Medicinsko snabdevanje i apotekarski rad u srpskoj vojsci 1914—1918.

Osoblje Glavnog sanitetskog slagališta u Nišu — iako opterećena brojnim organizacionim problemima i ratnim dejstvima, uspelo je da u krajnje nepovoljnim uslovima obezbedi sanitetsko smabdevanje jedinica na severozapadu Srbije.

Medicinsko snabdevanje i apotekarski rad u srpskoj vojsci 1914—1918. uz odgovarajuću kadrovsku popunjenost, bilo je osnovni činilac efikasnosti i uspešnosti vojnog saniteta u Prvom svetskom ratu. Kraljevina Srbija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Tako je počela albanska golgota u toku koje je srpska vojska i njena Vlada, zajedno sa jednim delom stanovništva evakuisana na Krf i Severnu Afriku, gde se odmorila, zalečila rane, naoružala, opremila i reorganizovala. Potom je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila prve vojne uspehe. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

U ovom najstrašnijem trenutku za srpsku vojsku, u Prvom svetskom ratu, vojni sanitet dejstvovao je sve vreme povlačeći se, prvo po celoj Srbiji, a potom po snegom okovanim vrletima Albanije i Crne Gore, glibovima divljeg albanskog primorja i u brodovima po valovitom Jonskom moru sve do dolaska na ostrvo „spasenja“, Krf. Na Grčkom tlu, usred pomora, u „lavovojskoj borbi“ protiv haosa, srpski vojni sanitet je nesebično žrtvujući svoje ljudske resurse, ujedno bio na putu ka sopstvenoj obnovi u izgnanstvu, koja je uslovila reorganizaciju srpskog vojnog saniteta. Njeno novo ustrojstvo, nastalo na Grčkom tlu uz pomoć saveznika, upravo, do kraja rata biće „baza ratnog saniteta“ Srpske vojske, do povratka u Srbiju.

Srpska vojska iako opterećena brojnim organizacionim problemima i ratnim dejstvima, uspela je da u krajnje nepovoljnim uslovima dostigne zadovoljavajuću opremljenost i snabdevenost i time u značajnoj meri umanji posledice teških sanitetskih gubitaka. Tome su svakako doprinekla napredna shvatanja pojedinaca koji će i i posle ratnog perioda pristupi razvoju moderne sanitetske opreme i sredstava zaštite od posledica upotrebe modernih, razornih borbenih sredstava. u novoformiranoj Kraljevini Jugoslaviji.

Preduslovi za nastanak i razvoj medicinskog snabdevanja u Kneževini Srbiji

Prve vojne jedinice u Srbiji stvorene su u Prvom srpskom ustanku 1804. godine. To je bila čisto narodna vojska, jer je svaka kuća po potrebi i mogućnosti, davala iznestan broj vojnika koji su ratovali „o svom ruhu i kruhu”, i o čijem lečenju su se brinuli, narodni vidari i njihove porodice. Vojne starešine su bile starešine određenih kneževina i nahija, u stvari najimućniji seljaci: u nahijama vojvode, bataljonima su komandovale podvojvode, a četama kapetani i buljubaše.

U drugom ustanku nije bitno izmenjena organizacija vojske. U Srbiji nije bilo stajaće vojske sve do 1825. godine. Tada neposredno posle Đakove bune, knez Miloš je naredio da se iz svih nahija, iz imućnijnh porodica, sakupi 1.147 mladića; od njih su formirane prve jedinice stajaće vojske. Stajaća vojska je živela u kasarnama i primala platu, a potpadala je pod „Popečiteljstvo vnutrenih djela”, što jasno ukazuje na njenu pretežno policijsku ulogu.

Knez Mihailo je intenzivno radio na organizovanju narodne vojske, u duhu spoljno-političkih aspiracija, jer je on sebi postavio zadatak da oslobodi od Osmalijske carevine i prisajedini Srbiji sve neoslobođene srpske oblasti. Taj zadatak nije mogla da realizuje stajaća vojska od oko 3.500 ljudi, koliko je tada brojala, a ekonomske prilike zemlje nisu dozvoljavale da se njen broj poveća.

Prvi podaci o nabavkama ratne sanitetske opreme u Srpskoj vojsci potiču iz 1848. godine. Vojna farmakopeja je napravljena 1863. godine, po modelu austrijske farmakopeje iz 1859. godine. Prva organizovanija priprema opreme odgovarajućeg kvantiteta i kvaliteta vezuje se za 1853. i 1854. godinu. Prvi „Pravilnik o uređenju vojne apotekarske struke“, donet 1862. godine, predviđao je da Glavni depo lekova i pribora bude pri Vojnoj apoteci u Beogradu, koji je trebalo da obezbeđuje snabdevanje srpske vojske u miru i eventualnom budućem ratu, a ratova je u narednim decenijama s kraja 19. veka i s početka 20. veka bilo nekoliko.

To je znači da je uočena razlika u odnosu na opremanje ustanova u miru i da ratno opremanje ima svoje specifičnosti i zahteve. Osnovni zahtev bio je da se obezbedi pokretljivost (mobilnost), odgovarajuće pakovanje i količina, koji obezbeđuju autonomnost u određenom periodu.

Na osnovu izveštaja dr Enriha Lindermajera o sanitetskoj struci u Srbiji, vidi se da je u celoj srpskoj vojsci postojala samo jedna apoteka, i to u Beogradskoj vojnoj bolnici. Sobzirom da vojska nije imala svoje apoteke, osim pri vojnim bolnicama, u snabdevanju vojska se oslanjala na Pravitelstvenu apoteku i rad njenog upravnik mr ph Pavle Ilić. Ova apoteka je u periodu 1836-1839. godine, redovno snabdevala vojsku u svojstvu „dvorske i vojene apoteke“. Kasnije, sve dok nije prodata (1829 god.) i prešla u ruke privatnika (1859. god.), Pravitelstvena apoteka je bila glavni snabdevač vojske lekovima. Za potrebe vojnog saniteta, ova apoteka je 1853. godine nabavlila šest poljskih apoteka od kojih je svaka bila smeštena u dva specijalna sanduka, kao i šest sanduka sa hirurškim instrumentima. U svakoj od ovih poljskih apoteka nalazili su se lekovi koji su bili na latinskom, dok su apotekarski pribor, hirurški instrumenti i kancelarijski materijal bili na srpskom.

Usledili su srpsko—turski ratovi 1876/77. i 1877/78. godine i srpsko—bugarski rat 1885, koji su u sektoru snabdevanja ukazali na određene nedostatke koji su mogli da se otklone u mirnodopskom periodu od 1886—1912. godine, kada su nastupili balkanski ratovi a ubrzo i Prvi svetski rat 1914. godine. Pre Balkanskog rata (1912), Srbija je imala 89 apoteka i 120 apotekara.

Rat protiv Turske 1876—78. godine pokazao je sve njene slabosti. Bilo je jasno da se oslobođenje od Turaka može postići samo savremeno organizovanom, obučenom i dobro opremljenom vojskom. Tako su već 1883. godine preduzete mere da se vojska reorganizuje i modernizuje. Zakonom o ustrojstvu vojske (od januara te godine) predviđeno je da Srbija umesto narodne vojske dobije stajaću vojsku jačine 100.000 boraca. Ustanovljena je opšta vojna obaveza za sve sposobne građane od 20 do 50 godina, u tri poziva:

• I pozivu (odnosno u aktivnoj vojsci), od 20 do 30 godina starosti
• II pozivu, od 30 do 37 godina starosti
• IIi pozivu, od 37 do 50 godina starosti

Služba u stalnom kadru trajala je dve godine, a skraćeni vojni rok pet meseci.

Stalni usponi i padovi osposobljenosti i opremljenosti saniteta dešavali su se periodično: tako je 1901. godine, sanitet srpske vojske ostao gotovo bez ikakvih sredstava, jer je požar uništio Glavno sanitetsko slagalište i sve u njemu. Ipak usledio je relativno brz oporavak i na početku i prvim godinama Prvog svetskog rata, srpska vojska je bila dosta dobro opremljena i snabdevena, posebno 1915. godine.

Stanje u vojnom i građanskom sanitetetu na početku Velikog rata

Ne može se osporiti da je srpska vojska u rat ušla vojnički dobro opremljena i moralno pripremljena. O njenom vojničkom izgledu strani ratni izvestioci su javljali svojim zemljama, u kojima su navodili;...da se srpska vojska po izgledu i opremi može porediti sa savremenom evropskom vojskom.

Međutim opremanje vojnog saniteta išlo je sporo, uz otpore zbog nerazumevanja njegove stvarne uloge i značaja u čuvanju zdravlja vojnika. S kraja 19. i u prve deceniji 20. veka, srpski sanitet je obnovio svoj lekarski sastav školovanjem mladih pitomaca po evropskim univerzitetima i njihovim usavršavanjem, pre svega u oblasti hirurgije. Takv stav uticao je na zapostavljanje razvoj nekih drugih specijalnosti, posebno preventivnih. Mada je nekoliko načelnika sanitetske službe između 1900. i 1910. pokušalo da taj propust otkloni slanjem mladih lekara u najveće evropske centre radi usavršavanja u preventivnim granama medicine i osnivanjem Pasterovog zavoda u Nišu, to nije pomoglo da se bar u osnovi stvori solidno jezgro preventive (bakteriologija, higijena, epidemiologija). Velike epidemije u Balkanskim ratovima a samo godinu dana kasnije i u Velikom ratu pokazale su koliko su ti stavovi Vrhovne komande i Srpske Vlade bili pogrešni. Nerazumevanje je bilo toliko veliko da su po povratku sa školovanja lekari preventivne medicine, raspoređivani u trupu, umesto u novoosnovane centre za preventivnomedicinski rad. O štetnim posledicama takvog stava srpskog vojnog rukovodstva, koji je ostao i tokom Balkanskih ratova a kasnije i tokom Velikog rata, najbolje govori ovaj citat:

„ Vladajući stav u Srbiji da su doktori tu „samo radi lečenja obolelih i ranjenih“, ostao je i dalje, što će se ubrzo osvetiti jer će u dve velike epidemije, kolere 1913. i „tri tifusa“ 1914/15. godine umreti na desetine hiljada vojnika i preko sto hiljada građana]. ”

Brojno stanje mobilisanog sanitetskog kadra

Za rat protiv Austro-Ugarske Carevine 1914. godine Srbija je mobilisala, 532.000 građana, od toga 409 lekara, među kojima je bilo 17 žena. Sa svega 409 mobilisanih lekara, od toga je 25 bilo hirurga, 203 medicinara, 190 apotekara i 60 veterinara, sanitetska služba je trebalo da odgovori na sve izazove koji su joj se nametali.

Brojno stanje mobilisanog apotekarskog kadra i njihov raspored

Apotekarski kadrovi u Srbiji bili su sledeći:

Struktura apotekarskog kadra	Broj	Napomena
Apotekari	190	Vojni stalni apotekari — 13 Vojni apotekari po ugovoru — 10 Građanski apotekari — 167
Apotekarski pomoćnici	60
Apotekari pripravnici	21

U vojsci je bilo angažovano:

Struktura apotekarskog kadra	Broj	Napomena
Apotekara	144
Apotekarskih pomoćnika	42
Apotekarskih pripravnika	16
U pozadini neraspoređenih jedinica		apotekara — 46 apotekarskih pomoćnika — 18 pripravnika — 5
Operativne jedinice		apotekara — 57 apotekarskih pomoćnika — 5 apotekarskih pripravnika — 1
Na bojišnom delu		apotekara — 46 apotekarskih pomoćnika — 24 apotekarskih pripravnika — 5
Ostalo u pozadinskim jedinicama (najčešće bolnicama)		apotekar — 41 apotekarskih pomoćnika— 13 apotekarskih pripravnika — 10

Prema broju mobilisanih apotekara (190) može se oceniti da je to bio zavidan broj, čija je uloga bila vidna u organizaciji medicinskog snabdevanja, opremanju medicinskom opremom i, posebno, u apotekama, slagalištima i u izradi lekova.

Stanje obučenosti vojnog saniteta

Obučenost bolničara za ratne uslove bila je nezadovoljavajuća, a njihov broj jako mali. Bolničari su se nalazili samo u pukovskim previjalištima, divizijskim zavojištima i poljskim bolnicama. U pozadinskim bolnicama radile su kao bolničarke dobrovoljke i bolničari trećeg poziva.

Slabo razvijena, školovana, gotovo bez sredstava i dovoljnog broja kadrova za rad, preventivna služba, koja je pored Pasterovog zavoda u Nišu, imala još samo šest specijalista iz oblasti bakteriologije i higijene (koji su, istovremeno radili i kao trupni lekari), nije bila u stanju da otgovori svim epidemijskm izazovima koji su se pred nju postavljali.

Jedna od četiri srpske poljske bolnice, koliko je imala svaka divizija na frontu oktobra 1914. U svom sastavu imala je sanitetskog materijala za 100 ranjenika (obolela) i pod šatorom prostor za 14–16 kreveta.

Popunjenost i stanje ratne medicinske opreme

Oprema i sredstva namenjena prvoj pomoći, opšte medicinskom i hirurškom radu na bojištu, po oceni srpskih i stranih hirurga, bila je zadovoljavajuća. Sanitetska ratna materijalna sredstva, bilo koje vrste, bila su nabavljena u potrebnoj količini, ali neravnomerno raspoređena, često pakovana u glomazne sanduke i nedovoljno popunjena. Veliki problem bio je nepostojanje sanitetskih skladišta, pa se često moralo odlaziti u Niš po opremu i materijal. Sredstva za evakuaciju bila su nepodesna i nedovoljna.

Svi sanitetski civilni magacini i magacini Crvenog krsta bili su potpuno ispražnjeni. Crveni krst je jedino raspolagao sa 20.000 kreveta ostalih posle balkanskih ratova, ali ubrzo se uspostavilo da je za rat potrebno obezbediti najmanje 100.000.

Ove i druge propuste u sanitetskoj službi pratila je i nedorečenost propisi kojim je trebalo regulisati rad ratne sanitetske službu na savremenim medicinskim principima koji su se već uveliko primenjivali u svetu. Ipak, uz sve navedene propuste, sanitetska služba srpske vojske se dosta dobro pripremio za budući rat, u periodično pozivanje i obučavanje rezervnih sanitetlija na svake 2 do 3 godine. Na to ukazuje i činjenica da je u dva balkanska rata, Moravska stalna vojna bolnica u Nišu koja je bila na udaru borbenih dejstava srpske vojske zahvaljujući dobroj opremljenosti i popunjenosti, sa novoobučenim kadrom i novim objektima spremno dočekala i podnela glavni teret u zbrinjavanju ranjenika i bolesnika.

U Prvom balkanskom ratu (u kome je poginulo ili ranjeno relativno malo vojnika) teret koji ke pretrpeo srpski sanitet bio je znatno lakši, ali je zato u Drugom balkanskom ratu (koji je kraće trajao ali je bio znatno krvaviji), „teret“ bio znatno veći i zahtevniji.

Medicinsko snabdevanje i apotekarski rad 1914/15.

Kada je već bilo jasno da će Austrougarska i Nemačka napasti Srbiju sa severa i zapada, a Bugarska sa istoka, takoreći sa svih strana, Vrhovna komanda i Glavna intendantura naredili su da se sve vojne zalihe evakuišu u dolinu Zapadne Morave, a delom i u dolinu Južne Morave. Dva dana nakon što je Austrougarska objavila rat Srbiji, već je bilo pod oružjem oko 520.000 vojnika i oficira i to: u operativnoj vojsci prvog i drugog poziva 400.000 vojnika, pripadnika trećeg poziva i poslednje odbrane 80.000, pripadnika službi (bolnice, vojne stanice i td.) je bilo 30.000, kao i 10.000 oficira.

Rad srpskog vojnog saniteta u toku prve dve godine Velikog rata obeležile su tri značajna perioda: velike bitke i pobede u 1914-oj godini, epidemija „tri tifusa“ u periodu od novembra 1914. godine do juna 1915.godine i povlačenje srpske vojske i naroda preko Crne Gore i Albanije do albanskog i grčkog primorja.

Kako je Srbija od početka rata u snabdevanju morala da se oslanja na svoje saveznike, koji su mogli pružati pomoć samo onim što je preticalo potrebama njihove vojske, a dotur je bio uslovljen dugačkim komunikacijama (morem, železnicom), jasno je da je i ishod operacija umnogome zavisio od tih okolnosti.

Zahvaljujući okolnosti što su operacije srpske vojske u toku 1914/1915. godine izvođene u sopstvenoj državi i što su u osnovi bile defanzivne, ishrana i sanitetsko snabdevanje, iako su vršeni sa velikim teškoćama, zadovoljavali su osnovne potrebe.

Oprema i sredstva namenjena prvoj pomoći, opšte medicinskom i hirurškom radu na bojištu, po oceni srpskih i stranih hirurga, bila je zadovoljavajuća.

U 1914. godini sanitet je učestvovao u četiri velike bitke — Cerska bitka, od 2.do 6. avgusta 1914. godine; Sremska operacija od 24. avgusta do 1. septembra 1914. godine, Bitka na Drini od 26. avgusta do 23. oktobra 1914. godine i Kolubarska bitka od 24. oktobra do 2. decembra 1914. godine. U vreme ovih bitaka poljske bolnice i pukovi su kvantitativno gledano dobili sve što im je po formaciji sledovalo od sanitetske oprema, ali kvalitativno oprema je bila u lošem stanju, o čemu govori ovaj citat:

„ Poljska apoteka i sanduci sa zavojnim materijalom bili su skoro prazni, izuzev prvog zavoja koga je bilo u dovoljnim količinama. Istrumenti su bili zarđali, paketi sa vatom i gazom delimično istruleli. Od lekova je bilo samo nešto kinina. Nosila uopšte nije bilo. ”

Iako su sanitetska ratna materijalna sredstva, bilo koje vrste, bila nabavljena u potrebnoj količini, ona su bila neravnomerno raspoređena, često pakovana u glomazne sanduke i nedovoljno popunjena. Veliki problem bio je nepostojanje sanitetskih skladišta, u severozapadnom delu Srbije, pa se često moralo odlaziti u Niš po opremu i materijal. Sredstva za evakuaciju bila su nepodesna i nedovoljna.

Svi sanitetski civilni magacini i magacini Crvenog krsta bili su potpuno ispražnjeni. Crveni krst je jedino raspolagao sa 20.000 kreveta ostalih posle balkanskih ratova, ali ubrzo se ispostavilo da je za rat potrebno obezbediti najmanje 100.000.

U toku velikih bitaka u Valjevo je stizalo svakodnevno po više stotina ranjenika (nekada i po 3.000 ranjenika), a desilo se nekoliko puta da je u jednom danu dovezeno 8.000 ranjenika i bolesnika u valjevske bolnice. Bez obzira na evakuaciju ranjenika i bolesnika u druge bolnice u Srbiji, svakodnevno je u valjevskim bolnicama bilo na stacionarnom lečenju i do 7.000 ranjenika i bolesnika, za čije je lečenje bilo potrebno obezbediti velike količine sanitetskog i drugog apoterkarskog materijala i lekova.

Veliki nedostatak za srpski građanski i vojni sanitet bila je činjenica da je Beograd, do rata najveći bolnički centar i okosnica zbrinjavanja ranjenika i bolesnika u balkanskim ratovima (kada su u njemu funkcionisale 23 rezervne bolnice), ovoga puta kao pogranična varoš bio izložen borbenim dejstvima neprijatelja. Njegovu ulogu morali su da preuzmu Niš, Kragujevac i Skoplje. U beogradu su ostali samo bolničari neborci, bolničarke i bolničko osoblje, nekoliko žena lekara i lekara nesposobnih za vojnu službu iz zdravstvenih razloga.

Medicinsko snabdevanje i apotekarski rad na Solunskom frontu

Februara 1916. godine, u okviru priprema za otvaranje Solunskog fronta načelnik saniteta Vrhovne komande, dr Roman Sondermajer od Štaba Vrhovne komande tražio je popunu ratne sanitetske spreme po formaciji jedinica. Na osnovu ovog zahteva popunu jedinica i osnivanje dva sanitetska slagališta izvršila je najvećim delom Francuska — Glavnog vojišnog u Solunu i Glavnog sanitetsko–apotekarsko skladište na Krfu. Glavno sanitetsko–apotekarsko na Krfu u svom sastavu imalo je upravu, magacin apotekarskog materijala, magacin sanitetskog materijala i dve komisije za prijem i slanje apotekarskog i sanitetskog materijala.

I mada je pomoć saveznika bila dragocena (bez preciznijeg odgovora, koliko je pomoći stvarno dobijeno a koliko je plaćeno), dobijena sanitetska oprema nije bila najsavremenija, a neki njeni delovi korišćeni su u francuskoj kampanji u Africi. Na opremi su postojale oznake „Madagaskar 1896”.

Bilo je i primera da su dobročinioci kao pomoć davali čak i neupotrebljiv materijal. U pisanim materijalima često se, kada se objašnjava zašto nešto nije urađeno, navodi da Srbija nije imala dovoljno finansijskih sredstava!

Oprema trupnog saniteta

U opremanju trupnog nivoa sanitetskim sredstvima davan je prioritet, jer se smastralo da trupa trpi najveće sanitetske gubitke, a ranjenike treba zbrinjavati na licu mesta, i što pre vraćati u prve borbene redove.

Pešadijsko-pukovsko odeljenje

Pešadijsko-pukovsko-sanitetsko odeljenje bilo je formacijski opremljeno apotekom sa tri sanduka, hirurškom opremom, takođe, u tri sanduka i sa istim brojem sanduka zavojnog materijala. Pored toga, imalo je šator i ostali ambulantni materijal i nosila, a za prenošenje korišćene su mazge.

Ambulante detašovanih jedinica bile su opremljene sa tri ranca lekova i materijala, sa 12 torbica sanitetskog materijala, nešto medicinskih instrumenata i ostalog materijala.

Divizijsko zavojište

Divizijsko zavojište bilo je opremljeno lekovima, medicinskim instrunmentima, zavojnim materijalom, ostalim priborom uključujući i rendgen opremu. Lekovi i sanitetski materijal u diviziji pakovani su na sledeći način:

• 2 velika sanduka lekova;
• 1 veliki sanduk ortopedskog pribora;
• 1 veliki sanduk hirurškog pribora;
• 3 velika sanduka zavojnog materijala;
• 3 velika sanduka sa 32 ranca zavojnog materijala.

Kretanje brojnog stanja apotekara

Početak 1916.

U sastavu srpske vojske na Krfu početkom 1916. godine bilo je u:

• Moravskoj diviziji I poziva, 11 apotekara;
• Moravskoj diviziji II poziva, 5 apotekara;
• Kombinovanom odredu 2 apotekara
• Drinskoj diviziji I poziva, 4 apotekara;
• Drinskoj diviziji II poziva, 2 apotekara;
• Dunavskoj diviziji I poziva, 9 apotekara;
• Dunavskoj diviziji II poziva, 5 apotekara;
• Šumadijskoj diviziji I poziva, 9 apotekara;
• Šumadijskoj diviziji II poziva, 10 apotekara;
• Timočkoj diviziji I poziva, 4 apotekara;
• Timočkoj diviziji II poziva, 5 apotekara;
• Kombinovanoj diviziji I poziva, 8 apotekara;
• Bregalničkoj diviziji, 3 apotekara;
• Krajinskom odredu, 1 apotekar;
• Užičkom odredu, 2 apotekara;
• Srpsko – engleskoj poljskoj bolnici, Bitoljskoj stalnoj bolnici, Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici, komandama i drugim mestima bilo e još desetak apotekara.

Januar 1918.

Na dan 12.01.1918. godine u sastavu srpeke vojske nalazilo se 145 diplomiranih farmaceuta i 144 apote karskih pomoćnika.

Sanitetsko snabdevanje na Solunskom frontu (do proboja)

Sve vreme trajanja rata na Solunskom frontu, snabdevanje sanitetskim materijalom i lekovima (do proboja fromta) bilo je vrlo dobro, zahvaljujući požrtvovanom radu 145 diplomiranih farmaceuta i 144 apotekarskih pomoćnika. Čija je brojka bila impozantna računajući da je srpska vojska imala 120–150 hiljada ljudi, kao i činjenice da je snabdevanje i rad vršen u nepovoljnim materijalnim uslovima i u pokretu.

Ni u čemu nije se osećala oskudica; svega je bilo dovoljno i dostavljano na vreme.

U Solunu bila su dva francuska slagališta: sani-tetsko i apotekarsko, a pored njih postojalo je i Srpsko vojišno sanitetsko – apotekarsko slagalište. Sem toga, na samom frontu postojala je neka vrsta slagališta uz zavojišta, odnosno poljske bolnice.

Iz francuskih slagališta, kao i iz srpskog, snabdevanje je precizirano, po prioritetu koji je određivao, koje se ustanove mogu da se iz njih snabdevati, kojim količinama i u kom periodu. Slagališta su u određeno vreme slala materijal sanitetskim ustanovama i jedinicama na front sa svojim ljudima i prevoznim sredstvima (princip „od sebe“), izuzev u slučajevima kada se smatralo da je racionalnije to činiti po principu „k sebi.“

„Lekovi, zavojni i sanitetski materijal dobijani su na vreme iz francuskog slagališta, preko tranzitnog magacina“.

Sredstva za evakuaciju povređenih imala su značaj i za snabdevanje, jer su ona korišćena u „povranom transportu“.

Sanitetsko snabdevanje nakon proboja Solunskog fronta

Kada su počela dejstva za proboj Solunskog fronta, nastale su i teškoće u snabdevanju, a naročito kasnije u operacijama gonjenja, kad su jedinice odmicale sve dalje a slagališta ostajala na istim lokacijama. Teškoće u snabdevanju pratile su teškoće u evakuaciji ranjenika, direktno povezane jedne s drugim.

Spoljašnje veze

• Organizacija, popuna i snadbevanje vojske Kraljevine Srbije