Стефан Радослав

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Радослав
Radoslav.jpg
Фреска из манастирске цркве у Милешеви,
око 1234. године
Датум рођења око 1192. ?
Место рођења непознато
Датум смрти после 1235.
Место смрти непознато
Гроб Манастир Студеница
Династија Немањићи
Отац Стефан Немања II Првовенчани
Мајка Краљица Евдокија
Супружник Краљица Ана
Краљ српских и поморских земаља
Период 12271233. или 1234.
Претходник Краљ Стефан Немања II Првовенчани
Наследник Краљ Стефан Владислав I

Стефан Радослав Немањић је био краљ Срба (1227/12281233/1234). Он је најстарији син Стефана Немање II Првовенчаног и наследио је оца вероватно 1227. године (или 1228), а његова владавина се окончала између краја септембра 1233. и почетка 1234.[1][2]

Биографија[уреди]

Отац га је између 1219. и 1224. године оженио Аном, кћерком Теодора I Анђела, деспота Епира,[3] Из времена склапања тог брака сачуван је веренички прстен Стефана Радослава.[4] По мајци Евдокији деда Стефана Радослава био је Алексије III Анђео, византијски цар, а баба му је била Еуфросина Дука Каматерина. Наводно је имао две сестре, Комнену коју је отац Стефан Немања II удао за албанског принца Димитрија Прогонова, а она се потом преудала за грчко-албанског старешину Грегорија Камонаса.[5] Друга неименована сестра се наводно удала за севастократора Александра Асена. Георгије Акрополита сматра да је Александар био син бугарског владара Јована Асена I. Не може се са сигурношћу потврдити да ли је Коломан II Бугарски њихов син.

У последњој деценији очеве владавине као престолонаследник Стефан Радослав је имао област којом је управљао са звањем краља. За њега пише да је краљ у две одлуке градског већа Котора из 1221. године, а и једној из 1227.[6] За краља Стефана Немању II Првовенчаног записано је да је боловао пред смрт.[7] Зато је настала је и замисао да је пред крај владавине Првовенчани власт делио са најстаријим сином Стефаном Радославом, али Стефан Радослав је вероватно добио само на управу део Захумља и Зете са Котором и ту је био краљ од око 1220. године, то јест управник једне области, слично као што је то раније био и краљ Вукан.[8]

Када је наследио власт од оца Стефан Радослав је био крунисан од стране стрица архиепископа Саве I у Жичи.[9][10] Према кратком запису у Даниловом зборнику: „Овај Радослав краљ био је краљ у отачаству своме [српској земљи] шест година”. То би можда значило пуних 6 година, то јест од 24.9.1227. најмање до 25.9.1233.[11]

Као син једне а муж друге грчке (византијске) принцезе, Стефан Радослав је био под снажним утицајем Грка. Осећао се више Грком него Србином а због мајке Евдокије се потписивао и презименом византијске царске лозе Дука.[12][11] На почетку владавине можда је изазвао незадовољство свог стрица архиепископа Саве I Српског тиме што се за објашњење црквених (канонских) питања обратио охридском архиепископу Димитрију Хоматијану.[13] То незадовољство је богло бити повод архиепископу Сави I да испуни своју жељу да посети Свету Земљу. Пошто је добио злато за пут од краља Радослава, архиепископ Сава га је благословио,[14] а затим је напустио Србију 1229. у коју се вратио 1230.[11] У Свету Земљу је путовао да тамо да потражи духовно умирење, али и како би дао времена братићу да размисли о свом поступку.

Стефан Радослав је убрзо изгубио главни спољни ослонац. У априлу 1230. године у бици код Клокотнице, притока Марице, његов таст цар Теодор I и Епир су доживели тежак пораз од Бугара и њиховог цара Ивана (Јована) Асена II (1218-1241).[2] Тако је Стефан Радослав остао без важне спољне помоћи, а они који су у Србији били незадовољни његовом прогрчком владавином су могли тражити подршку победника Бугара, да се смени владар наклоњен Епиру. Ипак, Стефан Радослав се одржао на престолу још више од три године. Очигледно је имао значајну подршку у својој држави. Упркос неслагањима и архиепископ Сава I је изгледа остао поуздан ослонац краљу Стефану Радославу, а када је краљ смењен архиепископ Сава је неко време оклевао да ли да крунише његовог брата Стефана Владислава I.

Против Стефана Радослава се побунила властела и на престо довела његовог млађег брата Стефана Владислава I.[15] Побуна се десила последњих месеци 1233. или почетком 1234. године.[16] Збачени Стефан Радослав, како сам пише у својој повељи издатој 4. фебруара 1234. године Дубровнику склонио се у тај град. У истој повељи захваљујући се што су га лепо примили, а из жеље да добије савезника у борби против брата Стефан Радослав даје неуобичајено велике повластице Дубровчанима ослобађајући их обавеза према владарима Србије.[17] Међутим његов брат нови краљ Стефан Владислав I је претио Дубровнику, који је пружио склониште збаченом Радославу, а након неуспешног тражења заштите од босанског бана Матеја Нинослава да спречи притисак Стефана Владислава I на Дубровник, Радослав је напустио Дубровник.[18]

Прешао је у Драч код деспота Михаила II Анђела, тамо је остављен од жене и сам се вратио у Србију. Схвативши узалудност настојања да се врати на престо, на крају се замонашио и као монах Јован умро после 1235. године у манастиру Студеници, где је и сахрањен.[19]

Стефан Радослав није имао деце са краљицом Аном, а на престолу га је наследио млађи брат Владислав I, који је као и сви Немањићи од ступања на престо у Србији користио заједничко владарско име Стефан.[20]


Краљ Стефан Радослав, Студеница
Преци краља Стефана Радослава, три колена уназад
Краљ Стефан Радослав Отац:
Краљ Стефан Немања II Првовенчани
Деда (по оцу):
Велики жупан Стефан Немања I
Прадеда:
Завида
Прабаба:
?
Баба (по оцу):
Велика жупанка Ана
Прадеда:
?
Прабаба:
?
Мајка:
Краљица Евдокија
Деда (по мајци):
Цар Алексије III
Прадеда:
Андроник Анђео
Прабаба:
Ефросина Кастамонитиса
Баба (по мајци):
Царица Ефросина Дукина Каматера
Прадеда:
Андроник Дука Каматер
Прабаба:
Кируена

Референце[уреди]

  1. Логос (2016). стр. 140-142.
  2. 2,0 2,1 Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 309.
  3. Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 305-307.
  4. Прстен краљевића Радослава
  5. Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 302.
  6. ЗРВИ 46 (2009). стр. 205, 210-213. У тим одлукама пише „sub tempore domini regis Radoslavi”.
  7. Стара српска књижевност, I. стр. 236-239.
  8. ЗРВИ 46 (2009). стр. 210-213..
  9. Стара српска књижевност, I. стр. 239. „Венча га на краљевство, да буде сапрестолник отачаства свога, и да се зове венчани краљ Радослав”.
  10. Стојановић (1927). стр. 68-69.
  11. 11,0 11,1 11,2 Логос (2016). стр. 141.
  12. Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 308.
  13. Светосавски зборник, књига 2 (1939). стр. 151-153, 155.
  14. Стара српска књижевност, I. стр. 240.
  15. Стара српска књижевност, I. стр. 267. Доментијан Хиландарац уопштено пише како је Бог допустио да Стефан Владислав I „лиши земље старијег брата” и узме престо свога оца.
  16. Логос (2016). стр. 142-143.
  17. Соловјев (1926). стр. 26-27.
  18. Владимир Ћоровић, Историја српског народа Приступљено 25. 5. 2016.
  19. Где почивају кости краља Радослава? („Вечерње новости“, 28. јун 2015)
  20. Логос (2016). стр. 107-111. За разлику од личних имена Немања, или Урош, уз име Стефан код Немањића се никада није јавила одредница, Стефан I, Стефан II итд. Писање Стефан I, Стефан II, … се јавља код неких страних историчара (енглеских), али они греше јер нису довољно упознати са употребом заједничког владарског имена код Немањића у средњовековној Србији.

Извори и литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Стефан Првовенчани
Краљ Србије
(1227 или 12281233 или 1234)

Наследник:
Стефан Владислав I