Нацрт:Dona Haravej

Dona Haravej je zoološkinja, biološkinja, profesorka feminističkih i tehničkih nauka.

„Kiborzi nisu obožavaoci; ne sećaju se kosmosa. Oni su nepoverljivi prema holizmu, ali im je potrebna povezanost – izgleda da imaju prirodan osećaj za politiku ujedinjenog fronta, ali bez partijske pripadnosti. Glavna nevolja sa kiborzima je, naravno, što su oni nezakoniti izdanak militarizma i patrijarhalnog kapitalizma, a da ne govorimo o državnom socijalizmu. Ali vanbračna deca su često krajnje neverna svom roditeljstvu."

Lični podaci[uredi | uredi izvor]

Dona Džin Haravej rođena je 1944. godine u Denveru u Koloradu. Njen otac je bio sportski reporter za Denver Post, a njena majka, koja je bila irskog katoličkog porekla, umrla je kada je Dona imala 16 godina. Nakon srednje škole, Haravej se preselila u Pariz da bi studirala evolucionu filozofiju i teologiju, a zatim je diplomirala u Koloradu sa diplomama iz zoologije, filozofije i književnosti.

Doktorirala je biologiju na Jejlu, napisavši disertaciju o upotrebi metafore u okvirima eksperimenata u eksperimentalnoj biologiji, pod naslovom Kristali, tkanine i polja: Metafore organizma u razvojnoj biologiji 20. veka.

Delo[uredi | uredi izvor]

Njen rad se zasniva na istoriji nauke i biologije. U knjizi Primate Visions: Gender, Race and Nature in the world of Modern Science, ona se fokusira na metafore i narative koji upravljaju naukom o primatologiji.

Tvrdi da postoje tendencije da se priče o „reproduktivnom nadmetanju i seksu između agresivnih muškaraca i prijemčivih ženki maskuliniziraju” koje olakšavaju donošenje jedne vrste zaključaka i sprečavaju druge.

Primatolozi se, tvrdi Haravej, fokusiraju na drugačiju vrstu posmatranja koja zahteva više komunikacije i aktivnosti orijentisanih na preživljavanje, pružajući veoma različite perspektive o poreklu prirode i kulture od onih koje su opšte prihvaćene.

Oslanjajući se na primere zapadnih narativa i ideologija klase, pola i rase, Haravej dovodi u pitanje fundamentalne naučne koncepte ljudske prirode zasnovane na primatima. Njena namera je da „razotkrije ograničenja i nemogućnost objektivnosti i da razmotri neke od nedavnih revizija koje su ponudili feministički primatolozi.“ Haravej nudi alternativnu perspektivu na prihvaćene ideologije koje oblikuju načine stvaranja naučnih objašnjenja ljudske prirode, ali ide i mnogo dalje od toga.

Manifest kiborga[uredi | uredi izvor]

Esej objavljen 1985. pod nazivom Manifest kiborga je veoma neobičan dokument, mešavina strastvene polemike, hermetičke teorije i razmišljanja o tehnologiji. Ona to naziva „ironičnim političkim mitom“ koji uspeva da kiborga od ikone Hladnog rata pretvori u simbol feminističkog oslobođenja. U manifestu, Haravej tvrdi da kiborg, spoj životinje i mašine, podriva veliku suprotnost između prirode i kulture, sebe i spoljašnjeg sveta, koja prožima zapadnjačku misao. Zašto je ovo bitno? U razgovoru, kada ljudi opisuju nešto kao prirodno, oni kažu da je to jednostavno onako kako stvari stoje; mi to ne možemo promeniti.

U duhu poststrukturalizma i postmodernizma koji osporava binarne podele kao konstrukcije ideologije moćnih, gde je ključni pojam hibrid, srž kulture savremenog sveta u koji se mešaju. Ideje o rodu, visokoj i niskoj kulturi, realnoj i medijskoj stvarnosti, čoveku i prirodi, „Manifest kiborga“ je imao veliki uticaj ne samo na feminističku teoriju, već i na teoriju visoke tehnologije i posthumanizma uopšte. U studijama koje se bave telom, sajber prostorom i sajber identitetom, omiljena polazna tačka je kiborg Done Haravej. [1]

Haravejina ideja zasniva se na potpunom poznavanju sposobnosti tehnologije da poveća obim ljudskih ograničenja i tako otvori mogućnosti pojedincima da se konstruišu dalje od stereotipa. I dok ona opisuje Manifest kiborga kao ironični politički mit koji ismeva patrijarhalno društvo, ona i dalje tvrdi da kibernetika postavlja temelje za društvo u kome uspostavljamo naše odnose ne na osnovu sličnosti, već na harmoniji i saglasnosti.[2]

Kiborg[uredi | uredi izvor]

Kiborg je kibernetički organizam, hibrid mašine i organizma, tvorevina društvene stvarnosti i fikcije. Društvena stvarnost su živi društveni odnosi, naša najvažnija politička konstrukcija, fikcija koja menja svet. Međunarodni ženski pokreti formirali su „žensko iskustvo“ koje treba da razotkrije ili otkrije ovaj ključni kolektivni objekat. Ovo iskustvo je fikcija i činjenica najvažnije političke vrste. Oslobođenje počiva na obrazovanju svesti, maštovitom hvatanju, na ugnjetavanju, a time i na mogućnosti. Kiborg je stvar fikcije i proživljenog iskustva koje menja ono što je shvaćeno kao „žensko iskustvo“ na kraju dvadesetog veka. To je borba do smrti, ali granica između naučne fantastike i društvene stvarnosti je optička iluzija.

Savremena naučna fantastika puna je kiborga – stvorenja koja su i životinje i mašine, koja naseljavaju svet i prirodni i veštački. Savremena medicina je takođe puna kiborga, parova između organizma i mašine, shvaćenih kao kodirani uređaji u seksualnom odnosu sa potencijom nepoznatom istoriji seksualnosti. Kiborg „rod“ obnavlja neke od onih divnih baroknih replika paprati i beskičmenjaka (kakva lepa organska preventiva protiv heteroseksizma). Replikacija kiborga je nezavisna od organske reprodukcije. Savremena produkcija podseća na san kiborg kolonijalizma, san koji čini da noćna mora tejlorizma preraste u idilu. Savremeni rat nije ništa drugo do kiborg orgija, za koji je iz vojnog budžeta SAD 1984. potrošeno osamdeset četiri milijarde dolara. Kiborg je fikcija koja mapira našu društvenu i telesnu stvarnost; to je takođe veoma maštovit izvor koji sugeriše neka veoma plodna uparivanja. Biopolitika Mišela Fukoa je samo slaba slutnja politike kiborga, veoma otvoreno polje.

Do kraja dvadesetog veka, našeg doba, mitskog doba, svi smo postali himere, teoretizirani i izmišljeni hibridi mašine i organizma; ukratko, mi smo kiborzi. Kiborg je naša ontologija; on nam daje našu politiku. Kiborg je zgusnuta slika i mašte i materijalne stvarnosti, ta dva povezana centra koja strukturiraju svaku mogućnost istorijske transformacije. U tradiciji „zapadne” nauke i politike – tradicija rasističkog, muškog kapitalizma; tradicija napretka; tradicija prisvajanja prirode kao resursa za proizvodnju kulture; tradiciji reprodukcije sopstva kroz refleksiju drugog – odnos organizma i mašine bio je granični rat. U ovom pograničnom ratu bile su u pitanju teritorije proizvodnje, reprodukcije i mašte. Moj argument je u korist uživanja u zamagljivanju tih granica i odgovornosti za njihovo stvaranje. Inkarnacija kiborga je izvan spasenja. Niti označava period u nekom edipalskom kalendaru koji pokušava da izleči užasnu podelu polova nekom oralnom simbiotskom utopijom ili post-edipovskom apokalipsom. Kao što Zoi Sofoulis pokazuje u svom pisanju o Žaku Lakanu, Melani Klajn i nuklearnoj kulturi, Laklain, najstrašnija čudovišta, i verovatno najočekivanija čudovišta u svetu kiborga, oličena su u needipskim pričama sa drugačijom logikom represije, koje treba da razumemo da bismo uopšte preživeli.

''Radije bih bila kiborg nego boginja."[3]

Simbolika[uredi | uredi izvor]

Ona takođe naglašava kako je želja za jedinstvom, uspostavljena kroz jedan identitet, uvek rezultirala isključenjem ili daljom fragmentacijom identiteta. Dakle, termin "žena" pre uspostavljanja intersekcionalnih politika često je isključivao žene nebelih rasa, a čak se i danas u esencijalističkim strujama radikalnog feminizma još uvek koristi da isključi trans-žene.

Haravej upravo u kiborgu vidi priliku da se suprotstavi ovim „univerzalnim“ i totalizujućim jezicima jedinstva. S obzirom na to da je i prirodno-organska i kulturno-tehnološka forma, ona u njoj vidi izlaz iz binarnosti na koje smo osuđeni: telo/psiha, materija/duh, prirodno/veštačko, muško/žensko, sopstvo/drugost. , priroda/kultura. „Slika kiborga može da sugeriše izlaz iz lavirinta dualizama koje smo koristili da sebi objasnimo svoja tela i alate. Ovo nije san o zajedničkom jeziku, već o moćnoj neverničkoj heteroglosiji“. Kiborg je oličenje polivalencije, ironičan politički mit koji nastoji da ujedini nas, kiborg civilizaciju, ali ne na totalizujući način, već negujući različitost. U našoj civilizaciji retko ko je želeo da postane kiborg, a mnogi ni danas nisu svesni u kakvom su stanju, iako mi danas to neminovno jesmo. Teorija Done Haravej i njen Manifest kiborga skreću nam pažnju na činjenicu da moramo da postanemo svesni svog organsko-mehaničkog postojanja i da, kao nova vrsta, stvorimo političku svest koja sa sobom nosi potencijal da se konačno odreknemo uskih pogleda na binarne i da zakorači ka utopijskim vizijama budućnosti. Kako sama Haravej kaže „kiborg je naša ontologija; on određuje našu politiku”.[4]