Пређи на садржај

Новчићи у невестињском накиту Србије

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Новчићи као део невестињског накита

Новчићи у невестињском накиту Србије били су према етнографским студијама део традиционалног женског накита и одевања у Србији и другим балканским земљама током 19. и почетком 20. века. Као декоративни декоративни елеменат новчићу су преобликовани у привеске за огрлице, минђуше или украсе за главу и груди.[1][2] Накит од златних новчића углавном су поседовале и носиле имућније девојке и жене. Огрлица би се састојала од 4—5 или више дуката што је зависило од имовног стања онога ко их је носио.

Историјат[уреди | уреди извор]

Обичај ношења накита од новчића код Срба имао је у прошлости двојаку улогу: естетску и симболичну. Коришћен је да улепша особу која га носи, али и што је посебна карактеристика накита од новчића да укаже на њен положај, сталеж и религиозну припадност. Симболика накита код жена имала је нарочито значење у периоду њене припреме за удају, када се значајно мењао њен друштвени статус.

Склапање брака представља један од најважнијих момената у животном циклусу сваког појединца. Брачна церемонија (као обред којим невеста прелаза из једног животног периода у други), за српску жену у прошлости одвијао се у три фазе и обухватао је три статуса:

  • У првој фази, која траје до веридбе, односно удаје, жена има статус удаваче и морала је о томе да „обавести“ заједницу. Најречитији и најочигледнији начин да стави до знања да се њен девојачки живот завршава је путем начина украшавања. Удавача се тада облачила лепше од других младих девојака, китила се цвећем и носила богатији накит него остале жене.
  • Друга фаза, свадбено украшавње (на сам дан свадбе невесте) требало је да нарочито истакне лепоти и богатство невестиног накита. Количина и вредност накита који се припремао за свадбу јасно је говорио о значају самог чина удаје и статуса невесте, када свака жена можда највише у животу блиста од среће и задовољства.
  • Трећа фаза, прелазног стања за српску невесту у прошлости није било временски одређено. Трајала је до рођења детета, па и дуже. У том периоду тек удата невеста, стиче положај удате жене, који се у оквиру заједнице највише ценио, и зато она носи сав накит који је носила као девојка, али још богатији и раскошнији.

Секундарна употреба новчића, римског новца и других предмета римске материјалне културе као накита није одлика само невеста у средњем векау на централном Балкану, већ је појава карактеристична за све просторе некадашњег Римског царства током средњовековног периода,[3][4][5] али је за време владавине Османлија она код српских невести била у другом плану због страха од одузимања.

Према истраживањима употреба римских новчића као накита доказана је на основу открића установљених у сеоским некрополама, које се датују од 10. до 15 века, са територије Србије. У анализираним женским гробови римски новчићи употребљени су као декоративни елементи одеће покојнице - најчешће преобликовани у привеске на огрлицама.[6][7]

Размишљајући о приликама у којима је жена у контексту средњовековног друштва на поростору Балканског полуострва уопште имала могућности да дође у посед предмета попут накита, може се доћи до закључка да је засигурно на то утицао моменат ступања у брак као једна од кључних фаза жениног друштвеног живота када су поклони овакве врсте невести били најпогоднији, укључујући и привеске од римског новца, као део наслеђа стеченог кроз размене које су се одигравале приликом ступања жене у брак, било кроз обичај даровања или кроз призму обичаја мираза.

Значај накита од новчића[уреди | уреди извор]

Електрон - сребрни трахеј Стефана Радослава, са рупицом указује да је исти коришћен као део невестинског накита у Србији.[8]

Невесте у Србији некада су обавезно китиле врат и груди огрлицама познатим под именом гердани, ђердани или нанизи. Посебно омиљени били су ђердани или дукати са нанизаним римским, аустријским, турским и српским сребрним или златним новцем, нанизани на вунени гајтан, текстилну и кожну траку, па и сребрни ланац. Овакве оглице од новца имале су понекад и оквир у средини за већу пару, која је представљала лепо украшени привезак.

Сврха накита за врат и груди била је приказивање визуелни идентитет младе, заштита младе против урока и злих мисли, и приказ материјаног стања девојке, што је био један од основних критеријума у избору брачног партнера.

Као визуелни идентитет младе

Већину овог накита жена у Србији добија као мираз и носи га на свадбеној церемонији. У овим околностима, накит од кованица има веома важну улогу, јер заузима централно место у младином визуелном идентитету.[9]

Као предмет са апотропејском функцијом
Римски дукат био је посебно на цени због апотропејске моћи повезаних са старошћу новчића.[10]

Новчићи који се дају млади нису код српских жена вредновани само у економском смислу, већ су цењени и због својих апотропејских функција, јер се сматра да физичка својства новчића - снага метала или звецкање које производе када се млада помера - штите младу против урока и злих мисли.[10]

Апотропејса функција новчића није карактеристична само за Србију, она је забележена у Енглеској током средњег века. У каснијим историјским периодима апотропејске моћи све више се приписују старим римским кованицама за које је сматрано да су поседовале већу моћ управо због своје старости.[11]

Поред новчића, други важан предмет за младу са апотропејским моћима забележен у етнографији Балкана су и каури шкољке које су такође преобликоване у привеске.[12]

Као део целокупног мираза

Накит који млада носи не представља целокупан мираз који јој се даје пре удаје. Остатак мираза пакује се у девојачку спрему која може имати још новца, а затим и постељину, одећу, намештај итд.[13]

Понекад, али тек у скорије време, од половине 19. века па до данашњих дана, млада може добити део породичне земље у свој мираз.[14] Након уласка младе у нову породицу, циљ је да се накит од новчића, сачува за будућу кћер којој би се опет даривао као мираз. Тако је накит од новчића У Србији постао део породичних драгоцености које се генерацијски наслеђују. Ипак, етнографске студије показале су да постоје изузеци, када се накит не наслеђује већ постаје део гробних прилога, и у следећим условима жена са сахрањује са делом накита који је добила као мираз:

  • Ако умре пре него што се уда.
  • Ако не постоје наследници и сл.[15]

Папирни новац као невестињски накит[уреди | уреди извор]

У посаво-тамнавским селима негде пред Други светски рат, неке девојке и невесте носиле су на грудима урамљени папирни новац (углавном хиљадарке), желећи да на тај начин покажу имовно стање породице којој припадају.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Zegga, Nikola. 1925. Die Münze als Schmuck. Wiener Zeitschrift für Volkskunde 30 (Heft 3–4): 40–44
  2. ^ Rašević, Aleksandar. 2006. Nakit za glavu iz etnološke zbirke Narodnog muzeja u Šabcu. Museum 7: 200.
  3. ^ Kinney, Dale. 2006. The concept of Spolia”. In A Companion to Medieval Art: Romanesque and Gothic in Northern Europe, ed. Conrad Rudolph, 233–252. Oxford: Blackwell; 232—252;
  4. ^ Eckardt, Hella and Williams, Howard. 2003. “Objects without a past. In Archaeologies of Remembrance: death and memory in past societies, ed. Howard Williams, 141–170. New York and London: Kluwer – Plenum Academic Press.
  5. ^ Travaini, Lucia. 2004. Saints and Sinners: coins in medieval Italian graves. Numismatic chronicle 154: 159–181
  6. ^ Ciric, Gordana. 2013. Roman coins in medieval female graves in the territory of Serbia:from discarded to dowries. In Richesse et Sociétés, eds. Ctaherine Baroin andCécile Michel, 105–116. Paris: De Bocard.
  7. ^ J. Erdeljan, Srednjovekovni nadgrobni spomnenici u oblasti Rasa, Novi Pazar 1986.
  8. ^ Иванишевић, Вујадин (2001). Новчарство средњовековне Србије. Београд: Стубови културе.
  9. ^ Tešić, Jelena. 2003. Nevestinski nakit kod Srba u XIX veku i prvoj polovini XX veka. Beograd: Etnografski muzej; 55—57.
  10. ^ а б Tešić, Jelena. 2003. Nevestinski nakit kod Srba u XIX veku i prvoj polovini XX veka. Beograd: Etnografski muzej; 111—112.
  11. ^ Gilchrist, Roberta. 2008. Magic for the Dead? The Archaeology of magic in Later Medieval Burials. Medieval Archaeology 52: 141
  12. ^ Pantelić, Nikola. 1971. Nakit i kićenje u XIX i XX veku. Beograd: Etnografski muzej. стр. 21.
  13. ^ Fileki, Irena. 2010. Vez i čipka u Pirotu i okolini. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu74: 95.
  14. ^ Đorđević, Jadranka. 2005. Polna pripadnost i nasleđivanje. Glasnik Etnografskog instituta SANU 53: 212.
  15. ^ Đaković, Branko. 1989. Prilozi u grob. Studia ethnologica 1: 141—143

Литература[уреди | уреди извор]

  • Вујадин Иванишевић. Новчарство средњовековне Србије, Београд : Стубови културе, 2001.
  • Ivan Kovačević. Ogledi o jugoslovenskom kulturnom nasleđu : zbornik radova sa naučnog skupa Okviri konstruisanja jugoslovenskog kulturnog nasleđa - Beograd : Srpski genealoški centar : Filozofski fakultet, Odeljenje za etnologiju i antropologiju, 2012.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Новчићи_у_невестињском_накиту_Србије&oldid=26953480”