Pređi na sadržaj

Novčići u nevestinjskom nakitu Srbije

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Novčići kao deo nevestinjskog nakita

Novčići u nevestinjskom nakitu Srbije bili su prema etnografskim studijama deo tradicionalnog ženskog nakita i odevanja u Srbiji i drugim balkanskim zemljama tokom 19. i početkom 20. veka. Kao dekorativni dekorativni elemenat novčiću su preoblikovani u priveske za ogrlice, minđuše ili ukrase za glavu i grudi.[1][2] Nakit od zlatnih novčića uglavnom su posedovale i nosile imućnije devojke i žene. Ogrlica bi se sastojala od 4—5 ili više dukata što je zavisilo od imovnog stanja onoga ko ih je nosio.

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Običaj nošenja nakita od novčića kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu. Korišćen je da ulepša osobu koja ga nosi, ali i što je posebna karakteristika nakita od novčića da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost. Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija (kao obred kojim nevesta prelaza iz jednog životnog perioda u drugi), za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa:

  • U prvoj fazi, koja traje do veridbe, odnosno udaje, žena ima status udavače i morala je o tome da „obavesti“ zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblačila lepše od drugih mladih devojaka, kitila se cvećem i nosila bogatiji nakit nego ostale žene.
  • Druga faza, svadbeno ukrašavnje (na sam dan svadbe neveste) trebalo je da naročito istakne lepoti i bogatstvo nevestinog nakita. Količina i vrednost nakita koji se pripremao za svadbu jasno je govorio o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.
  • Treća faza, prelaznog stanja za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajala je do rođenja deteta, pa i duže. U tom periodu tek udata nevesta, stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše cenio, i zato ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji.

Sekundarna upotreba novčića, rimskog novca i drugih predmeta rimske materijalne kulture kao nakita nije odlika samo nevesta u srednjem vekau na centralnom Balkanu, već je pojava karakteristična za sve prostore nekadašnjeg Rimskog carstva tokom srednjovekovnog perioda,[3][4][5] ali je za vreme vladavine Osmanlija ona kod srpskih nevesti bila u drugom planu zbog straha od oduzimanja.

Prema istraživanjima upotreba rimskih novčića kao nakita dokazana je na osnovu otkrića ustanovljenih u seoskim nekropolama, koje se datuju od 10. do 15 veka, sa teritorije Srbije. U analiziranim ženskim grobovi rimski novčići upotrebljeni su kao dekorativni elementi odeće pokojnice - najčešće preoblikovani u priveske na ogrlicama.[6][7]

Razmišljajući o prilikama u kojima je žena u kontekstu srednjovekovnog društva na porostoru Balkanskog poluostrva uopšte imala mogućnosti da dođe u posed predmeta poput nakita, može se doći do zaključka da je zasigurno na to uticao momenat stupanja u brak kao jedna od ključnih faza ženinog društvenog života kada su pokloni ovakve vrste nevesti bili najpogodniji, uključujući i priveske od rimskog novca, kao deo nasleđa stečenog kroz razmene koje su se odigravale prilikom stupanja žene u brak, bilo kroz običaj darovanja ili kroz prizmu običaja miraza.

Značaj nakita od novčića[uredi | uredi izvor]

Elektron - srebrni trahej Stefana Radoslava, sa rupicom ukazuje da je isti korišćen kao deo nevestinskog nakita u Srbiji.[8]

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim rimskim, austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.

Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje vizuelni identitet mlade, zaštita mlade protiv uroka i zlih misli, i prikaz materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Kao vizuelni identitet mlade

Većinu ovog nakita žena u Srbiji dobija kao miraz i nosi ga na svadbenoj ceremoniji. U ovim okolnostima, nakit od kovanica ima veoma važnu ulogu, jer zauzima centralno mesto u mladinom vizuelnom identitetu.[9]

Kao predmet sa apotropejskom funkcijom
Rimski dukat bio je posebno na ceni zbog apotropejske moći povezanih sa starošću novčića.[10]

Novčići koji se daju mladi nisu kod srpskih žena vrednovani samo u ekonomskom smislu, već su cenjeni i zbog svojih apotropejskih funkcija, jer se smatra da fizička svojstva novčića - snaga metala ili zveckanje koje proizvode kada se mlada pomera - štite mladu protiv uroka i zlih misli.[10]

Apotropejsa funkcija novčića nije karakteristična samo za Srbiju, ona je zabeležena u Engleskoj tokom srednjeg veka. U kasnijim istorijskim periodima apotropejske moći sve više se pripisuju starim rimskim kovanicama za koje je smatrano da su posedovale veću moć upravo zbog svoje starosti.[11]

Pored novčića, drugi važan predmet za mladu sa apotropejskim moćima zabeležen u etnografiji Balkana su i kauri školjke koje su takođe preoblikovane u priveske.[12]

Kao deo celokupnog miraza

Nakit koji mlada nosi ne predstavlja celokupan miraz koji joj se daje pre udaje. Ostatak miraza pakuje se u devojačku spremu koja može imati još novca, a zatim i posteljinu, odeću, nameštaj itd.[13]

Ponekad, ali tek u skorije vreme, od polovine 19. veka pa do današnjih dana, mlada može dobiti deo porodične zemlje u svoj miraz.[14] Nakon ulaska mlade u novu porodicu, cilj je da se nakit od novčića, sačuva za buduću kćer kojoj bi se opet darivao kao miraz. Tako je nakit od novčića U Srbiji postao deo porodičnih dragocenosti koje se generacijski nasleđuju. Ipak, etnografske studije pokazale su da postoje izuzeci, kada se nakit ne nasleđuje već postaje deo grobnih priloga, i u sledećim uslovima žena sa sahranjuje sa delom nakita koji je dobila kao miraz:

  • Ako umre pre nego što se uda.
  • Ako ne postoje naslednici i sl.[15]

Papirni novac kao nevestinjski nakit[uredi | uredi izvor]

U posavo-tamnavskim selima negde pred Drugi svetski rat, neke devojke i neveste nosile su na grudima uramljeni papirni novac (uglavnom hiljadarke), želeći da na taj način pokažu imovno stanje porodice kojoj pripadaju.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zegga, Nikola. 1925. Die Münze als Schmuck. Wiener Zeitschrift für Volkskunde 30 (Heft 3–4): 40–44
  2. ^ Rašević, Aleksandar. 2006. Nakit za glavu iz etnološke zbirke Narodnog muzeja u Šabcu. Museum 7: 200.
  3. ^ Kinney, Dale. 2006. The concept of Spolia”. In A Companion to Medieval Art: Romanesque and Gothic in Northern Europe, ed. Conrad Rudolph, 233–252. Oxford: Blackwell; 232—252;
  4. ^ Eckardt, Hella and Williams, Howard. 2003. “Objects without a past. In Archaeologies of Remembrance: death and memory in past societies, ed. Howard Williams, 141–170. New York and London: Kluwer – Plenum Academic Press.
  5. ^ Travaini, Lucia. 2004. Saints and Sinners: coins in medieval Italian graves. Numismatic chronicle 154: 159–181
  6. ^ Ciric, Gordana. 2013. Roman coins in medieval female graves in the territory of Serbia:from discarded to dowries. In Richesse et Sociétés, eds. Ctaherine Baroin andCécile Michel, 105–116. Paris: De Bocard.
  7. ^ J. Erdeljan, Srednjovekovni nadgrobni spomnenici u oblasti Rasa, Novi Pazar 1986.
  8. ^ Ivanišević, Vujadin (2001). Novčarstvo srednjovekovne Srbije. Beograd: Stubovi kulture.
  9. ^ Tešić, Jelena. 2003. Nevestinski nakit kod Srba u XIX veku i prvoj polovini XX veka. Beograd: Etnografski muzej; 55—57.
  10. ^ a b Tešić, Jelena. 2003. Nevestinski nakit kod Srba u XIX veku i prvoj polovini XX veka. Beograd: Etnografski muzej; 111—112.
  11. ^ Gilchrist, Roberta. 2008. Magic for the Dead? The Archaeology of magic in Later Medieval Burials. Medieval Archaeology 52: 141
  12. ^ Pantelić, Nikola. 1971. Nakit i kićenje u XIX i XX veku. Beograd: Etnografski muzej. str. 21.
  13. ^ Fileki, Irena. 2010. Vez i čipka u Pirotu i okolini. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu74: 95.
  14. ^ Đorđević, Jadranka. 2005. Polna pripadnost i nasleđivanje. Glasnik Etnografskog instituta SANU 53: 212.
  15. ^ Đaković, Branko. 1989. Prilozi u grob. Studia ethnologica 1: 141—143

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Vujadin Ivanišević. Novčarstvo srednjovekovne Srbije, Beograd : Stubovi kulture, 2001.
  • Ivan Kovačević. Ogledi o jugoslovenskom kulturnom nasleđu : zbornik radova sa naučnog skupa Okviri konstruisanja jugoslovenskog kulturnog nasleđa - Beograd : Srpski genealoški centar : Filozofski fakultet, Odeljenje za etnologiju i antropologiju, 2012.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Новчићи_у_невестињском_накиту_Србије&oldid=26953480”