Ноћ за памћење (film iz 1958)

Noć za pamćenje
Filmski poster
Izvorni naslov	A Night to Remember
Režija	Roj Vord Bejker
Scenario	Erik Ambler
Producent	Vilijam Makviti
Temelji se na	Noć za pamćenje (Volter Lord)
Glavne uloge	Kenet Mor
Muzika	Vilijam Alvin
Direktor fotografije	Džefri Ansvort
Distributer	The Rank Organisation
Godina	1958.
Trajanje	123 minuta
Zemlja	Ujedinjeno Kraljevstvo
Jezik	engleski
Budžet	500.000−600.000 funti
IMDb veza

Noć za pamćenje (engl. A Night to Remember) je britanski istorijsko-dramski film iz 1958. godine, zasnovan na istoimenoj knjizi Voltera Lorda objavljenoj tri godine ranije. Film prikazuje poslednju noć Titanika, broda koji je na svom prvom putovanju od Sautemptona do Njujorka udario u ledeni breg i potonuo u severnom Atlantiku. Režirao ga je Roj Vord Bejker, na osnovu scenarija Erika Amblera, dok glavne uloge u filmu tumače Kenet Mor, Majkl Gudlif, Lorens Nejsmit, Kenet Grifit, Dejvid Makalum i Taker Magvajer. Film prikazuje glavne događaje i učesnike na dokumentarni način sa velikom pažnjom na detalje. Produkcijski tim, pod nadzorom producenta Vilijama Makvitija (koji je prisustvovao porinuću originalnog broda) koristio je nacrte broda za kreiranje autentičnih setova, dok su četvrti oficir sa Titanika, Džozef Boksal, kao i bivši komodor Hari Gratidž radili kao tehnički savetnici na filmu. Procenjeni budžet od 600.000 funti učinio je Noć za pamćenje najskupljim filmom ikada snimljenim u Britaniji u to vreme.

Film je premijerno prikazan 3. jula 1958. u Londonu, ali nakon izlaska u bioskopima nije ostvario finansijski uspeh. Međutim, dobio je pohvale kritičara i 1959. je osvojio Međunarodnu nagradu Semjuela Goldvina za Veliku Britaniju na dodeli Zlatnih globusa. Mnogi istoričari i preživeli sa Titanika pohvalili su Noć za pamćenje zbog njene tačnosti, uprkos skromnim produkcijskim vrednostima, u poređenju sa holivudskim filmom Titanik iz 1997. godine.

Radnja

Godine 1912, luksuzni Titanik je najveći brod na svetu i veruje se da je nepotopiv. Dana 10. aprila, Titanik isplovljava iz Sautemptona za Njujork. Četiri dana kasnije, u severnom Atlantiku, brod dobija niz upozorenja o ledenim bregovima od drugih parobroda. Samo nekoliko poruka je preneto kapetanu Edvardu Dž. Smitu, koji naređuje da se pripazi na to. Kasnije te noći, parobrod Kalifornijan primeti led u daljini i pokušavaju da pošalju poruku Titaniku.

Na Titaniku, putnici prve klase ser i ledi Ričard, kao i putnici druge klase, tek venčani gospodin i gospođa Klark, slušaju orkestar, predvođen Volasom Hartlijem. Orkestar svira razne pesme, dok putnici u potpalublju, Pet Marfi, Martin Galager i Džejms Farel uživaju u zabavi za treću klasu, gde Marfija privlači mlada Poljakinja i pleše sa njom.

U telegrafskoj sobi, operateri Džek Filips i Harold Brajd menjaju smene. Filips dobija upozorenje o ledu, ali kada stigne još poruka koje treba da pošalje, upozorenje se gubi ispod njih. Na Kalifornijanu primećuju polje leda. Brod se zaustavlja zbog rizika, a poruka je poslata Titaniku. Pošto je Kalifornijan tako blizu, telegrafska poruka je veoma glasna, a Filips je naglo prekida. Putnici na Titaniku počinju da odlaze na spavanje, dok kockari Hojl i Džej Jejts ostaju budni.

Odjednom, brod udara u santu leda. Kapetan Smit šalje po Tomasa Endruza, brodograditelja, da pregleda štetu, i on utvrđuje da će Titanik potonuti u roku od dva sata; obojica shvataju da brod nema dovoljan kapacitet čamca za spasavanje za sve putnike. Šalju se signali za pomoć, ali radio operater Kalifornijana nije na dužnosti. Pedeset i osam milja dalje, radio operater Karpatije prima poziv u pomoć i upozorava kapetana Artura Rostrona, koji naređuje Horasu Dinu da okrene ka Titaniku. Međutim, do Titanika će biti potrebno oko četiri sata.

Videvši Kalifornijan na horizontu 10 milja dalje, Titanik počinje da mu signalizira, ali njegova posada ne uspeva da shvati zašto brod koji je na vidiku ispaljuje rakete, dok kapetan Smit naređuje drugom oficiru Čarlsu Lajtoleru da počne da spušta čamce za spasavanje, dok orkestar počinje da svira na palubi. Na velikom stepeništu, putniku Robiju Lukasu Endruz govori istinu i on bez panike odvodi svoju ženu i decu do jednog čamca.

Marfi, Galager i Farel pomažu Poljakinji i njenoj majci da se popnu na palubu i dovode ih do čamca. Prvi oficir Vilijam Makmaster Merdok prima Ričardove i Hojla u čamac. Jejts daje jednoj putnici poruku da pošalje njegovoj sestri. Ida i Isidor Štraus odbijaju da se razdvoje, nehotice dajući primer gospođi Klark, koja odlučuje da ostane sa svojim mužem dok ih Endruz ne posavetuje kako da pokušaju da prežive potonuće.

Dok se posada bori da zadrži putnike treće klase, većina putnika prve i druge klase se ukrcava u čamce za spasavanje. Dok se Titanik naginje, putnici počinju da shvataju opasnost; kada su putnici treće klase konačno pušteni, nastaje haos. Predsednik kompanije White Star Line, Dž. Brus Ismej, ulazi u jedan od poslednjih čamaca za spasavanje. Preostali putnici — među njima Marfi, Galager i Farel — povlače se prema krmi dok se ona diže u vazduh, dok se Lajtoler i drugi sposobni pomorci bore da oslobode dva preostala sklopiva čamca za spasavanje, a pramac broda nastavlja da tone. Kapetan Smit daje poslednju naredbu da se napusti brod i naređuje svakom čoveku da se spase.

Klarkovi koriste konopac da se spuste niz bok broda, a orkestar izvodi himnu „Nearer, My God, to Thee”, dok se Smit vraća na most da bi potonuo sa svojim brodom. Endruz iščekuje svoju sudbinu u sobi za pušenje prve klase, dok ljubazni stjuard teši izgubljenog dečaka odvojenog od majke. Lukas gleda prema čamcima za spasavanje, shvatajući da nikada više neće videti svoju porodicu, dok Klarkove ubija dimnjak koji padne. Putnici se mole dok brod brzo tone u ledeni okean.

U ledenoj vodi mnogi ljudi umiru od hipotermije. Lukasov leš pluta pored prevrnutog sklopivog čamca, dok Jejts, ne želeći da pretrpi čamac, pliva u smrt. Lajtoler preuzima kontrolu nad čamcem dok se Marfi i Galager ukrcavaju, a Farel je izgubljen. Glavni kuvar Čarls Džokin, nakon što je ustupio svoje mesto u čamcu za spašavanje i počeo da se opija, takođe se penje na čamac. Nakon nekog vremena spasava ih drugi čamac. Karpatija stiže da spase preživele, dok potreseni Lajtoler govori pukovniku Arčibaldu Grejsiju: „Mislim da više nikada neću biti siguran ni u šta.”

Na brodu, dok traje grupna molitva, Marfi i Galager stoje sa Poljakinjom i njenom majkom, dok gospođa Farel, gospođa Lukas i njena deca tuguju zbog gubitka svojih najmilijih. Rostron vodi Lajtolera na palubu dok Karpatija plovi pored plutajućih stvari sa Titanika. Rostron obaveštava Lajtolera da je 705 ljudi spaseno, a 1.500 izgubljeno. Karpatija dobija poruku od Kalifornijana, koji je čuo za katastrofu, ali ih Rostron obaveštava da je: „Učinjeno sve što je ljudski bilo moguće”.

Uloge

Glumac	Uloga
Kenet Mor	drugi oficir Čarls Herbert Lajtoler
Majkl Gudlif	Tomas Endruz
Lorens Nejsmit	kapetan Edvard Džon Smit
Kenet Grifit	telegrafski operater Džek Filips
Dejvid Makalum	operater asistent Harold Brajd
Taker Magvajer	Margaret „Moli” Braun
Frenk Loton	Dž. Brus Ismej
Ričard Lič	prvi oficir Vilijam Makmaster Merdok
Džon Kerni	gospodin Marfi
Ričard Klark	Martin Galager
Patrik Makalini	Džejms Farel
Entoni Bušel	kapetan Artur Rostron
Alek Makauen	telegrafski operater Harold Kotam
Ronald Alen	gospodin Klark
Džil Dikson	gospođa Klark
Džefri Bejldon	telegrafski operater Siril Evans
Džordž Rouz	glavni kuvar Čarls Džokin
Džon Merivale	Robi Lukas
Honor Blekman	Liz Lukas
Robert Ers	Artur Godfri Pjučen
Ralf Majkl	Džej Jejts
Džejms Dajrenfort	pukovnik Arčibald Grejsi
Rasel Nejpijer	kapetan Stenli Lord
Džejn Dauns	Silvija Lajtoler
Patrik Vodington	ser Ričard
Harijet Džons	ledi Ričard
Redmond Filips	gospodin Hojl
Džozef Tomelti	dr Vilijam O’Laflin
Džek Votling	prvi oficir Džozef Boksal
Majkl Brajant	šesti oficir Džejms Pol Mudi

Produkcija

Razvoj

Ideja o filmu nastala je nakon što su budući reditelj Roj Vord Bejker i budući producent Vilijam Makviti nabavili primerke knjige Noć za pamćenje – Bejker iz svoje omiljene knjižare, a Makviti od svoje žene – i odlučili da nabave filmska prava. Makviti je uspeo da prikupi finansije od Džona Dejvisa iz kompanije Rank Organisation, koja se kasnih 1950-ih proširila na snimanje filmova sa većim budžetima. Uloga režisera dodeljena je Roju Bejkeru, koji je bio pod ugovorom sa kompanijom Rank, a Bejker je preporučio Erika Amblera kao scenaristu. Volter Lord, autor knjige, uključen je u projekat kao konsultant.

Pored zasnivanja scenarija − i u akciji i u dijalogu − na Lordovoj knjizi, filmski kreatori su postigli nijansiranu glumu i autentičnu atmosferu konsultujući nekoliko stvarnih preživelih sa Titanika, koji su poslužili kao tehnički savetnici. Među njima su bili četvrti oficir Džozef Boksol i putnici Edit Rasel i Lorens Bizli. Jednog dana tokom snimanja, Bizli se potajno ušunjao na set. On se infiltrirao tokom scene potonuća, nadajući se da će „potonuti sa brodom”, ali ga je otkrio reditelj, koji mu je naredio da ode i stavio veto na ovakva neplanirana pojavljivanje zbog pravila sindikata glumaca. Tako je, kako kaže Džulijan Barns: „Bizli po drugi put u životu napustio Titanik neposredno pre nego što je potonuo.” Udovica Čarlsa Lajtolera, Silvija Lajtoler, takođe je konsultovana tokom produkcije, a u jednom trenutku je posetila Pinewood Studios i sastala se sa Kenetom Morom, koga je upoznala sa svojom decom na setu. Silvija je pohvalila Mora za ulogu njenog muža. Kada je Helen Melvil Smit, ćerka kapetana Smita, posetila filmski set, bila je iznenađena sličnošću Lorensa Nejsmita i svog oca.

Međutim, brojne promene u filmu su napravljene zbog dramskog efekta. Na primer, umanjeno je učešće američkih putnika (sa izuzetkom Štrausa, Gugenhajma, „nepotopive” Moli Braun i pukovnika Grejsija), a neki likovi zasnovani na Amerikancima su prikazani kao Britanci. Na pitanje zašto je to uradio, Roj Bejker je odgovorio da je: „To bio britanski film koji su britanski umetnici snimili za britansku publiku”. Takođe, film se razlikuje i od knjige i od adaptacije NBC TV-a u fokusu na centralnog lika, drugog oficira Čarlsa Lajtolera, koji radi i govori neke stvari za koje se navodi da su drugi članovi posade uradili i rekli tokom stvarne katastrofe. Njegov zaključak odražava Lordovu temu „sveta zauvek promenjenog” sa izmišljenim razgovorom između Lajtolera i pukovnika Arčibalda Grejsija, koji sede na čamcu za spasavanje. Lajtoler izjavljuje da je katastrofa: „Drugačija... Zato što smo bili tako sigurni. Zato što je, iako se desila, još uvek neverovatna. Mislim da se nikada više neću osećati siguran. Ni u šta”. Studio je želeo zvezdu za ovu ulogu, pa je ponuđena Kenetu Moru, koji je prihvatio. Ovo je bio prvi film koji je snimio po novom ugovoru sa studijom Rank, prema kome je snimio sedam filmova u pet godina uz naknadu od 40.000 funti po filmu.

Producent Makviti je prvobitno sklopio ugovor sa brodskim prevoznikom Shaw, Savill & Albion Line da iskoristi njihov penzionisani brod Dominion Monarh za potrebe snimanja filma, ali se kompanija povukla iz produkcije u poslednjem trenutku, navodeći da nisu želeli da se jedan od njihovih plovila iskoristi za rekonstrukciju potonuća Titanika. Međutim, prema Makvitiju, ovom kompanijom u to vreme je upravljao Bazil Sanderson, sin Harolda Sandersona, direktora White Star Line-a u SAD u vreme potonuća. Harold Sanderson će kasnije naslediti Dž. Brusa Ismeja na mestu predsednika Međunarodne trgovačke pomorske kompanije, brodskog konglomerata Dž. P. Morgana koji je posedovao White Star Line. Ova veza sa White Star Line-om, prema Makvitiju, je ono što je zapravo dovelo do toga da se Shaw, Savill & Albion Line povuče iz filma. Makviti je na kraju dobio dozvolu od Ship Breaking Industries-a da snima scene na Asturijasu, prekookeanskom brodu iz 1920-ih koji je kompanija povukla iz upotrebe. Leva strana broda je bila razrušena, ali je njegov desni bok još uvek bio netaknut, tako da je Makviti unajmio studente umetnosti da ofarbaju brod bojama White Star Line-a i koristio ogledala za rekreaciju scena koje su se odigravale na levoj strani. Konstruisano je 30 setova prema originalnim planovima za Titanik.

Snimanje

Snimanje je počelo 15. oktobra 1957. u studiju Pinewood. Trajalo je do 5. marta 1958. godine.

Kenet Mor se prisetio produkcije filma u svojoj autobiografiji, objavljenoj 20 godina kasnije, 1978. godine. U studiju nije bilo dovoljno velikog rezervoara gde bi mogli da se snime preživeli kako se bore da se popnu u čamce za spasavanje, pa je to urađeno u bazenu na otvorenom, u dva sata ujutru jednog hladnog novembarskog dana. Kada su statisti odbili da uskoče u vodu, Mor je shvatio da će morati da pruži primer. Povikao je: „Hajde!”

Skočio sam. Nikada u životu nisam doživeo takvu hladnoću. Bilo je to kao da sam skočio u zamrzivač. Šok je izbio dah iz mog tela. Srce kao da je prestalo da mi kuca. Osećao sam se slomljeno, nesposobno da razmišljam. Imao sam mrtvačku ukočenost, bez mrtvačkog dela. A onda sam izronio, ispljunuo prljavu vodu i, dahćući, pronašao svoj glas.

„Stanite!” viknuo sam. „Ne slušajte me! Voda je prokleto užasna! Ostanite tu gde jeste!”

Ali bilo je prekasno ....

Četiri klipa iz nacističkog propagandnog filma Titanik (1943) korišćena su u Noći za pamćenje; dva sadrže brod koji plovi mirnim vodama tokom dana, a dva poplavljeni prolaz u mašinskoj sobi. Kako piše Brajan Hokins, Britanci su se približili „istini o Titaniku 1958. svojom crno-belom produkcijom romana Voltera Lorda Noć za pamćenje, neprimetno uključivši sekvence iz (nacističkog) Titanika reditelja Herberta Selpina iz 1943. bez ikakvihpotpisa za ove neverovatne scene.” Sam Selpin je uhapšen po instrukciji ministra propagande Jozefa Gebelsa tokom produkcije početkom avgusta 1942. jer je dao negativno mišljenje o nemačkoj vojsci dok je režirao ovaj raniji film iz nacističke ere. Zatim je pronađen mrtav u svojoj zatvorskoj ćeliji.

Istorijska tačnost

Ilustracija potonuća Titanika

Ovaj film se smatra istorijski najtačnijim filmom o katastrofi Titanika, sa izuzetkom toga što se ne prikazuje kako se brod lomi na pola. U vreme snimanja je postojala sumnja u činjenicu da se brod prelomio na dva dela. Tadašnji prihvaćeni stav i rezultat ispitivanja bio je da je potonuo netaknut; lomljenje broda napola potvrđeno je tek nakon što je olupina pronađena 1985. godine. Lajtolerova udovica, Silvija Lajtoler, pohvalila je istorijsku tačnost filma u intervjuu za The Guardian, navodeći: „Film je prava istina i nije ulepšan”.

Dok su neki događaji istorijski potkrepljeni, neki likovi i priča su izmišljeni; likovi gospodina Marfija, gospodina Galagera, gospodina Hojla i Džeja Jejtsa zasnovani su na nekolicini ljudi. Marfi, koji je vodio devojke iz potpalublja do čamca za spasavanje, baziran je na osnovu nekoliko irskih emigranata. Hojl, kockar koji ulazi u čamac za spasavanje, sastavljen je od nekoliko takvih ljudi odlučnih da se spasu po svaku cenu. Robi Lukas i gospođa Liz Lukas su zasnovani na nekoliko bračnih parova, posebno na gospodinu Lucijanu P. Smitu i gospođi Eloiz Hjuz Smit. Lukas čak izgovara reči koje je Lucijan Smit zapravo uputio svojoj ženi: „Nikada nisam očekivao da ću ti nešto narediti, ali ovaj put moraš”. Gospodin Klark i gospođa Klark su bazirani na nekoliko parova na medenom mesecu, posebno gospodina Džona Čepmena i gospođe Sare Čepman, para mladenaca iz druge klase koji su stradali u potonuću. Leš Džona Čepmena pronašao je brod Makej-Benet, a nije bilo pomena ili indicija koje bi sugerisale da je on ubijen usled pada dimnjaka. Učešće američkih putnika bilo je ili ograničeno ili izostavljeno (sa izuzetkom Štrausa, Gugenhajma, Moli Braun i pukovnika Grejsija).

Nekoliko istorijskih ličnosti je preimenovano ili je ostalo neimenovano da bi se izbegle potencijalne pravne radnje. Ser Kozmo Daf-Gordon i Lusi, ledi Daf-Gordon su prikazani kao ser Ričard i ledi Ričard (sekretarica ledi Daf, gospođica Frankateli je potpuno izostavljena), a Brus Ismej se u celosti pominje samo kao „predsedavajući”.

Film izostavlja nekoliko ključnih istorijskih ličnosti, uključujući Džona Džejkoba Astora IV, najbogatijeg putnika na Titaniku, kao i Stokera Frederika Bareta, pri čemu je uloga drugog inženjerskog oficira Džona Henrija Hesketa proširena na dužnosti i radnje koje su obavljali Baret i drugi.

U stvarnosti, američki kockar Džej Jejts (kojeg kao Britanca igra britanski glumac Ralf Majkl), koji putuje pod imenom Džej H. Rodžers, nikada nije bio na Titaniku i poruka, za koju je prikazano kako je daje jednoj putnici, bila je prevara. Jejts je napisao poruku u Njujorku, a zatim je naterao saučesnicu da se predstavlja kao preživela putnica i da je dostavi novinama. Jejts je to uradio kako bi naterao policiju da pomisli da je mrtav. Međutim, nisu naseli na prevaru, a Jejts je uhvaćen nekoliko meseci nakon potonuća; tražili su ga na osnovu saveznih optužbi povezanih sa krađom pošte. Majkl tumači ulogu nepoznatog plivača koji se približio prevrnutom i prenatrpanom sklopivom čamcu, za koga je preživeli vatrogasac Volter Herst mislio da je kapetan Smit.

Slika u sobi za pušenje prve klase je pogrešno prikazana kao ulaz u njujoršku luku, dok je zapravo predstavljala ulaz u Plimut Saund, za koji se očekivalo da će Titanik posetiti na svom povratku (postojala je slika njujorške luke na ovakvom mestu na RMS Olimpiku, sestrinskom brodu Titanika). Ovo je bila greška koju je napravio Volter Lord u svom istraživanju, što je priznao u dokumentarcu Pravljenje Noći za pamćenje.

Prva scena filma Noć za pamćenje prikazuje krštenje broda na njegovom porinuću. Međutim, Titanik nikada nije kršten, pošto to nije bila praksa White Star Line-a, pa je to u narodu ušlo u predanje kao jedan od mnogih faktora koji su doprineli „lošoj sreći” broda.

Stenli Lord je bio uznemiren zbog prikaza u negativnom svetlu; on u pidžami u svojoj toploj kabini spava u krevetu dok Titanik tone. Stenli Lord je spavao u kartaroškoj sobi u uniformi u vreme katastrofe.

Film u veoma pozitivnom svetlu prikazuje glavnu zvezdu, Keneta Mora, koji je igrao Lajtolera. Tokom potonuća, Lajtoler je prikazan kako lično utovaruje skoro svaki čamac za spasavanje. U stvarnosti, mnoge od Lajtolerovih radnji su izvršili drugi oficiri.

Takođe, prikazano je kako je Lajtolera umalo zgnječio četvrti dimnjak koji je pao u poslednjim trenucima potonuća broda. Ovo je zapravo bio prvi dimnjak koji je pao blizu Lajtolera.

Neke istorijske ličnosti u filmu imaju „pogrešne” naglaske: Tomas Endruz, koga tumači britanski glumac Majkl Gudlif, nije trebalo da priča britanskim naglaskom, već irskim. Takođe, Merdokov akcenat je trebalo da bude škotski.

Marfi i Galager stižu do prevrnutog sklopivog čamca sa detetom u naručju, koje dodaju Lajtoleru. Lajtoler samo jednom pogleda u detetovu kapuljaču, shvati da je mrtvo i pusti ga da pluta u okeanu. Ovo je inspirisano nekoliko izveštaja da je kapetan Smit navodno nosio dete u čamac, koje je kasnije umrlo. Pored toga što su ovi izveštaji sumnjive prirode, Lajtoler nikada nije prijavio da je primio ovakvo dete na čamac.

Premijera

Film je premijerno prikazan 3. jula 1958. u Londonu. Boksal i treći oficir sa Titanika, Herbert Pitman, prisustvovali su premijeri zajedno sa preživelim putnikom Volterom Nikolsom. Preživela putnica Elizabet Daudel prisustvovala je premijeri u Njujorku 16. decembra 1958. godine.

Prijem

Zarada

Noć za pamćenje je bila jedan od dvadeset najpopularnijih filmova 1958. godine u Britaniji, ali je ostvarila samo skroman komercijalni uspeh zbog veličine svog budžeta i relativno slabe zarade na američkim blagajnama.

Kritike

Nakon premijere u SAD u decembru 1958. godine, kritičar Bosli Krauter je nazvao film „napetom, uzbudljivom i izuzetno strašnom dramom... [koja] predstavlja priču o velikoj katastrofi jednostavnim ljudskim terminima, a opet sve to dovodi do drame monumentalnog jedinstva i obima”; prema Krauteru:

Ovaj izuzetni film je briljantan i dirljiv prikaz ponašanja ljudi na Titaniku te noći koji se nikada ne sme zaboraviti. To je izveštaj o ležernosti i lakomislenosti većine ljudi odmah nakon što je veliki brod udario u santu leda; sporom nagomilavanju panike koja konačno postaje ljudski holokaust, šokantno ružnim delovima podlosti i čudesno hrabrim i plemenitim delima.

Film je osvojio brojne nagrade, uključujući nagradu Zlatni globus za najbolji strani film na engleskom jeziku, i dobio je visoke pohvale recenzenata sa obe strane Atlantika.

Reputacija

Prema rečima profesora Pola Hejera, Noć za pamćenje je pomogla da se pokrene talas filmova katastrofe koji su uključivali Posejdonovu avanturu (1972) i Pakleni toranj (1974). Hejer komentariše da „još uvek stoji kao definitivno filmsko kazivanje ove priče i prototip i najbolji primer žanra filma katastrofe”. Na sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 100% na osnovu 20 recenzija, sa prosečnom ocenom 8,71/10. Smatra se „najboljim filmom o Titaniku pre Titanika (1997)”, „ najtačnijim od svih filmova o Titaniku”, i „definitivnom pričom o Titaniku”, posebno zbog svog socijalnog realizma, koji odražava, po rečima jednog kritičara, „ogromne istorijske dokaze da je klasna rigidnost iz 1912. godine, uprkos svim svojim nedostacima, proizvela pravi smisao obaveza ponašanja na Titaniku među bogatima i siromašnima; da se najveći broj ljudi na brodu suočio sa smrću ili teškoćama sa stoičkom i nesebičnom milošću kojoj se svet čudio tokom većeg dela ovog veka.”

Reference

Literatura

• Aldridge, Rebecca (2008). The Sinking of the Titanic. New York: Infobase Publishing. ISBN 978-0-7910-9643-7. 
• Anderson, D. Brian (2005). The Titanic in Print and on Screen. Jefferson, NC: McFarland & Company. ISBN 0-7864-1786-2. 
• Barczewski, Stephanie (2006). Titanic: A Night Remembered. London: Continuum International Publishing Group. ISBN 978-1-85285-500-0. 
• Barnes, Julian (2010). A History of the World in 10½ Chapters. London: Random House. ISBN 978-1-4090-8865-3. 
• Biel, Steven (1996). Down with the Old Canoe. London: W.W. Norton & Company. ISBN 0-393-03965-X. 
• Chirnside, Mark (2004). The Olympic-class ships : Olympic, Titanic, Britannic. Stroud, Gloucestershire: Tempus. ISBN 978-0-7524-2868-0. 
• Eaton, John P.; Haas, Charles A. (1994). Titanic: Triumph and Tragedy. Wellingborough, Northamptonshire: Patrick Stephens. ISBN 978-1-85260-493-6. 
• Heyer, Paul (2012). Titanic Century: Media, Myth, and the Making of a Cultural Icon. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-39815-5. 
• Lord, Walter (1988). The Night Lives On. London: Penguin Books. ISBN 978-0-670-81452-7. 
• Mayer, Geoff (2004). Roy Ward Baker. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6354-1. 
• Rasor, Eugene L. (2001). The Titanic: Historiography and Annotated Bibliography. Westport, CT: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-31215-1. 
• Richards, Jeffrey (2001). Imperialism and Music: Britain, 1876–1953. Manchester: Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6143-1. 
• Street, Sarah (2004). „Questions of Authenticity and Realism in A Night to Remember (1958)”. Ur.: Bergfelder, Tim; Street, Sarah. The Titanic in myth and memory: representations in visual and literary culture. London: I.B. Tauris. ISBN 978-1-85043-431-3. 
• Ward, Greg (2012). The Rough Guide to the Titanic. London: Rough Guides Ltd. ISBN 978-1-4053-8699-9. 
• Winocour, Jack, ur. (1960). The Story of the Titanic as told by its Survivors. London: Dover Publications. ISBN 978-0-486-20610-3. 
• Fitch, Tad; Layton, J. Kent; Wormstedt, Bill (2012). On A Sea of Glass: The Life & Loss of the R.M.S. Titanic. Amberley Books. ISBN 978-1848689275. 

Spoljašnje veze

• Noć za pamćenje na sajtu IMDb (jezik: engleski)