Кнежевина Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
За чланак о Кнежевини Србији у средњем веку, погледајте чланак Кнежевина Србија, а за чланак о филму Кнежевина Србија.
За друга значења, погледајте Србија (вишезначна одредница).
Кнежевина Србија
слсрп. Княжество Сeрбіа
слсрп.
Княжество Сeрбія
срп.
Књажество Србија[1]
срп.
Књажевство Србија

Србија
Застава Кнежевине Србије Грб Кнежевине Србије
Застава Грб
Химна
Востани Сербије
Principality of Serbia in 1878 SR.png
Кнежевина Србија после Берлинског конгреса 1878
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Главни град Крагујевац, Београд
Друштво
Службени језик српски језик
Религија православље
Политика
Облик државе Уставна монархија
(1835; 1838-1882)
Апсолутна монархија
(1815-1835; 1835-1838)
 — Кнез Милош Обреновић (први)
Милан Обреновић (последњи)
 — Премијер Петар Николајевић Молер (први)
Милан Пироћанац (последњи)
Законодавна власт Државни савет
Народна скупштина
Историја
Историјско доба нови век
 — Оснивање 1815
 — Укидање 1882
 — Статус бивша држава
Догађаји  
 — Други српски устанак 11./24. април 1815.
 — Хатишериф из 1830. 30. новембар 1830
 — Сретењски устав 15. фебруара 1835
 — Светоандрејска скупштина 1858
 — Предаја утврђених градова 6. април 1867
 — Први српско-турски рат 1876—1877 
 — Други српско-турски рат 18771878 
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 23.698 km²
43.555 km²
48.303 km²
Становништво 678.192 (1834)
1 353.890 (1874)
Валута српски динар
Земље претходнице и наследнице
Кнежевине Србије
Претходнице: Наследнице:
Fictitious Ottoman flag 2.svg Смедеревски санџак (Османско царство) Краљевина Србија State Flag of Serbia (1882-1918).svg
FLAG Topola.gif Карађорђева Србија

Кнежевина Србија (име за време постојања Књажество Србија) је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.

У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић – Карађорђе, вођа Првог српског устанка и кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине Србије 1882. године.

Историја[уреди]

Српска револуција[уреди]

За више информација погледајте: Српска револуција

Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њему живели.

Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Отоманске империје, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године.

Аутономија кнеза Милоша[уреди]

Сала Старе скупштине у Крагујевцу.

По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1830. године обележен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла. Но, карактеристичан је и апсолутизам кнеза Милоша, који је практично преузео турске методе власти, успоставио сопствени феудални систем и успоставио монополе на трговину од којих се обогатио. Једренски миром (1829) су се Османлије обавезале да дозволе да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници. За будућност Србије од значаја је Хатишериф 1830. године, којим је Србија прешла од провинцијског у статус вазалне кнежевине, уз друге значајне одредбе. Србија је хатишерифом добила слободу вероисповести и да у Београду за митрополита може бити биран Србин уместо дотадашњих Грка, тако је 1831. изабран митрополит београдски Мелентије Павловић.

У народним масама јачао је отпор према Милошевом апсолутизму, који ће довести до неколико већих буна, а после Милетине буне и до доношења кратковеког Сретењског устава од 1835. године, првог српског устава. Коначно ограничавање Милошеве власти уследиће Турским уставом 1838. године, после чега ће кнез Милош абдицирати. Престоница Кнежевине Србије у том периоду више година била је Крагујевац.

Милан кнез Србије
13. јун-8. јул 1839.

После кнеза Милоша формално је власт преузео његов старији син Милан који је био слабог здравља и убрзо умро непотписавши ниједан документ као кнез Србије.

Прва владавина кнеза Михаила Обреновића[уреди]

После смрти Милошевог старијег сина Милана на власт је дошао Милошев млађи син Михаило.

После трогодишње прве владавине кнеза Михаила, уследила је смена династија и на престо је 1842. дошао Карађорђев син кнез Александар Карађорђевић. Тада је и престоница пренета у Београд.

Владавина кнеза Александра Карађорђевића[уреди]

Уставобранитељи[уреди]

Овај чланак је део серије о историји Србије
Историја Србије
Coat of arms of Serbia.svg

Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858) познат је као период владе уставобранитеља, јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно олигархијско тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних закона, изградњу првих индустријских постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија добија бирократски апарат, а започиње се и политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране универзитете.

У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао Кнез Александар Карађорђевић.

После Кримског рата, који је завршен Париским миром, основане су две комисије у вези са Дунавом. Србија је учествовала у једној од њих, у Обалској дунавској комисији, од 1857. године. То је први пут да Србија, као вазална Кнежевина, учествује у раду неке међународне комисије. Статус Србије после Париског мира је стављен под „заједничку гарантију свих сила уговорница": Русије, Аустрије, Француске, Уједињеног Краљевства, Сардиније и Пруске. У Србији је тада забрањено свако војно посредовање, без сагласности свих сила уговорница.

Друга владавина кнеза Милоша[уреди]

Период уставобранитеља окончан је сукобом између кнеза и Савета, што је неочекивано резултовало враћањем на престо кнеза Милоша и његовом краткотрајном другом владавином. После његове смрти, 1860. године на престо по други пут долази кнез Михаило.

Друга владавина кнеза Михаила Обреновића[уреди]

Кнез Михаило Обреновић (1860—1868)

Период владавине кнеза Михаила обележен је на спољашњем плану великим напретком у погледу самосталности Србије.

На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у унутрашњој политици Србије, а важећи „Турски устав“ је укинут, променом низом органских закона без сагласности Порте, дошла су сасвим друга законска наређења, што је требало да покаже самосталност Србије и на унутрашњем плану. Више закона донето је на Преображенској скупштини 1861. године у Крагујевцу.

Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“.

На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру.

Кнез Михаило је упорном политиком успео да издејствује повлачење турских посада из српских градова 1867. године, последњи утврђени градови били су: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко. Овом догађају предаје градова претходио је сукоб са Турцима 1862. и бомбардовање београдске вароши од стране Турака из калемегданске тврђаве.

Кнез Михаило је поставио и темеље будућој српској војсци. Постојали су и планови о формирању веће антитурске коалиције (са Бугарима, Грчком и Црном Гором) и коначном протеривању Турске са Балкана.

Лични режим кнеза, који би се могао назвати и просвећеним апсолутизмом (јер је кнез улагао напоре у модернизацију и реформе у Србији) створио је отпор код одређених либералних кругова у Србији, који ће преузети екстремне кораке у уклањању кнеза са власти. Под околностима које до данас нису разјашњене, кнез Михаило убијен је 29. маја, 1868. године у Кошутњаку. Будући да кнез Михаило није оставио законитих потомака за наследника је изабран унук Милошевог брата Јеврема, Милан Обреновић.

Намесништво[уреди]

Малолетни кнез и намесништво

После убиства кнеза Михаила 1868. владало је трочлано Намесништво у име малолетног кнеза Милана до 1872.

Намесништво су чинили: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.

1869. године донет је Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију.

Владавина кнеза Милана Обреновићa[уреди]

По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.

Кнез Милан Обреновић у униформи српске војске

Када је у Невесињу избио устанак- „Невесињска пушка“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак.

Независност Србије[уреди]

Ипак, на међународном плану, Србија је још увек, 70 година после Првог српског устанка, третирана као део Османског царства.

Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Турске (Српско-турски ратови (1876—1878)) и добијањем независности Србије 1878. године после Берлинског конгреса.

Након Берлинског конгреса дотадашња Србија је проширена за четири округа и најзад међународно призната од Аустроугарске, Немачке, Уједињеног Краљевства, Русије, Француске и самог Османског царства.

У Србији се званично уводе прве политичке странке 1881. године: Радикална, Либерална и Напредњачка.

Стварање краљевине[уреди]

За више информација погледајте: Краљевина Србија

Кнежевина Србија је 6. марта 1882. године уздигнута у ранг Краљевине Србије, а Милан Обреновић постаје њен први нововековни краљ и тако завршава период Књажевства у обновљеној Србији васпостављењем Краљевства.

Административна подела[уреди]

За више информација погледајте: Административна подела Кнежевине Србије

Административна подела Кнежевине Србије која је почела да се постепено спроводи одмах после формирања Кнежевине Србије 1815. године мимо устаљених административне подела на ејалете каква је била присутна на осталим територијама Османског царства који нису имале аутономију, али ипак по узору на дотадашњу османлијску административну поделу. Кнежевина Србија је све до Берлинског конгреса 1878. године била у саставу Османског царства. По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности дипломатским методама и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1833. године обележен је стварањем органа власти Кнежевине Србије у селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла.

Читава територија Кнежевине Србије је 1834. године одлуком скупштине била подељена на 5 сердарстава и 19 окружја, чиме су укинути сви облици административних подела који су имали своје порекло у Османском царству. У састав ових пет сердарстава је ушло и шест нахија које је Османско царство препустило Кнежевини Србији у складу са одредбама Акерманске конвенције која је у члану 5 предвидела да се Кнежевини Србији врати 6 нахија (Крајина, Црна Река, Параћин, Крушевац, Стари Влах, Јадар и Рађевина) које су османлије заузеле после сламања Првог српског устанка.

Пет сердарстава на које је подељена Кнежевина Србија су била: Рашко, са седиштем у Чачку, Расинско са седиштем у Јагодини, Подунавско са седиштем у Београду, Мачванско са седиштем у Шапцу и Тимочко са седиштем у Неготину

Новим одлукама Народне скупштине донетим 1836. године, које је прихватио и Турски устав из 1838. године, Кнежевина Србија се дели на 17 округа. О њиховим надлежностима је био донет посебан Закон о Устројењу окружни начелничаства и главним дужностима среских начелника. Организација срезова предвиђена овим законом је остала на снази све до стицања независности Кнежевине Србије и формирања Краљевине Србије 1882. године

Друштво и култура[уреди]

Насловна страна Новина србских од 10. јуна 1840

У овом периоду основана прва гимназија у Србији 1833, прво позориште Књажевско-српски театар 1835.

1838. је основан Лицеј, прерастање Лицеја у Велику школу 1863. године, претеча Универзитета у Београду.

Велика школа била је смештена у Капетан-Мишино здање које је поклонио Миша Анастасијевић „своме отечеству“.

Култура овог периода дала је Друштво српске словесности. Његови оснивачи били су Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Задатак друштва био је ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика.

Суспендовано Друштво српске словесности (27/1 1864) обновљено је 29/7 1864. под именом Српско учено друштво.

Први председник С. У. Д. био је Јован Гавриловић. Рад С. У. Д. састојао се у читању самосталних радова појединих чланова, читању критика радова упућених друштву, у прикупљању разноврсних историјских података, старању о прикупљању старих списа и докумената, слању чланова за снимање архитектонских и сликарских споменика по Србији, прикупљању топографских испитивања и метеоролошких бележака. Резултате тога рада С. У. Д. давало је у своме органу Гласнику С. У. Д. Чланци и расправе у њему највише су се односили на историју, затим филологију, географију, статистику, археологију, библиографију, медицину, музику и т. д. Цео тај рад је продужење Д. С. Словесности. Гласник је излазио под редакцијом С. У. Д. у 75 књига I одељења (чланци и расправе) и 15 књ. II одељења (различна научна грађа).

Тих година је почела изградња и Народног позоришта које је почело са радом 1869.

1876. године, на иницијативу др Владана Ђорђевића основано је Српско друштво Црвеног крста, на челу са митрополитом Михаилом.

У Кнежевини Србији 1857. основано је Прво српско друштво за гимнастику и борење, прва организација такве врсте на балканским просторима.

Демографија[уреди]

Број, пораст становништва и густина насељености[уреди]

Кнежевина Србија 1817.
Кнежевина Србија 1833.
Кнежевина Србија 1878.

У Србији је 1834. године извршен први општи попис становништва који је обухватио целокупно становништво (осим Турака и Цигана). До тада су спровођени само делимични пописи.

Почев од 1834, па закључно са 1877. годином, у Кнежевини Србији, у неједнаким временским размацима, спроведено је укупно 10 пописа становништва.

Година пописа Површина, km2 Број становника Густина на 1 km2 Просечан годишњи пораст Ланчани индекс пораста становништва
1834 43 555 678 192 15,6 ... ...
1841 43 555 828 895 19,0 21 529 122
1843 43 555 859 545 19,7 15 325 104
1846 43 555 915 080 21,0 18 512 106
1850 43 555 956 893 22,0 10 453 105
1854 43 555 998 919 22,9 10 507 104
1859 43 555 1 078 281 24,8 15 872 108
1863 43 555 1 108 568 25,5 7 572 103
1866 43 555 1 215 576 27,9 35 669 110
1874 43 555 1 353 890 31,1 19 759 111

Десети попис становништва спроведен је у децембру 1874. године. Затим су извршене припреме за попис који је требало да буде спроведен крајем децембра 1880. године, и то у складу с препорукама с Међународног статистичког конгреса одржаног 1873. године, у Петрограду. Међутим, рат с Турском, 1877. и 1878. године, и политичке прилике које су настале након рата омеле су спровођење овог пописа.

Наредни попис становништва извршен је тек крајем децембра 1884. године (у Краљевини Србији). У међувремену, Кнежевина Србија је на Берлинском конгресу 1878. добила признање своје политичке независности на проширеној територији (са окрузима: Нишким, Пиротским, Врањским и Топличким), на површини од 48.303 km2. Делимични попис спроведен је 1879. године само у тзв. Новим областима.[2]

Народност и вероисповест[уреди]

  • Укупно 1866 - 1 215 576
    • Народност 1866:
      • Срби - 1.057.540 (87%)
      • Румуни (Власи) - 127.326 (10.5%)
      • Цигани (Роми) - 25.171 (2.1%)
      • остале народности - 5.539 (0.5%)
    • Вероисповест 1866:
      • Православна - 1 205 898 (99,20%)
      • Мухамеданска (збир мојсијеве и мухамеданске вероисповести) - 6 498 (0,54%)
      • Друга вероисповест - (0,26%)
  • Укупно 1874 - 1 353 890
    • Вероисповест 1874:
      • Православна - 1 341 041 (99,05%)
      • Католичка - 4 161 (0,31%)
      • Протестантска - 463 (0,03%)
      • Мојсијева - 2 049 (0,15%)
      • Мухамеданска - 6 176 (0,46%)[2]

Муслимани[уреди]

Пре Првог српског устанка у Србији је живео знатан број муслимана.[3] Након повлачења Турака са територија под контролом Срба, долази до уништавања муслиманских верских здања и великих исељавања муслиманског становништва.[3] У Београду је некада постојало око 273 џамија, које су скоро све порушене, осим једне, Бајракли џамије.[3] Џамије су рушене и у другим градовима који су били у саставу кнежевине Србије. Тако су у Ужицу порушене 34 џамије, у Смедереву 24 итд.[3]

На међународној конференцији у Канлиџи на Босфору, 22. новембра 1862. године, је договорено исељавање муслимана из Србије.[4]

Тих година многи муслимани, као избеглице, прелазе у Босну или Новопазарски санџак, који још увек није био у саставу Србије. У Босанску Костајницу крајем 1862. и почетком 1863. године долазе муслимани из Шапца, Ваљева и Ужица.[4] Многи муслимани, избегли из Србије 1862. и 1863. године, су насељени у Зворнику, који је тада био у саставу Босанског пашалука.[5]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]