Нацрт:Kristijan Horner

Kristijan Edvard Džonston Horner, (rođen 16. novembra 1973), je britanski izvršni direktor u motosportu i bivši vozač trka. Od 2005. bio je direktor tima Red Bul Formule 1, osvojivši trinaest svetskih titula (šest svetskih šampionata za konstruktore i sedam svetskih šampionata za vozače). Njegova karijera u motosportu započela je kao vozač trkačkih automobila, pre nego što je promenio uloge da bi postao šef Internacionalnog tima Formule 3000 Arden International Motorsport 1999.

Rani život[uredi | uredi izvor]

Kristijan Edvard Džonston Horner rođen je 16. novembra 1973. u porodici koja se bavi automobilskom industrijom; njegov deda je radio kao menadžer nabavke u Standard Motor Compani u Koventriju, pre nego što je osnovao agenciju sa Hornerovim ocem za snabdevanje komponentama proizvođačima motora u Midlendsu. Horner se školovao u Arnold Lodge školi u Leamington Spa, a zatim u školi Varvick. Ima dva brata, Džejmija i Gaja.

Vozačka karijera[uredi | uredi izvor]

Nakon što je započeo svoju trkačku karijeru u kartingu, Hornerova karijera u automobilskim trkama je započela nakon što je osvojio stipendiju Formule Renault 1991. godine. Učestvovao je u britanskom šampionatu Formule Reno 1992. sa Manor Motorsportom, završivši tu sezonu kao pobednik trke i najbolje plasirani novajlija. Zatim je prešao u britansku Formulu 3 1993., završio je drugi u šampionatu klase B za P1 Motorsport i pobedio u pet trka, pre nego što je prešao u Fortec i ADR timove 1994. i 1995., a zatim u TOM'S tim 1996. 1996. takođe se takmičio u britanskoj Formuli dva. Horner je prešao u Formulu 3000 1997. godine, osnivajući tim Arden.

Prema Horneru, postavio je tim pozajmljenim novcem, uključujući pozajmicu od svog oca, i ubedio osnivača P1 Motorsporta Rolija Vincinija da preuzme ulogu njegovog trkačkog inženjera. Kupio je polovnu prikolicu za tim od Helmuta Marka, koji je kao šef Red Bul Junior tima bio jedan od Hornerovih glavnih rivala kao menadžer u F3000, i sa kojim će kasnije blisko sarađivati u Red Bulu. Horner je ostao u F3000 1998, a u Ardenu mu se pridružio Kurt Mollekens, koji je pokazao dobar tempo i vodio šampionat u jednoj fazi. Tokom predsezonskog testa u Estorilu, Horner je pratio Huana Pabla Montoju kroz prvu krivinu staze velike brzine i shvatio da "nije sposoban da ponovi nivo posvećenosti" koji je pokazao kolumbijski vozač. Kao rezultat toga, odlučio je da se povuče iz vožnje na kraju sezone kako bi se fokusirao na razvoj tima Arden.

Menadžer tima[uredi | uredi izvor]

Nakon što se povukao iz takmičarske vožnje sa 25 godina, Horner je potpisao ugovor sa Viktorom Maslovom i Marcom Goosensom za sezonu FIA F3000 1999. godine. Pre početka te godine, organizacija Prodrive Dejva Ričardsa kupila je 50 odsto udela u Ardenu u ime ruske naftne kompanije Lukoil, čiji je šef bio Maslovov otac. Horner je vratio Prodriveov udeo u Ardenu nakon jedne sezone. Daren Mening je potpisan da zameni Gusensa u sezoni 2000–2001, postigavši jedan pol i dva podijuma. Arden se takođe takmičio na italijanskom F3000 2000. godine, pobedivši u tri trke i zauzevši drugo mesto u šampionatu sa Vorenom Hjuzom. Nakon rastanka sa Lukoilom, Horner je regrutovao novu postavu vozača za 2002. sa Tomašem Engeom i Bjornom Virdhajmom, koji su dovedeni da zamene Meninga i Maslova. Tim je odneo pet pobeda (četiri za Engea, jednu za Virdhajma) i osvojio ekipno prvenstvo; Enge je osvojio titulu te godine, ali je degradiran na treće mesto nakon neuspelog testa na drogu, predajući titulu Sebastijenu Burdeu.

Bjorn Virdhajm je ostao 2003. godine, a Engea je zamenio Taunsend Bel. Virdhajm je osvojio titulu sa 35 poena razlike u odnosu na drugoplasiranog Rikarda Sperafika. Arden je zadržao timsko prvenstvo. Poslednjom sezonom F3000, 2004, dominirao je Ardenov vodeći vozač Vitantonio Liuci; podrška Roberta Doornbosa pomogla je da se obezbede titule šampiona vozača i konstruktora sa velikom razlikom. Tim je pobedio u osam od deset prvenstvenih kola te godine, pri čemu je Liuci osvojio sedam, a Dornbos jedno. Liucija je u tim doveo njegov menadžer, Helmut Marko, uz sponzorstvo Red Bula.

Do 2004. Horner je osnovao svoj Arden International Team u prostorijama Prodrivea u Banburiju, pre nego što ih je preselio u bivšu 22 Motorsport fabriku u blizini. Tražio je priliku da pređe u Formulu jedan. Diskusije sa Edijem Džordanom u vezi sa kupovinom VN Džordana nisu uspele zbog neslaganja oko troškova. U novembru 2004. austrijska kompanija za energetska pića Red Bull kupila je Jaguar F1 Team, koji je postao Red Bull Racing. U januaru 2005. Horner je postavljen na čelo tima, postavši najmlađi direktor tima u to vreme. Uprkos tome što je imenovan samo osam nedelja pre otvaranja sezone za Veliku nagradu Australije, tim je dobro počeo pod njegovim nadzorom, sa vozačima Dejvidom Kultardom i Kristijan Klijen koji su završili na četvrtom i sedmom mestu u Australiji, a u nastavku su postigli ukupno 34 boda za tim u poređenju sa devet koje je osvojio Jaguar prethodne godine. Horner je takođe odigrao ključnu ulogu u regrutovanju Adrijana Njuija, koji je najavljen za glavnog tehničkog direktora tima u novembru 2005. godine.

2006. je bila prelazna godina: u vreme kada je Nevei počeo da radi u Red Bullu u februaru 2006. godine, automobil te godine (RB2) je već bio dizajniran, a tim je prešao sa Cosvorth na Ferrari motore kupaca, koji su se pregrevali i bili nepouzdani. Međutim, tim je zauzeo svoj prvi podijum na Velikoj nagradi Monaka, gde je Horner skočio u bazen ne noseći ništa osim Supermenovog ogrtača da proslavi. 2007. donela je RB3, prvi tim koji je dizajnirao Nevei, i dolazak Marka Vebera i Reno motora; međutim, tim je nastavio da pati od problema sa pouzdanošću, jer je automobil izdržao 14 penzionisanja i postigao jedan podijum, dok je tim pao na sedmo mesto u Konstruktorskom prvenstvu sledeće godine.

Tim je završio na drugom mestu u šampionatu konstruktora 2009, sa vozačima Sebastijanom Fetelom i Markom Veberom koji su završili na drugom i četvrtom mestu u trci za titulu vozača i odneli šest pobeda između njih. U 2010. tim je osvojio svoje prvo konstruktorsko prvenstvo sa još jednom trkom, a Sebastijan Fetel je osvojio titulu vozača na poslednjoj trci sezone, postavši najmlađi svetski šampion. Sa 35 godina, Horner je bio drugi najmlađi direktor tima koji je osvojio konstruktorsko prvenstvo Formule 1, a Kolin Čepmen je bio najmlađi nakon što je osvojio Konstruktorsko prvenstvo 1963. sa 34 godine.[citat je potreban]

2011. godine, tim je osvojio svoje drugo Konstruktorsko prvenstvo sa tri preostale trke, a Sebastijan Fetel je postao najmlađi dvostruki šampion sveta. U 2012, tim je osvojio svoje treće konstruktorsko prvenstvo sa još jednom trkom. Fetel je postao najmlađi trostruki svetski šampion. U 2013. Red Bul Racing je osvojio svoje četvrto uzastopno F1 konstruktorsko prvenstvo dok je Fetel osvojio svoj četvrti šampionat vozača. U 2021. Red Bul Racing je završio na drugom mestu u šampionatu konstruktora F1 sa vozačima Serhiom Peresom i Maksom Verstapenom. Verstapen je osvojio svoj prvi šampionat F1 vozača na poslednjoj trci sezone. 2022. godine, Red Bul Racing je osvojio šampionat F1 konstruktora sa vozačima Perezom i Verstapenom. Verstapen je takođe osvojio šampionat F1 vozača sa Perezom koji je bio 3. U 2023. Red Bul Racing je zadržao istu postavu vozača i osvojio F1 konstruktorsko prvenstvo po 6. put. Maks Verstapen je osvojio svoj treći šampionat u F1 vozačima, dok je Serhio Perez završio na drugom mestu. Ovo je bio prvi put da je Red Bul Racing imao vozače koji su završili 1–2 u šampionatu vozača.