Muslimansko osvajanje Azerbejdžana
Muslimansko osvajanje Azerbejdžana bio je vojni sukob koji je doveo do inkorporacije Azerbejdžana u islamski kalifat. Godine 643. naše ere (22. G.H.), posle osvajanja Raja i Centralne Persije, kalif Omar je naredio osvajanje Azerbejdžana. Rašidunski kalifat je nastavio osvajanje prema Azerbejdžanu prvo pod vođstvom El Mugira bin Šubaha.[1] O ovome je pisao Abu Džafar (Tabari), citirajući izveštaj Ahmada bin Tabita El Razija.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Omar je imenovao Hudeifu za vođu pohoda. Hudeifa je prvo krenuo na Zandžan. Lokalni garnizon se branio, ali je na kraju svladan i grad je pao.
Muslimanske snage su nastavile pohod do Ardabila gde se Persijanci nisu oduprli već su se predali pod uobičajenim uslovima plaćanja Džizije (godišnji porez koji se obračunava na nemuslimane). Iz Ardabela su muslimanske snage krenule ka severu duž zapadne obale Kaspijskog mora. Usledila je konfrontacija u oblasti Bab koja je bila važna luka na Kaspijskom moru. Muslimani su odneli još jednu pobedu, ali je iz nepoznatih razloga Hudeifa bio opozvan.
Persijanci su tada pokrenuli kontranapad, zbog čega su muslimani napustili svoje isturene položaje u Azarbejdžanu. Kao odgovor, Omar je poslao ekspedicione snage u Azarbaijan, jednu vojsku koju je vodio Bukajr ibn Abdala, a drugu Utba bin Farkad. Kontigent pod Bukairom suprotstavio se Persijancima u Džurmizanu. Persijancima je zapovedao Isandiar. Bitka je bila prilično teška, Persijanci su poraženi i njihov zapovednik Isandiar je uhvaćen živ. Isandiar je pitao Bukaira: "Da li više voliš rat ili mir?" na šta je Bukair odgovorio da muslimani više vole mir. Isandiar je zatim rekao, „Onda me držite sa sobom dok vam ne mogu pomoći u pregovorima o miru sa narodom Azarbaijana“. Persijanci su otišli do obližnjih brda i utvrdili se u njima. Muslimani su zauzeli celo područje u ravnici.[2]
Tokom 25. godine od hidžre, stvoren je Kuran Mušaf Osmani u pokušaju da se izbegne jezička zabuna iz Kurna koji je preveden na lokalni dijalekt Azerbejdžana i Jermenije. Hudaifa je upozorio Osmana da će prevod izgubiti originalni Tefsir (tumačenje) ako se prvo ne usvoji standardizacija u originalnoj verziji Mušaf, pre nego što lokalno stanovništvo bude moglo da prevede knjigu i da komentar.[3]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Bukair ibn Abdulah, koji je nedavno pokorio Azerbejdžan, dobio je zadatak da zauzme Tiflis. Od Baba na zapadnoj obali Kaspijskog mora, Bukair je krenuo na sever. Omar je odlučio da primeni svoju tradicionalnu i uspešnu strategiju višestranih napada. Dok je Bukair bio još miljama daleko od Tiflisa, Omar mu je naložio da podeli svoju vojsku u tri korpusa. Omar je imenovao Habiba ibn Muslaimu da zauzme Tiflis, Abdulrehmana da krene na sever prema planinama i Hudeifu da krene prema južnim planinama. Habib je zauzeo Tiflis i region do istočne obale Crnog mora. Abdulrehman je krenuo na sever do Kavkaskih planina i pokorio plemena. Hudeifa je krenuo na jugozapad do planinske regije i pokorio tamošnja lokalna plemena. Napredovanje kroz Jermeniju završilo se Omarovom smrću u novembru 644. Do tada je bio zauzet gotovo čitav Južni Kavkaz.[4]
Posle 645. godine, snage pod Valid Bin Ukbom vodile su pohode u četvorogodišnjim rotacijama u dva pogranična okruga (Tugur) Raju i Azerbejdžanu. Jedna četvrtina njihove vojske koja se sastojala od 40.000 ljudi iz Kufe svake godine je preduzimala pohod sa oko 4000 u Raju i 6000 u Azerbejdžanu.[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „History of al-Tabari Vol. 14, The: The Conquest of Iran A.D. 641-643/A.H. 21-23”. SUNY Press. 16. 6. 2015 — preko Google Books.
- ^ „Khalifa Umar bin al-Khattab - Expansion of Islam and Military Campaigns Conquest Of Azarbaijan”. Arhivirano iz originala 20. 06. 2020. g. Pristupljeno 23. 09. 2020.
- ^ Sejarah teks al-Quran dari wahyu sampai kompilasi: kajian perbandingan dengan perjanjian lama dan perjanjian baru (na jeziku: indonežanski). Gema Insani. 2005. ISBN 9789795619376.
- ^ The Muslim Conquest of Persia By A.I. Akram. Ch:16 ISBN 978-0-19-597713-4,
- ^ Daryaee, Touraj (16. 2. 2012). „The Oxford Handbook of Iranian History”. Oxford University Press, USA — preko Google Books.