibe antagonista, kasnije se pojavljuje u Lavkraftovoj pripoveci „Drugi bogovi”. U ovoj priči, napisanoj u avgustu 1921. i prvi put objavljenoj u novembru 1933. godine, Atal, sada već odrastao čovek, postaje šegrt Barzaija Mudrog i putuje sa njim u potrazi za naslovnim božanstvima.[7] Barzai čak pominje zakon protiv ubijanja mačaka u Ultaru, dodatno učvršćujući vezu. Atal se takođe pojavljuje kao sveštenik u noveli Snovita potraga za neznanim Kadatom — napisanoj 1927, ali objavljenom tek 1943. godine — kada je glavni junak Randolf Karter poseti grad 300 godina nakon događaja u „Mačkama Ultara”, kada je grad još uvek jako naseljen mačkama. Karter kasnije uspeva da prizove mačke Ultara u pomoć.[1] Mačke su korišćene u onome što Ketrin M. Rodžers naziva „originalnijim načinom”[11] u Lavkraftovom delu „Pacovi u zidovima” iz 1923. godine. Ovde, kao i u drugim Lavkraftovim kasnijim pričama, mačke oličavaju privlačnost za užasom, dok, za razliku od ljudskih protagonista, „nikada ne tragaju za užasom do te mere da i same postanu užasne”.[11]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Lovecraft, H. P. (2008). H. P. Lovecraft: Complete and Unabridged. New York City: Barnes & Noble. str. 1098. ISBN 978-1-4351-0793-9. 
  2. ^ Burleson, Donald R. (1990). Lovecraft: disturbing the universe. University Press of Kentucky. str. 170. ISBN 0-8131-1728-3. 
  3. ^ a b v g Joshi, S. T. (1996). A Subtler Magick: The Writings and Philosophy of H. P. Lovecraft. Rockville, Maryland: Wildside Press. str. 316. ISBN 1-880448-61-0. 
  4. ^ Herodotus: 2.99.4.
  5. ^ Lang, J. Stephen (2014-11-08). 1,001 Things You Always Wanted To Know About Cats. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons. str. 226. ISBN 978-0764573248. 
  6. ^ Joshi, S. T.; Schultz, David E. (2001). An H.P. Lovecraft encyclopedia. Westport, Connecticut: Greenwood Publishing Group. str. 339. ISBN 0-313-31578-7. 
  7. ^ a b v Burleson, Donald R. (1983). H.P. Lovecraft, a critical study. Westport, Connecticut: Greenwood Publishing Group. str. 243. ISBN 0-313-23255-5. 
  8. ^ Joshi, S. T. (2001). A dreamer and a visionary: H.P. Lovecraft in his time. Liverpool University Press. str. 422. ISBN 0-85323-946-0. 
  9. ^ Bilstad, T. Allan (2009). The Lovecraft Necronomicon Primer: A Guide to the Cthulhu Mythos. Woodbury, Minnesota: Llewellyn Worldwide. str. 262. ISBN 978-0-7387-1379-3. 
  10. ^ a b v Schweitzer, Darrell (2001). Discovering H.P. Lovecraft. Rockville, Maryland: Wildside Press. str. 172. ISBN 1-58715-471-4. 
  11. ^ a b Rogers, Katharine M. (2001). The Cat and the Human Imagination: Feline Images from Bast to Garfield. University of Michigan Press. str. 232. ISBN 0-472-08750-9. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мачке_Ултара&oldid=27350930”