Молитва

С Википедије, слободне енциклопедије

За песму победницу Песме Евровизије 2007, види Молитва (песма).
Марија Магдалена се моли.
Будиста се моли

Молитва је обраћање Богу. У разним видовима постоји у већини религија света.

Молити се - то значи налазити се у оном нарочитом стању, у којем духовно начело човека улази у тајанствени и непосредни додир са Богом и оностраним, невидљивим светом. Бити у молитвеном стању могуће је у свим животним околностима. Али најпријатније услове за молитву треба тражити у осамљењу.[1]

Како се треба молити Богу[уреди | уреди извор]

Молити се треба као отац Јован Кронштатски. Пажљиво је читао молитве, на некој речи осетио би да му се срце загрејало а у души се разлио мир и радост. Речи молитве треба изговарати с вером да вас Господ гледа и слуша.

Степени молитве[уреди | уреди извор]

Постоје четири степена молитве:

  1. Први степен-молитва телесна, стајање, читање.
  2. Други степен је молитва у којој су речи повезане са умом (пажљива молитва).
  3. Трећи степен је када свака реч молитве "одјекује" не само у уму већ и у срцу. Ако се у молитви изражава нека молба онда се у срцу осећасилна жеља за тим што се тражи.
  4. Четврти степен је молитва без речи, стајање пред Господом у миру и потпуној преданости.

Мир у срцу[уреди | уреди извор]

Најважније је чување срца у миру. У срцу треба да влада мир, ћутање. Када осетимо погодно расположење можемо прекинути ћутање стцавршењем Исусове молитве. Она је у почетку гласила: "Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме!". Временом су монаси скраћивали молитву и она данас гласи: "Исусе, Сине Божији, помилуј ме!". Молитва се изговара са осећањем ако не можемо онда покушајмо да срцем припаднемо Господу. Како будемо напредовали у чувању мира у срцу и у сабраности ума у срцу, Бог це нам раније или касније према степену чежње дати дар сталне умосрдачне молитве. Молитва ће се вршити у срцу лако и неосетно као дисање, без престанка ће тећи у нама. Оци су учили да је Царство Божије мир и радост у Духу Светом. Услов је очишћење срца од брига како би оно могло да прими Бога у себе, јер ће само чистим срцем Бога видети. Први корак ка богопоштењу је предавање себе Богу што се постиже кроз молитву. Постоје разне молитве, тачније толико колико има људских судбина.

Где се молити[уреди | уреди извор]

Као што је дисање важно, тако је важна и молитва. Молимо се свуда и на сваком месту где год за то осетимо потребу. Можемо се молити у осами, на пустом месту, својој соби, канцеларији у храму. Где год да се молимо важно је да молитву чинимо ради Бога а не ради људи. Да би што више напредовали и нашли мир у срцу и души важно је молити се за опраштај својих грехова. На почетку и на крају сваке молитве, при помињању Пресвете Тројице ми се крстимо. Богу се треба молити увек а Црква својим верницима препоручује да се редовно моле ујутру и увече. Ујутру да би молитвом започели дан а увече да сагледавши дан који је прошао, замоле Бога за мирну и спокојну ноћ.

Чин молитве[уреди | уреди извор]

Хришћани у молитви
Муслимани су клањају током молитве у џамији

Различите духовне традиције нуде широк спектар чинова преданог поштовања. Постоје јутарње и вечерње молитве, благодати изречене пре или након оброка и побожни физички покрети. Неки хришћани повијају главе и склапају руке. Неки Индијанци сматрају да је плес облик молитве.[2] Део суфиста се ковитла.[3] Хиндуси појају мантре.[4] Јеврејска молитва може укључивати њихање напред-назад и наклоне.[5] Муслиманска молитва укључује клањање, клечање и сеџду. Квекери ћуте.[6] Неки се моле према стандардизованим ритуалима и литургијама, док други преферирају екстемпоралне молитве. Други комбинују оба приступа.

Фридрих Хајлер се често наводи у хришћанским круговима због своје систематске Типологије молитве која наводи шест врста молитве: примитивну, ритуалну, грчку културну, филозофску, мистичну и пророчку.[7] Неки облици молитве захтевају претходни ритуални облик чишћења или пречишћавања, као што је то у гуслу и вуду.[8]

Молитва се може обављати приватно и појединачно, или се може обављати заједнички у присуству саверника. Молитва се може уградити у свакодневни „мисаони живот“, у коме се особа стално налази у комуникацији са богом. Неки људи се моле за све оно што се дешава током дана и траже смернице како дан одмиче. Ово се заправо сматра захтевом у неколико хришћанских деноминација,[9] иако спровођење није могуће нити је пожељно. Могуће је мноштво различитих одговора на молитве, јер постоји много начина тумачења одговора на питање, ако до њега заиста дође.[9] Неке особе могу доживети звучне, физичке или менталне епифаније. Ако заиста дође одговор, време и место доласка сматрају се случајним. Неки спољашњи чинови који понекад прате молитву су: помазање уљем;[10] звоњење звона;[11] паљење тамјана или папира;[12] паљење свеће или свећа, окретање према одређеном правцу (i.e. према Меки[13] или истоку); прављење знака крста. Један мање уочљив чин везан за молитву је пост.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Валентин Свенцицки, О монаштву
  2. ^ Littlebird, Sarracina (2008), Sacred Movement: Dance as Prayer in the Pueblo Cultures of the American Southwest (PDF), Barnard College Department of Dance, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 01. 2012, Приступљено 11. 10. 2011 
  3. ^ „The Whirling Dervishes of Rumi – Sufism and Dervishes”, WhirlingDervishes.org, Архивирано из оригинала на датум 2014-11-04 
  4. ^ Omkarananda, Swami (n.d), How to Pray, Omkarananda Ashram Himalayas, Архивирано из оригинала на датум 2014-11-04 
  5. ^ Anonymous (2013-07-03). „Judaism: Jewish Rituals and Practices – Jewish Worship and Prayer”. ReligionFacts.com. ReligionFacts. Архивирано из оригинала на датум 2014-11-04. . This practice is known, in Yiddish, as shuckling.
  6. ^ Avery, Chel. „Quaker Worship”. Quaker Information Center. Архивирано из оригинала на датум 2011-07-28. Приступљено 2008-12-04. 
  7. ^ Erickson, Millard J. (1998). Christian theology. Grand Rapids: Baker Book House. ISBN 978-0-8010-2182-4. 
  8. ^ The New Encyclopedia of Islam. p. 20, Cyril Glassé (2003)
  9. ^ а б PD-icon.svg Wynne, John (1911). „Prayer”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 12. New York: Robert Appleton Company. 
  10. ^ See, for example, James 5:14
  11. ^ Scheckel, Roger J. (јануар 2004). „The Angelus”. The Marian Catechists. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-23. Приступљено 2008-10-06. 
  12. ^ „Buddhist Art”. Pacific Asia Museum. 2003. Архивирано из оригинала на датум 2008-07-04. Приступљено 2008-10-06. 
  13. ^ Emerick, Yahiya (2002). The Complete Idiot's Guide to IslamНеопходна слободна регистрација. Indianapolis, IN: Alpha Books. стр. 127–28. ISBN 978-0-02-864233-8. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Православни Молитвеник, издавач:Српски Православни Манастир, СВ. Оца Николаја, Лелић, Лета Господнјег 2006.
  • Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит. 
  • Stringer, Martin D. (1999). „Rethinking Animism: Thoughts from the Infancy of our Discipline”. Journal of the Royal Anthropological Institute. 5 (4): 541—56. JSTOR 2661147. doi:10.2307/2661147. 
  • Hornborg, Alf (2006). „Animism, fetishism, and objectivism as strategies for knowing (or not knowing) the world”. Ethnos: Journal of Anthropology. 71 (1): 21—32. S2CID 143991508. doi:10.1080/00141840600603129. 
  • Haught, John F. What Is Religion? An Introduction. Paulist Press. стр. 19. 
  • Hicks, David (2010). Ritual and Belief: Readings in the Anthropology of Religion (3 изд.). Rowman Altamira. стр. 359. »Tylor's notion of animism—for him the first religion—included the assumption that early Homo sapiens had invested animals and plants with souls ...« 
  • „Animism”. Contributed by Helen James; coordinated by Dr. Elliott Shaw with assistance from Ian Favell. ELMAR Project (University of Cumbria). 1998—1999. 
  • „Native American Religious and Cultural Freedom: An Introductory Essay”. The Pluralism Project. President and Fellows of Harvard College and Diana Eck. 2005. 
  • Bird-David, Nurit (1999). „"Animism" Revisited: Personhood, Environment, and Relational Epistemology”. Current Anthropology. 40 (S1): S67. doi:10.1086/200061Слободан приступ. 
  • Harvey, Graham (2006). Animism: Respecting the Living World. Columbia University Press. стр. 9. ISBN 978-0-231-13700-3. 
  • Abram, David (1996). The Spell of the Sensuous: Perception and Language in a More-than-Human WorldНеопходна слободна регистрација. New York: Pantheon Books. 
  • Adler, Margot (2006) [1979]. Drawing Down the Moon: Witches, Druids, Goddess-Worshippers and Other Pagans in America (Revised изд.). London: Penguin. ISBN 978-0-14-303819-1. 
  • Armstrong, Karen (1994). A History of God: The 4,000-Year Quest of Judaism, Christianity and Islam. Ballantine Books. 
  • Bird-David, Nurit (2000). „"Animism" Revisited: Personhood, Environment, and Relational Epistemology”. Current Anthropology. 41 (S1): 67—91. doi:10.1086/200061Слободан приступ. 
  • Curtis, Ashley (2018). Error and Loss: A Licence to Enchantment. Zürich: Kommode Verlag. 
  • Dean, Bartholomew (2009). Urarina Society, Cosmology, and History in Peruvian Amazonia. Gainesville: University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-3378-5. 
  • Fernandez-Armesto, Felipe (2003). Ideas that Changed the World. Dorling Kindersley. 
  • Forbes, Andrew; Henley, David (2012). „Lamphun's Little-Known Animal Shrines (Animist traditions in Thailand)”. Ancient Chiang Mai. 1. Chiang Mai: Cognoscenti Books. 
  • Guthrie, Stewart (2000). „On Animism”. Current Anthropology. 41 (1): 106—107. JSTOR 10.1086/300107. PMID 10593728. S2CID 224796411. doi:10.1086/300107. 
  • Harvey, Graham (2005). Animism: Respecting the Living World. London: Hurst & Co. ISBN 978-0-231-13701-0. 
  • Insoll, Timothy (2004). Archaeology, Ritual, Religion. London: Routledge. ISBN 978-0-415-25312-3. 
  • Wikisource-logo.svg Lonie, Alexander Charles Oughter (1878). „Animism”. Ур.: Baynes, T.S. Encyclopaedia Britannica. 2 (9th изд.). стр. 55—57. 
  • Segal, Robert (2004). Myth: A Very Short Introduction. Oxford University Press. 
  • „Animism”. The Columbia Encyclopedia (6th изд.). Bartleby.com Inc. 2007. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2007. Приступљено 06. 09. 2021.  Пронађени су сувишни параметри: |archiveurl= и |archive-url= (помоћ); Пронађени су сувишни параметри: |archivedate= и |archive-date= (помоћ); Пронађени су сувишни параметри: |deadurl= и |url-status= (помоћ)
  • Abram, David. 2010. Becoming Animal: An Earthly Cosmology (New York: Pantheon Books)
  • Badenberg, Robert. 2007. "How about 'Animism'? An Inquiry beyond Label and Legacy." In Mission als Kommunikation: Festschrift für Ursula Wiesemann zu ihrem 75, Geburtstag, edited by K. W. Müller. Nürnberg: VTR (ISBN 978-3-937965-75-8) and Bonn: VKW (ISBN 978-3-938116-33-3).
  • Hallowell, Alfred Irving. 1960. "Ojibwa ontology, behavior, and world view." In Culture in History, edited by S. Diamond. (New York: Columbia University Press).
    • Reprint: 2002. Pp. 17–49 in Readings in Indigenous Religions, edited by G. Harvey. London: Continuum.
  • Harvey, Graham. 2005. Animism: Respecting the Living World. London: Hurst & Co.
  • Ingold, Tim. 2006. "Rethinking the animate, re-animating thought." Ethnos 71(1):9–20.
  • Käser, Lothar. 2004. Animismus. Eine Einführung in die begrifflichen Grundlagen des Welt- und Menschenbildes traditionaler (ethnischer) Gesellschaften für Entwicklungshelfer und kirchliche Mitarbeiter in Übersee. Bad Liebenzell: Liebenzeller Mission. ISBN 3-921113-61-X.
    • mit dem verkürzten Untertitel Einführung in seine begrifflichen Grundlagen auch bei: Erlanger Verlag für Mission und Okumene, Neuendettelsau 2004, ISBN 3-87214-609-2
  • Quinn, Daniel. [1996] 1997. The Story of B: An Adventure of the Mind and Spirit. New York: Bantam Books.
  • Thomas, Northcote Whitridge (1911). „Anet”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 2 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 53—55. 
  • Wundt, Wilhelm. 1906. Mythus und Religion, Teil II. Leipzig 1906 (Völkerpsychologie II)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]