Muzeum redkosti pri vojnoj bolnici u Beogradu

Muzeum redkosti pri vojnoj bolnici u Beogradu
Osnivanje	1844.
Zatvaranje	1860
Lokacija	Beograd Kneževina Srbija
Vrsta	muzej
Direktor	dr Emerih Lindenmajer
Kustos	Florijan Birg
Adresa	Vojna bolnici u Beogradu

Muzeum redkosti pri Vojnoj bolnici u Beogradu, osnovan 1844. godine, bio je prva državna muzeološka ustanova u Knjažestvu Srbija, osnovana sa ciljen da posluži razvitku medicine i naučne misli među Srbima, u tek od Osmanlijskog carstva oslobođenim delovima Srbije. U istorijskom razdoblju kada u Kneževini Srbiji nije bilo medicinskih škola niti fakulteta, i kada je radilo svega dvadesetak lekara, školovanih u inostranstvu, Muzej je bio zamišljen kao repozitorijum predmeta za buduće obrazovne ustanove i kao mesto sabiranja i čuvanja prirodne (pokrtetne) baštine. Iako je teško doći do odgovora na pitanje na koji način su patološki preparati bili korišćeni u edukaciji, a imajući u vidu da su patološka anatomija i teratologija u to vreme već bile nauke u usponu u naučnim centrima zapadnog sveta, Srbiji, koja je tek bila izvojevala svoju autonomiju unutar Osmanskogg carstva, tek predstojao dug put ka stvaranju uslova za naučni rad u oblasti medicine.

Uslovi koji su prethodili osnivanju Muzeuma

Nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka, 1804. i 1815. godine, stvoreni su prvi uslovi ne samo za nastanak Kneževine Srbije uslovi za ustanovljenje i razvoj prosvetnih, crkvenih, zdravstvenih, kulturnih i političkih institucija, kojima je prthodilo donošenja Drugog (1830), Trećeg (1833) i naročito Četvrtog hatišerifa (1838) sultana Mahmuda Hana, kada su utemeljene osnove za funkcionisanje i razvoj državnih ali i kulturnih drugih institucija.

Sistematsko uređenje zdravstvene službe u Kneževini Srbiji započeto je već 1839. godine, nakon donošenja ukaza o Ustrojeniju Centralnog pravlenija Knjažestva Srbskoga. Zdravstvena služba, ili „sanitet“, kako se tada govorilo, stavljena je pod upravu ministra unutrašnjih dela (popečitelja vnutrenih dela), u okviru posebnog odeljenja pod nazivom Odeljenje karantinsko-sanitetsko. Delokrug Odeljenja bila je zaštita života i zdravlja naroda, koja se sprovodila kroz dve vrste institucija: karantinski sanitet i građanski sanitet. Najveća pažnja je bila posvećena karantinskom sanitetu koji je imao zadatak da spreči unošenje epidemijskih bolesti, u prvom redu kuge i kolere, u zemlju.

Karantinski sanitet se sastojao od karantina u pograničnim mestima ka Turskoj carevini, u kojima su se putnici i roba zadržavali između dve i četiri nedelje, pri čemu se sva roba dezinfikovala. Pored karantina, činili su ga i „sastanci“, mesta na graničnoj liniji koja su služila za trgovačke dogovore i plaćanje robe i na kraju, oko cele zemlje je postojao „sanitetski kordon“ koji je bio pod budnim nadzorom stražara.

Građanski sanitet su činili okružni lekari i fizikusi, za čiji rad su 1839. godine izdata Uputstva sa snagom zakona. Za prvog načelnika Odeljenja, ukazom kneza Miloša od 15. marta 1839. godine bio je postavljen dr Karlo Pacek.

Briga o zdravlju vojske bila je u nadležnosti Vojnog odeljenja istog Ministarstva, koje je u okviru svog izvršnog organa, Glavnog štaba garnizona, za zdravstvena pitanja imao propisano mesto štabnih doktora. Za prvog štabnog doktora imenovan je 18. jula 1839. godine dr Emerih Lindenmajer (koji će 1844. godine biti jedan od inicijator i osivača Muzeuma redkosti), jer su uporedo sa razvojem zdravstvene službe, tekli su i procesi osnivanja i organizovanja drugih ustanova, pre svega obrazovnih, pravosudnih, kulturnih i naučnih. Kako je Srbija oskudevala u obrazovanim „otačestvenim sinovima“, državna uprava, obrazovanje i sanitet, bili povereni školovanim Srbima iz „preka“ i strancima koji su uzimali srpsko državljanstvo i ostajali da žive u Srbiji.

Nakon smene dinastija na kneževskom prestolu, 1842, političke prilike su se u Kneževini Srbiji stabilizovale 1844. godine. Sledio je napredak koji je ostvaren u raznim oblastima državne uprave, koji je postao vidljiv kroz čitav niz zakona koji su doneti u toj godini, kao što su Građanski zakon, Zakon o školama (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), Ukaz o osnivanju Glavne vojne bolnice (Ustrojenije špitalja centralne vojske) i Ukaz o zabrani rušenja starih gradova i njihovih razvalina. U istoj godini osnovana su i dva muzeja – Muzeum serbski, danas Narodni muzej u Beogradu i Muzeum redkosti, prvi medicinski muzej u Srbiji.

Istorija

Muzeum redkosti osnovan je 1844. godine, istovremeno sa Narodnim muzejom u Beogradu u tadašnjoj Kneževini Srbiji, u Centralnoj vojna bolnica u naselju Palilula, osnovanoj na osnovu Ukaza kneza Aleksandra Karađorđevića, od 2. marta 1844. godine..

Njegovi osnivači bili koji su bili, dr Emerih Lindenmajer, štabni lekar (glavni vojni lekar) i Florijan Birg, štabni hirurg, prema njihovim rečima, da posluži „ne samo poučeniju u ljekarskom smislu, no i razvitku uma uobšte“ i da će od velike koriste biti „i za sadašnjost, a navlastito i za potomstvo“.

O osnivanju Muzeja Srpska javnost je bila obaveštena 8. jula 1844. godine putem štampe tekstom pod naslovom Poziv, koji su zajednički potpisali njegovi osnivači; dr Lindenmajer i dr Birg, i u kome je između ostalog pisalo:

Držeći se obšte primjećenog osnova, da se na ozbiljno napredovanje ne može onde pomisliti, gdi se negledi, da se svaka struka ljudskoga znanja od veštaka obdjela i, koliko je mogućno, u savršenstvo dovede, a iz prizrenija toga, što su neke grane znanja takovoga roda, di nigda nije prerano, da se o njima raditi počne; preduzeli su patologičeske, t. j. u struku medicine spadajuće, predmete skupljati, 222 imajući pri ovom predprijatiju to pred očima, što se u istom smotreniju može danas takovo što pojaviti, koje se drugij put dogoditi neće; i što bi i ovo, kad bi se nebreženiju i nemarnosti iz vida izpustilo, jedanput za svagda izgubljeno bilo...Budući u Beogradskom vojenom špitalju dosta mjesta ima, i ništa na putu nestoi da se za ustanovlenije narodnog Muzeuma takovo i rasprostrani, zato bi mogli revnitelji predmete iz jestestvene također istorije kao što su redko nalazeće se životinje ili pak častice od redki, ili već nikako više nesuštestvujući životinja istima dopepodpisanima priposlati, tvrdo uvjereni, da će se sve ovo, ne samo sa usrdnom blagodarnosću primati, nego i kao narodna svetinja hraniti i sačuvati. U Beogradu.

Ovaj poziv je bio upućen lekarima, činovnicima i „revniteljima“ (pristalicama ove ideje) koji su u tom periodu živeli i radili u unutrašnjosti Kneževine Srbije, kako bi obratili pažnju na „medicinske neobičnosti” koje sreću u praksi i počeli da ih prikupljaju za obogađivanje zbirke Muzeuma.

Pišući o osnivanju Muzeum redkosti pri vojnoj bolnici u Beogradu, Jovan Žujović navodi sledeći podatak:

„Knjaz Miloš Obrenović Prvi jeste i prvi osnivač jestastveničke zbirke u Srbiji. U njegovom konaku u Kragujevcu viđale su se kosti od prepotopnih životinja i drugi znameniti prirodni predmeti, dokle nije naredio da se te stvari u vojenu bolnicu prenesu, tamo čuvaju i dalje prikupljaju. Naredba je Knjaževa ispunjena i zbirka je se, blagodareći zauzimljivosti starih vojnih lekara, prilično popunila.“

Međutim oko ove Kneževe donacije Muzeumu ima dosta nedorečenog, jer Žujović ne navodi imena „starih vojnih lekara“, dok Lindenmajer ni u jednom od svojih tekstova o Muzeumu ne spominje zbirku Kneza Miloša, već navodi da je muzejska zbirka, u početku, bila njegovo i Birgovo privatno vlasništvo. Iz nekoliko razloga izgleda malo verovatno da je knez Miloš mogao da donese odluku o smeštanju svoje zbirke u Vojnu bolnicu u Beogradu. Nakon Miloševog pada sa vlasti i odlaska iz Srbije juna 1839. godine, u njegovom konaku u Kragujevcu, u prostoriji zvanoj „muzeum“, ostala je mineraloška zbirka, koja je bila poklon barona Sigmunda fon Herdera (Sigismund/Sigmund August Wolfgang von Herder, 1776—1838). Moguće je da je pored te zbirke, u „muzeumu“ bilo i drugih prirodnih predmeta ali se postavlja pitanje koji bi mogao da bude Knežev motiv za njihovo izdvajanje i slanje u Beograd.

Za čuvara Muzeuma redkosti određen je Florijan Birg, koji je svoju dužnost štabnog hirurga i staranje o bolesnicima, svakodnevno obavljao u Bolnici. Lindenmajer je, kao štabni doktor, imao mnogobrojna zaduženja u Glavnom štabu garnizona, a jedno od njih je bio nadzor nad radom bolnice.

Kada je Lindermajer, 23. juna 1845. godine bio unapređen u službi postavljenjem na mesto načelnika Sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela, sa tog mesta, on je naredne godine obezbedio podršku Ministarstva radu Muzeju, u čijem je fondu do tada bilo sakupljeno oko sto predmeta.

Dana 31. januara 1846. godine, u cilju boljeg uvida u stanje zdravlja naroda, kao i uvida u rad lekara, Sanitetsko odeljenje je propisalo Pravila za pisanje izveštaja okružnih lekara i fizikusa. Tačka 9. Pravila glasila je: „Jesu li se kakve prirodne redkosti pojavile u ljudstvu ili u marvi?“, kojim je naloženo da se pronađene retkosti šalju Ministarstvu. Ovim Pravilnikom okružnim vlastima i samih lekara je skrenuta pažnja na pitanja obogaćivanje muzejske zbirke, što je ubrzo pokazalo rezultate. Samo dve nedelje po propisivanju Pravila, Muzej je dobio jedan zoološki preparat poslat od Načelstva šabačkog okruga, uz izveštaj Sek. Radivoj Milovančević Nač. major Dobrosav Zdravković:

„Noću između 31. pr. m. i 1. o. m. ojagnjila je jedna ovca u selu Jelenči srezu posavsko- tamnavskom ovog okružja jedno jagnje mrtvo, u koga na glavi mjesto prirodna dva oka, nasred čela samo jedno nalazeće se, no i ovo jedno opet nije uredno sočinjeno no jako se primjetiti daje da ono iz oba oka u jedno sastoji se. Donja vilica uredna je, na gornjoj pak vilici nema nosa, niti kostiju niti zuba, no samo jedno parče kože, zato ne bi moglo ovo živeti nikako, jerbo nebi se u ovome stanju raniti moglo. Odsečenu od ovog jagnjeta glavu, koje je žensko bilo, i na svoje vreme ojagnjilo se, Nač. je ovo predalo fizikusu okr, tek je on u spiritusu sačuvao, i zato ono istu kao prirode redkost šilje visokosl. P. v. d. na usmotrenije.“.

Smeštaj

U vojnoj bolnici u Beogradu (koja je na spratu imala 7 odeljenja, a u prizemlju 10 prostorija) u jednu od većih bolničkih prostorija, u desnom krilu prizemlja smešten je Muzeum redkosti. Iako se nalazio uz lekarsku kancelariju, jedini ulaz Muzeum je imao iz jedne manje prostorije označene u skici Bolnice iz 1872. godine kao „soba za oružje bolničarske trupe“. Dimenzije prostorije, koja je bila dugačka 7,4, a široka 6,5 metara i imalo površinu 48,1 m², ukazuje na dve činjenice — da je Muzej smatran veoma važnim delom Bolnice i da je pristup muzejskoj prostoriji bio strogo kontrolisan.

Njegovo osnivanje u okrilju Vojnog saniteta bilo je određeno dvema činjenicama – pokretanjem ideje od strane vojnih lekara i prilaganje u inicijalni fond Muzeja, predmete koji su bili njihovo vlasništvo, a drugo, Vojna bolnica je u to vreme imala odgovarajući smeštaj, za razliku od građanske bolnice u Beogradu, koja je bila smeštena u malim i nepodesnim kućama uzetim pod zakup,koje su najčešće bile nedovoljne i za smeštaj bolesnika.

Zbirka

Zbirka muzeja je sadržala je „...izrode (monstre), proizvode bolesti, i razne druge redkosti prirodne, kao iz Carstva Životinja: redkosti životinja četvoronožni, ptica, zmia, kornača, buba, (nečitko), okamenjene časti neki sada nesuštestvujući više životinja; iz Carstva ruda: razne rude i različito kamenje, i tako ovaj muzeum narodni redkosti, premda bez sredstava začeđen, broi za sada 288 komada predmeta...raspoređene u tri zbirke:

• patološku zbirku
• teratološke zbirku („zbirku nakaza”),
• zbirku preparata iz humane medicine.

Od osnivanja muzeja, tokom naredne decenije, zbirka se neprestano uvećavala preparatima koje su u muzej povremeno slali lekari iz cele Srbije.

Namena i zadaci Muzeuma

Osnivanje Muzeuma i sabiranja predmeta u okviru njegovih postavki, pored obuke budućih školovanih Srba, imalo je i cilj ustanovljenje, u budućnosti, „narodnog Muzeuma“, koji bi najpre trebalo da bude muzej otvoren za javnost, a ne samo muzej dostupan lekarima. Zbog prostornih mogućnosti u Vojnoj bolnici, uslova za prerastanje zbirke u pravi muzej je bilo, pa je rečeno da je poželjno da se sabiranjem obuhvate i predmeti iz oblasti prirodne istorije. Očigledno je namera osnivača bila da se oformi jedan prirodnjački muzej koji bi omogućavao čuvanje i predstavljanje nacionalne prirodne baštine. Njegov smeštaj u bolnici, kao i rukovođenje od strane lekara, nisu bili neuobičajeni, jer su lekari učeći na prvoj godini studija i predmet prirodna istorija, bili i najsvestranije obrazovani „prirodnjaci“ tog vremena, a pored navedenih predmeta, medicinari su tokom jednog semestra učili i veterinarsku medicinu.

Takođe osnivanje Muzeuma se pokazalo neophodno ne samo radi sabiranja i čuvanja, već i radi trajnog očuvanja prikupljenog materijal jer je Muzeum, kako su govorili njegovi osnivači „i za sadašnjost, a navlastito i za potomstvo od velike koristi biti“.

Moguće je da je na već postojeću svest o potrebi očuvanja prirodne baštine uticaj imao i Ukaz o zabrani rušenja starih gradova i njihovih razvalina – prvi akt o zaštiti spomenika kulture u Srbiji, koji je stupio na snagu četiri meseca ranije, pa možemo smatrati da je jedan od njegovih zadataka bio i očuvanje pokretnih kulturnih dobara Srbije.

Prestanak rada Muzeuma

Iako je 1853. godine osigurano finansiranje Muzeuma i podstaknulo zalaganje lekara i činovnika da prikupljaju predmete za Muzej, i predstavljalo solidnu osnovu za njegov bolji razvoj u budućnosti, već iduća 1854. godina najavila je značajne promene. Naime godine 1854, dr Vladan Đorđević, zabeležio je sledeće:

„vođena je povelika prepiska o muzeumu prirodnih rjedkosti. Rektor Liceuma, na predlog profesora jestestvene istorije, tražio je da se ta zbirka ustupi Jestastveničkom kabinetu liceja, gde bi se naučno razdelila, i gde bi se za nastavu upotrebila u mesto, što ovako sa svim bez koristi leži u vojnoj bolnici. Popečiteljstvo isprva nije htelo da čuje za ustupanje tog svog muzeuma liceju u sopstvenost, nego je samo odobravalo da dotični profesor, kad mu treba za predavanja, uzima na cedulju predmete, pa posle da ih vraća; ali sad se umešalo popečiteljstvo pravosudija i prosvještenija za ustupanje zbirke liceju i pri kraju godine kao da je ta dragocena zbirka prenesena u kabinet liceuma“.

Pohranjene u bolnici tokom jedne decenije, muzejske zbirke, koji su ipak retko bile predmet proučavanja tadašnjih malobrojnih lekara, primorala je osnivače Muzeja da su nakon desetak godina postojanja Muzeuma redkosti, deo zbirke preda za:

• Zoološku i mineralošku zbirka Liceju 1855. godine za potrebe nastave jestastvenice
• Patološka zbirku, koja je sadržala zoološke i humane preparate, početkom šezdesetih godina 19. veka, tek osnovanom Jestastvenom odeljenju Narodnog muzeja.

Zbirke su preuzeli na staranje lekari, članovi Društva srpske slovesnosti – na Liceju dr Josif Pančić, osnivač i upravnik Jestastveničkog kabineta, a u Narodnom muzeju upravnik dr Janko Šafarik.

Izdvajanje prirodno-istorijskih zbirki iz Muzeuma redkosti i njihovo priključenje fondu Jestastveničkog kabineta Liceja imalo je dvojni efekat. S jedne strane, obogaćeni fond Jestastveničkog kabineta postao je bolja osnova za očiglednu nastavu i zalog za budućnost u kojoj će postati temelj Muzeja srpske zemlje odnosno potonjeg Prirodnjačkog muzeja. S druge strane, Lindenmajerova ideja o razvijanju Muzeuma redkosti ka nacionalnom muzeju prirodne istorije nije ostvarena ali su fond sada činile samo patološke zbirke, pa je u tom smislu muzej, nakon izdvajanja zbirki, postao primarno medicinski, odnosno prvi teratološki i patološki muzej u Srbiji.

U Istoriji srpskog vojnog saniteta Vladana Đorđevića, navodi se da da su najverovatnije, nakon izdvajanja predmeta, za napred navedene zbirke u Muzeumu u vojnoj bolnici ostale samo dva zbirke predmeta važnih za medicinu,

• „Nakaze — koju su činili patološki preparati životinja sa malformacijama u razvoju (nakaze), nekoliko crva, glista i kokošijih jaja
• „Proizvodi raznih bolujućih života“ — koju su činili fetusi i humani patološki preparati.

Po vrsti i celinama, ukupan broj predmeta preostalih u Muzeumu bio je 45.

Na osnovu dokumenata sačuvanih u Arhivu Srbije, u fondu Liceja, sa velikom verovatnoćom (iako posredno), može da se ustanovi da je Muzeum redkosti u Vojnoj bolnici rasformiran 1862, ili najkasnije 1863. godine, na osnovu odluke dr Miškovičeva „Prvog štab-hirurga” koji je zaključio:

Da Muzej nema kome da prepusti ili stavi u dužnost, te da bi bilo korisnije da muzejska prostorija bude upotrebljena za proširenje kapaciteta bolnice..,

Medicinske zbirke su verovatno ušle u fond Jestastveničkog odeljenja Narodnog muzeja ali njihovu dalju sudbinu nije bilo moguće utvrditi.

Vidi još

• Medicinski muzej
• Muzej Srpskog lekarskog društva
• Zbirka preparata Srpskog lekarskog društva

Literatura

• Vladan Đorđević, Sanitetski poslovi u Srbiji. Beograd: Državna štamparija, 1872.
• Jelena Jovanović Simić, Muzealizacija istorije medicine u Srbiji - doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, 2015.
• Muzeum redkosti i lekarska biblioteka u Beogradu. Srbske novine br 97, Godina XIX, 26. Avgust 1852:359.
• Stanojević V. Naši prirodnjački i lekarski muzeji. Godišnjak grada Beograda, Beograd 1964
• Lindenmajer P. E. 1853. godina, Opšta pitanja §. 97. U: Srbija, njen razvoj i napredak u sanitetu sa napomenama o celokupnom sanitetskom stanju na Orijentu, Temišvar, 1876 (prevod odeljka sa nemačkog dobijen ljubaznošću dr Zorana Vacića)
• Treći redovan sastanak 2. Septembra 1872, br 21. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1874; (1):15