Титаник (филм из 1997)

За друге употребе, погледајте Титаник (вишезначна одредница).

Титаник
Филмски постер на српском језику
Изворни наслов	Titanic
Жанр	драма
Режија	Џејмс Камерон
Сценарио	Џејмс Камерон
Продуцент	Џејмс Камерон Џон Ландау
Главне улоге	Леонардо Дикаприо Кејт Винслет
Музика	Џејмс Хорнер
Директор фотографије	Расел Карпентер
Монтажа	Конрад Баф Џејмс Камерон Ричард А. Харис
Продуцентска кућа	Paramount Pictures
Година	1997.
Трајање	195 минута
Земља	САД
Језик	енглески
Буџет	200 милиона долара
Зарада	2,264 милијарди долара
Подаци на IMDb
www.titanicmovie.com

Титаник (енгл. Titanic) јесте амерички епски историјско-романтични филм из 1997. године, чији је сценариста, редитељ и копродуцент Џејмс Камерон. Филм комбинује историјске и фикционалне елементе и заснован је на сведочанствима о потонућу брода РМС Титаник 1912. године. Главне улоге тумаче Леонардо Дикаприо и Кејт Винслет, као припадници различитих друштвених слојева који се заљубљују током несрећног првог путовања брода. У ансамблу глумаца налазе се и Били Зејн, Кети Бејтс, Франсис Фишер, Бернард Хил, Џонатан Хајд, Дени Нучи, Дејвид Ворнер и Бил Пакстон.

Камеронова инспирација за филм потекла је из његове опчињености бродоломима. Сматрао је да је љубавна прича, испреплетена људским страдањем, кључна за преношење емотивног утицаја катастрофе. Продукција је започела 1. септембра 1995. године, када је Камерон снимао остатке Титаника. Савремене сцене снимане су на истраживачком броду Академик Мстислав Келдиш Института за океанологију Ширшов, који је Камерон користио као базу приликом снимања олупине. За реконструкцију потонућа коришћени су модели у размери, компјутерски генерисане слике и реплика брода изграђена у студију Баја. Филм је првобитно развијан у студију 20th Century Fox, али су кашњења и повећање буџета довели до сарадње са компанијом Paramount Pictures каја је пружила финансијку подршку. Са продукционим буџетом од 200 милиона долара, Титаник је у то време био најскупљи филм икада снимљен. Снимање је трајало од јула 1996. до марта 1997. године.

Премијера филма одржана је 1. новембра 1997. године на Међународном филмском фестивалу у Токију, а у биоскопима у Сједињеним Америчким Државама почео је да се приказује 19. децембра исте године. У Сједињеним Државама и Канади филм је дистрибуирао Paramount Pictures, а у осталим деловима света 20th Century Fox. Филм је добио веома позитивне критике, посебно за визуелне ефекте, глумачка остварења (нарочито Дикаприја, Винслет и Глорије Стјуарт), продукцију, режију, музику, фотографију, причу и емотивну дубину.

На 70. додели Оскара филм је освојио 11 награда од укупно 14 номинација, укључујући награде за најбољи филм и најбољу режију. По броју номинација изједначио се са филмом Све о Еви из 1950. године, а по броју освојених награда са филмом Бен-Хур из 1959. године, чиме је постао један од најуспешнијих филмова у историји ове награде. Ове рекорде су касније достигли Ла Ла Ленд из 2016. године и Господар прстенова: Повратак краља из 2003. године, док је рекорд по броју номинација надмашио филм Грешници 2026. године.

Са почетном зарадом од преко 1,84 милијарде долара широм света, Титаник је постао први филм који је премашио границу од милијарду долара. Након накнадних биоскопских приказивања, укупан приход достигао је 2,264 милијарде долара, чиме је постао други филм који је премашио две милијарде долара, после Камероновог филма Аватар из 2009. године. У време изласка био је филм са највећом зарадом у историји, а тај рекорд задржао је до 2010. године, када га је такође надмашио Аватар. Укупни приходи од биоскопске дистрибуције, продаје видео-издања, музике и телевизијских права у Сједињеним Америчким Државама премашили су 3,2 милијарде долара. Према подацима из 2023. године, Титаник се и даље налази међу филмовима са највећом зарадом у историји кинематографије.

Године 2017, Конгресна библиотека Сједињених Америчких Држава уврстила је филм у Национални филмски регистар као дело од културног, историјског и естетског значаја.

Радња

Године 1996, на истраживачком броду Академик Мстислав Келдиш, ловац на благо Брок Ловет и његов тим истражују олупину брода РМС Титаник у нади да ће пронаћи огрлицу познату као Срце океана. Уместо тога, проналазе сеф у којем се налази цртеж младе жене која носи ту огрлицу. Цртеж је датиран на 14. април 1912. године, дан када је Титаник ударио у ледени брег и потонуо, при чему је страдало око 1.500 људи. Након што на телевизији види извештај о открићу, стогодишња Роуз Доусон Калверт контактира Ловета и открива да је управо она жена са цртежа. У намери да уз њену помоћ пронађе огрлицу, Ловет доводи Роуз и њену унуку на брод Келдиш, где Роуз износи своја сећања на догађаје са Титаника.

Године 1912, седамнаестогодишња Роуз ДеВит Бјукатер укрцава се на Титаник у Саутемптону са својим богатим вереником Калом Хоклијем и мајком Рут. Роуз је незадовољна веридбом без љубави, док Рут наглашава да ће брак решити њихове финансијске проблеме. Роуз разматра могућност да скочи са крме брода, али је у томе спречава Џек Доусон, сиромашни уметник скитничког начина живота. Између њих се развија пријатељство, а Џек јој убрзо признаје своја осећања. Иако у почетку оклева, Роуз схвата да се заљубила у Џека, упркос противљењу Кала и Рут.

Роуз доводи Џека у своју кабину и тражи од њега да је нацрта нагу, носећи само огрлицу. Потом измичу Каловом телохранитељу Спајсеру Лавџоју и ступају у интиман однос у аутомобилу смештеном у теретном простору брода. На прамцу сведоче судару са леденим брегом и чују официре како расправљају о озбиљности ситуације. Када Кал открије Џеков цртеж Роуз, наређује Лавџоју да подметне огрлицу Џеку како би га лажно оптужио за крађу. Џек бива ухапшен и затворен у просторији официра задуженог за безбедност, док Кал задржава огрлицу.

Како Титаник тоне, приоритет при укрцавању у чамце за спасавање даје се женама и деци. Роуз ослобађа Џека и заједно се враћају на палубу, где Кал наговара Роуз да уђе у чамац, тврдећи да ће се он и Џек укрцати у други. Том приликом Кал јој даје свој капут, заборављајући да се у њему налази огрлица. Док се чамац спушта, Роуз одлучује да се врати на брод, одбијајући да напусти Џека. Кал затим узима пиштољ и прогони их кроз поплављени брод, али одустаје када му умакну. Након тога се укрцава у чамац представљајући се као отац једног детета.

Како се прамац потапа, крма се подиже изнад површине океана, а Џек и Роуз се држе за ограду. Брод се ломи на два дела, након чега крма тоне у ледену воду са преосталим путницима. Џек помаже Роуз да се попне на плутајући остатак и тражи од ње да обећа да ће преживети и живети испуњен живот. Џек умире од последица хипотермије, док Роуз спасава један од чамаца који се враћа и потом је преузима брод РМС Карпатија. По доласку у Њујорк, Роуз се не открива Калу и мајци и представља се именом Роуз Доусон.

У садашњости, Роуз открива да је Кал извршио самоубиство након што је изгубио богатство у берзанском краху 1929. године. Она саопштава посади Келдиша да ју је Џек спасао на све могуће начине и да су јој од њега остала само сећања. Дирнут њеном причом, Ловет одустаје од потраге за огрлицом. Касније те ноћи, на крми брода Келдиш, Роуз, која је све време чувала огрлицу, баца је у море изнад олупине Титаника. У завршној сцени приказан је низ фотографија које сведоче о њеном животу испуњеном слободом и авантурама, инспирисаним Џеком, након чега се у визији поново сусреће са њим на великом степеништу Титаника, окружена путницима и члановима посаде страдалим у несрећи.

Улоге

Измишљени ликови

Леонардо Дикаприо (на слици из 2002. године), који је играо Џека Досона, и Кејт Винслет (2006. године), која је играла Роуз Девит Бјукетр

• Леонардо Дикаприо тумачи Џека Доусона, сиромашног сирочета из Чипева Фолса у Висконсину, који води скитнички живот и путује светом, посетивши и Париз. У партији покера осваја две карте треће класе за Титаник и путује са својим пријатељем Фабрицијом. По упознавању га привлачи Роуз, а позив њеног вереника на вечеру омогућава му да проведе једно вече међу путницима прве класе. Камеронов првобитни избор за ову улогу био је Ривер Финикс, који је преминуо 1993. године. Иако је Џек измишљен лик, на гробљу Фервју у Халифаксу, где је сахрањен 121 страдали путник Титаника, постоји гроб са натписом „Ј. Доусон“, за који продуценти нису знали до након изласка филма.
• Кејт Винслет тумачи Роуз Девит Бјукетр, седамнаестогодишњу девојку из Филаделфије која је приморана на веридбу са Калом Хоклијем како би она и њена мајка задржале друштвени статус након што је породицу очева смрт оставила у дуговима. На Титаник се укрцава као путница прве класе, где упознаје Џека.
• Глорија Стјуарт тумачи Роуз Доусон Калверт у позним годинама, која у оквирној причи приповеда догађаје из прошлости. Лик старије Роуз делимично је инспирисан америчком уметницом Беатрис Вуд.
• Били Зејн тумачи Каледона „Кала“ Хоклија, Роузиног тридесетогодишњег вереника и наследника челичне индустрије из Питсбурга. Приказан је као арогантан и снобовски настројен, те испољава љубомору због Роузиних осећања према Џеку.
• Франсис Фишер тумачи Рут Девит Бјукетр, Роузину мајку, која организује веридбу са Калом како би очувала друштвени положај породице. Као и многи припадници више класе приказани у филму, има елитистички и површан став; иако воли своју ћерку, сматра да је друштвени статус важнији од љубави у браку. Изразито је негативно настројена према Џеку, упркос томе што је спасао њену ћерку.
• Бил Пакстон тумачи Брока Ловета, ловца на благо који у садашњости трага за огрлицом Срце океана у олупини Титаника. Суочен са ограниченим временом и средствима, на крају увиђа да, иако је годинама проучавао Титаник, тек након што чује Роузину причу почиње да разуме његов значај.
• Сузи Ејмис тумачи Елизабет „Лизи“ Калверт, Роузину унуку, која је прати приликом посете Ловету и сазнаје за њену прошлост и везу са Џеком Доусоном.
• Дени Нучи тумачи Фабриција де Росија, Џековог италијанског пријатеља, који се са њим укрцава на Титаник након што освоје карте у покеру. Током потонућа не успева да се укрца у чамац за спасавање и страда када један од димњака брода пада у воду и усмрћује њега и друге путнике.
• Дејвид Ворнер тумачи Спајсера Лавџоја, бившег припадника Пинкертонове агенције и Каловог енглеског слугу и телохранитеља. Он прати Роуз и сумња у околности под којима ју је Џек спасао. Страда када се брод преполови и он пада у настали процеп.
• Џејсон Бери тумачи Томија Рајана, ирског путника треће класе који се спријатељује са Џеком и Фабрицијом. Страда када га у паници гурају напред, након чега га пуцањем усмрћује први официр Мердок.
• Александра Овенс-Сарно тумачи Кору Картмел, девојчицу из треће класе која плеше са Џеком. У избрисаној сцени приказано је да она и њена породица страдају након што остају заробљени иза закључане капије треће класе.
• Камила Овербај Рос тумачи Хелгу Дал, норвешку имигранткињу и путницу треће класе која се заљубљује у Фабриција. Иако је већина њених сцена изостављена у финалној верзији филма, појављује се у сцени на крми брода, где се држи за ограду пре него што пада у ледено море.
• Ејми Гајпа тумачи Труди Болт, личну собарицу Роуз.

Историјски ликови

Иако филм није замишљен као потпуна реконструкција догађаја, он приказује неколико историјских личности.

• Кети Бејтс као Маргарета „Моли“ Браун“: Друге жене из прве класе, укључујући и Рут, гледале су на Моли као на „вулгарну” скоројевићку. Пријатељски је настројена према Џеку, и даје му одело, намењеном своме сину, за вечеру у част Роузиног спасавања. Историчари су је прозвали „Непотопива Моли” јер је, уз подршку других жена, наговорила интендант чамца за спасавање с броје 6, Роберта Хиченса, да се врати и трага за преживеле путнике. Неки историјски аспекти њених напора и свађе са надзорником су приказани у филму.
• Виктор Гарбер као Томас Ендруз: Градитељ брода, Томас, је приказан као љубазан и пристојан човек са скромним погледима на своје градитељско достигнуће. Након судара, он покушава да убеди остале да је „математички извесно” да ће брод ускоро потонути. У једној од његових последњих сцена, приказан је како стоји поред сата у соби за пушење, жалећи због свог неуспеха у градњи снажног и сигурног брода. Иако је ова сцена из филма постала једна од најпознатијих, ова прича је преузета из књиге „Thomas Andrews: Shipbuilder” из 1912. године, и потиче од Џона Стујарта, једног од бродских стујарда који је заправо напустио Титаник у око 1.40 сати ујутру, укрцавши се на чамац за спасавање број 15. Било је сведочења која су тврдила да је Томас виђен и након те сатнице. Претпоставља се да је Томас накратко био у соби за пушење, како би сабрао мисли, а потом наставио да помаже у евакуацији путника и посаде. У једном од сведочења помиње се да је виђен како баца лежаљке у воду, како би их користили људи који су већ били у океану. Томас је последњи пут виђен како напушта брод, непосредно пред његово потонуће.
• Бернард Хил као Едвард Џон Смит: Смит је капетан Титаника и планирао је да ово буде његово последње путовање, пре одласка у пензију. У филму је приказано да умире у кормиларници на мосту, држећи се за кормило док брод тоне, након што прозори просторије експлодирају од притиска воде. У стварности постоје супротстављени извештаји о томе да ли је умро на овај начин или се нешто касније смрзнуо у води, у близини преврнутог „Б” чамца за спашавање.
• Џонатан Хајд као Брус Измеј: Неупућен и дрзак генерални директор компаније Вајт Стар Лајн у чијем се власништву налази Титаник. У филму је упечатљива сцена у којој убеџује капетана Смита да убрза, како би стигли на своје одредиште пре планираног времена и тиме оборили још један рекорд. Иако се ово често користи у популарним приказима катастрофе, овај догађај није поткрепљен доказима. Након бродолома, укрцава су у један од последњих чамаца за спашавање Келапсибл Це (енгл. Collapsible C), непосредно пре спуштање чамца у океан. Због овог потеза, тадашња штампа и јавност прозвали су га за кукавицу јер је заузео место у чамцу, док су многе жене и деца преминули од дављења и смрзавања.
• Ерик Брејден као Џон Џејкоб Астор IV: Путник прве класе и најбогатији човек на броду, који је на путовање кренуо са својом осамнаестогодишњом супругом Медлин. Најупечатљивија његова сцена је она у којој га Роуз преставља Џеку у ресторану прве класе, а Џон га повезује са богатом породицом „Донсон из Бостона”, мислећи за њега да је и он путник прве класе и члан богате породице. Џон је последњи пут виђен код Великог степеништа, док се стаклена купола обрушава и вода навире унутра.
• Бернард Фокс као Арчибалд Грејси IV: У филму је приказан док коментарише Калу да жене и машине не иду заједно, честитајући Џеку што је спасио Роуз од пада с брода, не знајући да је заправо то био покушај Роузиног самоубиства. Касније је виђен како нуди помоћ да одвете Роуз и Џек до последњег чамца за спасавање. Бернарду је ово друга улога у остварењу које приказује потонуће Титаника. Године 1958. тумачио је лик британског морнара, Фредерика Фила, у филму „Ноћ за памћење”.
• Мајкл Енсин као Бенџамин Гугенхајм: Богати власник рудника који путује првом класом са својом француског љубавницом Мадам, Ауберт, док га жена и три ћерке чекају код куће. Када се Џек придружује осталим путницима на вечери у част Роуз, Бенџамин га назива „боемом”. Последњи пут је виђен код Великог степеништа у тренутку потонућа, обучен у одело и без појаса за спасавање.
• Џонатан Еванс-Џоунс као Волас Хартли: Вођа бродског оркестра и виолиниста који, заједно са својим колегама, свира док брод тоне. У последњим тренуцима, он изводи хришћанску песму „Nearer, My God, to Thee” (у слободном срп. преводу Ближе, мој Господе, теби), и умире у потонућу Титаника.
• Марк Линдзи Чепмен као Хенри Вајлд: Главни бродски официр који допушта Калу да се укрца у чамац за спасавање, јер има дете у наручју. Пре него што умире, покушава да призове чамце да се врате по још путника. Након што умре од смрзавања, Роуз користи његову звиждаљку да позове помоћ и привуче пажњу петог официра Лоуа, заваљујући којем је спашена.
• Јуан Стјуарт као први официр Вилијам Мердок, официр задужен за мост када је Титаник ударио у санту леда. Током јурњаве за чамцима за спасавање, Мардок у тренутку панике пуца у Томија Рајана, као и у још једног путника, а затим изврши самоубиство пуцајући себи у главу. Када је Мардоков нећак Скот видео филм, приговорио је да је његов ујак приказан као штетан по Мардокову херојску репутацију. Неколико месеци касније, потпредседник Фокса Скот Нисон отишао је у Далбити, у Шкотској, где је Мердок живео, да се лично лично извини, а такође је уручио донацију од 5000 фунти средњој школи Далбити како би подстакао школску Меморијалну награду Вилијама Мердока. Камерон се извинио у коментару на ДВД-у, али је навео да је било официра који су пуцали да би спровели политику „прво жене и деца“. Према Камерону, он је приказао Мердока је „часног човека“, а не човека који се „покварио“ или као „кукавичку убицу“. Додао је: „Нисам сигуран да бисте данас нашли исти осећај одговорности и потпуне преданости дужности. Овај тип је поринуо половину својих чамаца за спасавање пре него што је његов колега на левој страни чак и поринуо један. То говори нешто о карактеру и јунаштву.“
• Џонатан Филипс као други официр Чарлс Лајтолер. Лајтолер је преузео одговорност за евакуацију са стране. Филм приказује како Лајтолер обавештава капетана Смита да ће бити тешко видети санте леда без одбијања воде о њих, и након судара, сугерише да би посада требало да почне да укрцава жене и децу у чамце за спасавање. Види се како маше пиштољем и прети да ће га употребити за одржавање реда. Може се видети на врху склопивог чамца Б када се први димњак сруши. Лајтолер је био највиши официр који је преживео катастрофу

Камео улоге

У филму се појављује више чланова посаде истраживачког брода Академик Мстислав Келдиш, укључујући Анатолија Сагалевича, творца и пилота подморнице Мир. Ван Линг тумачи кинеског преживелог Фанга Ланга, чија је животна прича послужила као инспирација за документарни филм The Six, посвећен групи кинеских преживелих са Титаника. Андерс Фалк, који је снимао документарни филм о настанку филма за Titanic Historical Society, појављује се у камео улози шведског имигранта кога Џек Доусон сусреће при уласку у своју кабину. Едвард Камуда и Карен Камуда, тадашњи председник и потпредседница Titanic Historical Society, који су учествовали као консултанти на филму, такође се појављују као статисти.

Продукција

Предпродукција

Редитељ, сценариста и продуцент Џејмс Камерон (на слици из 2000. године)

Џејмс Камерон је дуго био заинтересован за бродоломе и Титаник је сматрао „Монт Еверестом међу бродоломима“. У једном периоду живота разматрао је могућност да се посвети подводним експедицијама, настојећи да се врати интересовањима из времена када се бавио природним наукама, пре него што се током студија окренуо уметности. Након што је IMAX филм Titanica из 1992. године снимљен на основу снимака олупине Титаника, Камерон је започео потрагу за финансијском подршком у Холивуду за сопствену експедицију, истичући да га више покреће жеља да види олупину него да сними филм.

Камерон је написао скрипту за филм о Титанику и представио пројекат руководиоцима студија 20th Century Fox, укључујући Питера Чернина, описујући га као „Ромео и Јулија на Титанику“. Руководиоци у почетку нису били уверени у комерцијални потенцијал пројекта и очекивали су више акционих елемената, сличних Камероновим ранијим филмовима, али су га ипак одобрили, делом и због интереса за дугорочну сарадњу са редитељем.

Камерон је убедио студио да филм промовише кроз публицитет који би произашао из снимања саме олупине и организовао је више зарона током двогодишњег периода. Такође је указао да би снимање стварне олупине, уместо њене реконструкције уз помоћ специјалних ефеката, допринело аутентичности филма.

Снимање подводних сцена

Екипа је 1995. године извела дванаест зарона до олупине у Атлантском океану. Рад је био изузетно ризичан, јер би и најмања конструкциона грешка на подморници могла бити кобна услед огромног притиска воде. Неповољни услови често су ометали снимање. Током једног зарона дошло је до судара подморнице са трупом Титаника, при чему су оштећени и подморница и олупина, оставивши делове омотача пропелера подморнице разбацане око брода. Спољни зид капетанових просторија се урушио, откривајући унутрашњост, док је подручје око улаза у велико степениште такође претрпело оштећења.

Силазак до места олупине додатно је указао члановима екипе да трагедија Титаника није тек фикционална прича, већ стварни догађај са великим људским губицима. Камерон је изјавио да се, током дуготрајног рада на олупини, стиче снажан утисак о дубокој тузи, неправди и значају те трагедије. Такође је истакао да је осећао велику одговорност да пренесе емотивну поруку приче, свестан да можда више ниједан филмски аутор неће имати прилику да посети олупину.

Писање сценарија

Након снимања подводних сцена, Камерон је започео рад на сценарију. Са намером да ода почаст страдалима, провео је шест месеци истражујући чланове посаде и путнике Титаника. Саставио је детаљну хронологију путовања и потонућа, коју су проверили историјски стручњаци. Већ на почетку снимања, екипа је имала јасну представу о догађајима на броду, што је, према Камерону, допринело већем степену аутентичности филма.

На Камерона је утицао британски филм Ноћ за памћење из 1958. године, чије је поједине сцене и дијалоге делимично преузео, укључујући приказ забаве путника треће класе и музичара који свирају током потонућа.

Камерон је сматрао да је потонуће Титаника „налик великом роману који се заиста догодио“, али да је временом сведено на моралну поуку. Намера му је била да филм омогући публици да доживи историјски догађај. Лик Брока Ловета представља оне који нису повезани са људском страном трагедије. Камерон је наглашавао да је љубавна прича између Џека и Роуз кључни емотивни елемент филма, јер њен трагичан исход појачава утицај приче на гледаоце.

Лик старије Роуз осмишљен је као сведок који повезује прошлост и садашњост, омогућавајући гледаоцима да се непосредније повежу са историјским догађајима. Оквирна прича са Роуз у позним годинама служи да нагласи проток времена и појача емотивни утисак. Док су Кејт Винслет и Глорија Стјуарт сматрале да Роуз на крају умире, Камерон је навео да је тумачење завршнице намерно остављено гледаоцима.

Моделирање и сценографија

Бродоградилиште Harland & Wolff, које је изградило Титаник, отворило је своје архиве филмској екипи и уступило оригиналне нацрте, за које се претходно сматрало да су изгубљени. Компанија 20th Century Fox је купила око 16 хектара приобалног земљишта јужно од Плајас де Росарита у Мексику, где је 31. маја 1996. године започета изградња новог студија. Изграђен је резервоар капацитета 17 милиона галона воде, који је омогућавао панорамски поглед на океан од 270 степени за снимање спољашњих сцена реконструисаног брода.

Брод је изграђен у природној величини, али су поједини делови надградње и предњег палубног простора уклоњени како би могао да стане у резервоар, док су преостали делови допуњени дигиталним моделима. Чамци за спасавање и димњаци смањени су за десет одсто. Палуба за чамце и А-палуба изграђене су као функционални сетови, док је остатак брода саграђен челичним конструкцијама. Унутар конструкције налазила се покретна платформа дужине око 15 метара, која је омогућавала нагибање брода током сцена потонућа. Модел крменог дела брода у размери 1:8, висине око 18 метара, конструисао је бродски архитекта Џеј Кантола на основу планова сестринског брода РМС Олимпик. Изнад модела налазила се кран-структура висине 49 метара, постављена на шине дужине 180 метара, која је служила као платформа за изградњу, осветљење и снимање.

Сценографија унутрашњих просторија брода изведена је са високим степеном верности, на основу фотографија и оригиналних планова. Велико степениште, које има значајну улогу у филму, реконструисано је до детаља, али је проширено за око 30% и ојачано челичним носачима. Занатлије из Мексика и Уједињеног Краљевства израдиле су декоративне панеле и гипсане украсе према оригиналним дизајнима. Теписи, намештај, расвета, прибор за јело и посуђе са амблемом компаније White Star Line израђени су према аутентичним узорима. Тим продукционог дизајнера Питера Ламонта користио је историјске изворе како би што верније приказао ентеријере, при чему је већина реквизита морала бити израђена од почетка, како би се дочарала новина брода. Камерон је ангажовао историчаре Дона Линча и Кена Маршала ради провере историјске тачности.

Кастинг

Камерон је наглашавао да је важно да глумци стекну утисак да се заиста налазе на Титанику и да ту енергију пренесу на своје ликове. За главну мушку улогу разматрани су, између осталих, Метју Маконахи, Крис О’Донел, Били Крадап и Стивен Дорф, али је Камерон сматрао да су престари за лик двадесетогодишњака. Том Круз је изразио интересовање, али је његов хонорар био превисок. Разматран је и Џаред Лето, који је одбио аудицију, док су Итан Хок, Кристијан Бејл и Пол Рад били на аудицији.

Леонардо Дикаприо, тада двадесетједногодишњак, привукао је пажњу Камерона на препоруку кастинг директорке Мали Фин. У почетку није био заинтересован за улогу и одбио је да чита романтичну сцену, али је Камерон препознао његов потенцијал и одлучио да га ангажује. Дикаприо је одбио главну улогу у филму Ноћи бугија из 1997. године како би глумио у Титанику.

Лик Роуз Камерон је описао као „тип Одри Хепберн“. За улогу су разматране, између осталих, Гвинет Палтроу, Винона Рајдер, Клер Дејнс, Габријел Анвар и Рис Витерспун. Након што су оне одбиле улогу, Кејт Винслет се активно залагала да је добије, обраћајући се Камерону писмима и телефонским позивима. Њена упорност и утисак који је оставила на аудицији довели су до тога да буде изабрана. Камерон је истакао да поседује особине неопходне за улогу и да је уверен да ће публика моћи да се поистовети са њеним ликом.

Глорија Стјуарт, која је у време снимања имала 87 година, ангажована је за улогу старије Роуз, уз одређене измене шминком како би изгледала старије. Камерон је од кастинг директорке тражио да пронађе глумице из златног доба Холивуда. Разматрана је и Феј Вреј, али је Камерон изабрао Стјуарт због њене енергије и присуства, које је сматрао сродним Винслетином.

За улогу Кала Хоклија Камерон је разматрао Мајкла Бина, са којим је већ сарађивао, пре него што је улогу понудио Метјуу Маконахију. Роб Лоу је такође био заинтересован за улогу. Певачица Риба Макинтајер одбила је улогу Маргарет Браун због обавеза на турнеји.

Снимање

Главно снимање започело је 31. јула 1996. године у Дартмуту у Новој Шкотској. Сцене савремене експедиције снимане су на броду Академик Мстислав Келдиш. У септембру исте године продукција је премештена у новоизграђене студије Fox Baja у Росариту у Мексику, где је изграђена реплика Титаника у природној величини.

Крмени део брода изграђен је на покретном механизму који је омогућавао да се у кратком року подигне под великим углом, имитирајући положај брода током потонућа. Ради безбедности каскадера, велики број реквизита направљен је од мекших материјала. До средине новембра снимане су сцене укрцавања.

Камерон је реплику брода поставио тако да одговара доминантним ветровима, што је условило одређене техничка прилагођавања током снимања, укључујући обртање покрета глумаца и распореда сценографије. У постпродукцији је слика коригована како би се добио правилан приказ. За глумце је ангажован и стручњак за бонтон, који их је обучавао понашању виших друштвених слојева из 1912. године. Упркос томе, поједини критичари указали су на присуство анахронизама у филму.

Џејмс Камерон је нацртао Џеков портрет Роуз, док је Кејт Винслет позирала у купаћем костиму. Камерон је сматрао да сцена има позадину друштвених ограничења и осећаја слободе, истичући: „Знате шта то значи за њу, слободу коју мора да осећа. То је на неки начин узбудљиво управо због тога.“ Сцена цртања била је прва коју су Леонардо Дикаприо и Винслет заједно снимали. Камерон је изјавио: „То није било ни по каквом плану, иако не бих могао боље да испланирам. Код њих постоји извесна нервоза, енергија и уздржаност. Вежбали су заједно, али ништа нису снимали заједно. Да сам могао да бирам, вероватно бих ту сцену ставио касније у току снимања.“ Такође је навео да су он и екипа „покушавали да пронађу шта могу да снимају“, јер велики сет месецима није био спреман, па су импровизовали снимајући све што је било доступно. Камерон је сматрао да је завршна сцена испала веома успешно.

Снимање је било изузетно напорно искуство које је учврстило Камеронову репутацију као „најстрашнијег човека у Холивуду“. Постао је познат као бескомпромисан и захтеван перфекциониста, као и по томе што је умео да виче на сету, упоређиван са савременим капетаном Блајем са мегафоном и воки-токијем, који се обраћа људима са висине крана од 162 стопе. Кејт Винслет је током снимања повредила лакат и страховала да би могла да се удави у резервоару од 17 милиона галона воде у коме су снимане сцене потонућа. Изјавила је да се понекад плашила Камероновог темперамента и да је умео љутито да виче на чланове екипе. Бил Пекстон, који је већ био упознат са Камероновим начином рада, навео је: „Било је много људи на сету. Џим није један од оних који имају времена да придобијају срца и умове.“ Чланови екипе су сматрали да Камерон има своје „мрачно друго ја“ и дали су му надимак „Миџ“ (Џим написано уназад). Као одговор на критике, Камерон је изјавио: „Снимање филма је рат. Велика битка између бизниса и естетике.“ На филму је радило више од 800 чланова екипе.

Дана 9. августа 1996. године, током снимања на броду Академик Мстислав Келдиш у Канади, непозната особа, за коју се сумњало да је члан екипе, у супу коју су те вечери конзумирали Камерон и други чланови екипе у Дартмуту у Новој Шкотској, додала је дисоцијативну супстанцу ФЦП. Више од 50 људи је том приликом завршило у болници. Пекстон и Камерон су такође јели ту супу и завршили у болницу, али је Пекстон убрзо напустио лечење, рекавши Камерону: „Џим, нећу да останем овде, ово је хаос. Вратићу се на сет и попити гајбу пива.“ Глумац Луис Абернати изјавио је да су „људи лежали около, потпуно изгубљени“, док су неки тврдили да виде халуцинације. Камерон је повраћао пре него што је супстанца у потпуности почела да делује. Абернати је био шокиран његовим изгледом, наводећи да му је једно око било потпуно црвено, „као око Терминатора“, без видљиве зенице, док је друго изгледало као да је под утицајем лепка. Министарство здравља Нове Шкотске потврдило је 27. августа да је супа садржала ФЦП, а регионална полиција Халифакса покренула је кривичну истрагу дан касније. Истрага је окончана у фебруару 1999. године без откривања починиоца. Иако је Камерон изразио сумњу да је за тровање одговоран отпуштени члан екипе, починилац никада није идентификован.

Планирано је да снимање траје 138 дана, али је продужено на 160, при чему је званично завршено 23. марта 1997. године. Многи чланови глумачке и техничке екипе оболели су од прехладе, грипа или инфекција бубрега након вишесатног боравка у хладној води, укључујући и Кејт Винслет. Она је касније изјавила да не би поново сарађивала са Камероном осим ако би за то била „добро плаћена“. Неколико чланова екипе напустило је продукцију, а тројица каскадера задобила су преломе. Након истраге, Удружење филмских глумаца закључило је да на снимању није било суштински небезбедних услова. Леонардо Дикаприо је изјавио да се ни у једном тренутку није осећао угрожено током снимања. Камерон је истицао да је његов захтеван приступ неопходан и да постоји одређени „милитаристички“ елемент у управљању великом продукцијом, како би се обезбедила безбедност и ефикасност рада са великим бројем људи.

Трошкови снимања достигли су 200 милиона долара, што је износило приближно милион долара по минуту филма. Руководиоци студија 20th Century Fox изразили су забринутост и предложили да се трочасовни филм скрати за око један сат, сматрајући да би дужина утицала на број пројекција и приходе. Камерон је то одлучно одбио, поручивши: „Хоћете да скратите мој филм? Мораћете да ме отпустите! Хоћете да ме отпустите? Мораћете да ме убијете!“ Руководиоци нису желели да обуставе пројекат, јер би то значило губитак целокупне инвестиције. У почетку су одбили Камеронов предлог да се одрекне свог удела у добити, сматрајући га симболичним, али су на крају прихватили да се одрекне хонорара од осам милиона долара и удела у почетној заради.

Камерон је касније изјавио да је филм значајно премашио почетни буџет, више него његови претходни пројекти Терминатор 2 и Истините лажи, те да као продуцент и редитељ преузима одговорност за трошкове, настојећи да ублажи финансијски притисак на студио.

Због растућих трошкова, студио 20th Century Fox потражио је партнера за суфинансирање. Прво су се обратили компанији Universal Pictures, која је раније учествовала у дистрибуцији филма Истините лажи, али је понуда одбијена. У мају 1996. године постигнут је договор са Paramount Pictures, након успешне сарадње на дистрибуцији филма Храбро срце из 1995. године. Два студија су се договорила да заједнички финансирају филм и поделе права дистрибуције: Paramount је преузео дистрибуцију у Сједињеним Америчким Државама и Канади, док је Fox задржао међународна права. Ради повраћаја инвестиције од 135 милиона долара, Fox је уступио домаћа права Paramountu у замену за додатних 65 милиона долара за продукцију, задржавајући приходе од пратећих производа, док је уједно остао одговоран за евентуално даље повећање буџета. Током каснијих осврта, извршни директор студија Fox Вилијам Мекеник изјавио је да су донели исправну одлуку, подсећајући на Камеронову оцену да ће филм бити или „скуп неуспех или још скупљи, али велики филм“. У јулу 2024. године Камерон је навео да је копродуцент Џон Ландау поднео највећи терет притиска студија током продукције, обезбедивши услове за реализацију редитељеве визије.

Постпродукција

Ефекти

Џејмс Камерон је настојао да помери границе визуелних ефеката и ангажовао је студије Digital Domain и Pacific Data Images како би наставили развој дигиталних технологија које је раније унапредио у филмовима Амбис и Терминатор 2. У бројним ранијим филмовима о Титанику вода је снимана у успореном кретању, што није деловало у потпуности уверљиво. Камерон је подстакао екипу да минијатурни модел брода дужине 14 метара снима као да „праве рекламу за White Star Line“. Након снимања, дигитално су додати вода и дим, као и статисти снимљени помоћу технологије за хватање покрета. Супервизор визуелних ефеката Роб Легато скенирао је лица бројних глумаца, укључујући себе и своју децу, како би се користила за дигиталне статисте и каскадере. Постојао је и модел крменог дела брода дужине 20 метара који је могао више пута да се разломи, и био је једини минијатурни модел коришћен у води.

За сцене смештене у машинском простору коришћени су снимци мотора брода СС Џеремаја О’Брајен, који су комбиновани са минијатурним конструкцијама, док су глумци снимани испред зеленог платна. Ради уштеде, салон прве класе израђен је као минијатурни сет и уклопљен у позадину реализовану уз помоћ зеленог платна. Минијатура салона је затим уништена како би се симулирало разарање просторије, док је модел ходника прве класе потапан млазевима воде уз истовремено померање камере уназад.

За снимање сцена потонућа у ентеријеру коришћен је затворени резервоар капацитета 19.000.000 литара, у којем је читав сет могао да се нагне и потопи. За сцену са Великим степеништем у сет је изливено 340.000 литара воде док је спуштан у резервоар. Неочекивано, снажан млаз воде ишчупао је степениште из челичних носача, али нико није повређен. Спољашњи део Титаника, дугачак 227 метара, делимично је спуштан у резервоар; пошто је представљао најтежи део конструкције, деловао је као амортизер при контакту са водом. Да би конструкцију потопио, Камерон је уклонио део унутрашњости и лично разбио неке прозоре шеталишне палубе. Након потапања салона за ручавање, три дана су снимане сцене у којима подводно возило (ROV) истражује олупину у садашњости.

Сцене у хладном Атлантском океану снимане су у резервоару капацитета 1.300.000 литара. Замрзнута тела су приказана наношењем праха на глумце, који се кристалисао у контакту са водом, док су коса и одећа премазивани воском.

Кулминациона сцена, која приказује ломљење брода непосредно пре потонућа и његов коначни нестанак у Атлантику, укључивала је нагнути сет у природној величини, 150 статиста и 100 каскадера. Камерон је критиковао раније филмове о Титанику због приказивања потонућа као мирног клизања под воду, наглашавајући да је желео да прикаже догађај као хаотичан и застрашујући. Глумци су морали да падају са све стрмије палубе, уз симулирано пропадање са велике висине и одбијање од ограда и пропелера. Неколико покушаја снимања са каскадерима довело је до лакших повреда, након чега је Камерон обуставио најопасније сцене. Ризици су потом смањени употребом компјутерски генерисаних ликова за најопасније падове. За израду визуелних ефеката коришћен је оперативни систем заснован на Линуксу.

Монтажа

Камерон је навео да су поједини елементи приче о Титанику, који су деловали важни у фазама предпродукције и продукције, постали мање значајни током развоја филма. Из филма је изостављен брод СС Калифорнијан, који се налазио у близини Титаника у ноћи потонућа, али је имао искључен радио, није примио сигнале за помоћ и није реаговао на ракете за узбуну. Према Камерону, сцена са овим бродом је уклоњена јер би вратила пажњу на шири контекст, док је намера била да се прича задржи као самоствени свет. Он је истакао да изостављање није било уступак комерцијалним захтевима, већ питање нагласка и стварања емоционалне истинитости филма.

Током прве радне верзије филма, Камерон је изменио завршетак. У оригиналној верзији, Брок Ловет и Лизи Калверт затичу старију Роуз на крми брода и страхују да ће извршити самоубиство. Роуз им открива да је све време поседовала дијамант „Срце океана“, али да га никада није продала, желећи да живи независно, без Калове финансијске подршке. Дозвољава Броку да га држи, али наглашава да је живот непроцењив, након чега баца дијамант у океан. Камерон је проценио да публика у том тренутку више није заинтересована за лик Ловета, па је сцену уклонио и оставио Роуз саму приликом бацања дијаманта. Такође није желео да наруши меланхоличан тон након потонућа Титаника. Бил Пекстон се сложио да је сцена са Ловетовим преображајем и смехом била непотребна.

Верзија приказана на првим тест-пројекцијама садржала је и сцену борбе између Џека Досона и Спајсера Лавџоја након што Џек и Роуз доспеју у поплављени салон за ручавање. Сцена је била осмишљена ради појачавања напетости: Кал нуди Лавџоју дијамант уколико га поврати од Џека и Роуз, након чега их Лавџој прогони кроз потапајући простор. Џек га напада и удара му главу о прозор, што објашњава рану коју лик касније има. Камерон је сцену уклонио због темпа филма, као и зато што је тест публика сматрала да је нереално ризиковати живот ради материјалне добити. И бројне друге сцене изостављене су из истих разлога.

Срце океана

Један од најпрепознатљивијих реквизита коришћених у филму је огрлица Срце океана. За потребе дизајна огрлице, лондонска златарска кућа Asprey & Garrard израдила је реквизит користећи кубне цирконијуме постављене у бело злато, у духу едвардијанског стила. За филм су направљене три варијанте огрлице, међусобно веома сличне, али са довољно разлика да се могу разликовати по детаљима. У стручној и публицистичкој литератури оне се најчешће означавају као оригинални реквизит, J. Peterman огрлица и Asprey огрлица. Трећа варијанта није била коришћена током снимања, већ је пажњу привукла тек након премијере филма.

Након комерцијалног успеха филма, кућа Asprey & Garrard добила је наруџбину да изради аутентичну верзију огрлице „Срце океана“, засновану на првобитном дизајну. Коначни примерак израђен је од платине и садржи цејлонски сафир у облику срца масе 171 карат (34,2 g), окружен са 103 дијаманта. Централни камен је у основи обликован као обрнута крушка са благим урезом који визуелно формира облик срца. Ланац је украшен комбинацијом округло, крушкасто и маркиз брушених белих дијаманата. Носач привеска садржи дијамант у облику срца, повезан са округло брушеним дијамантом, који је даље спојен са дијамантом у облику обрнуте крушке, причвршћеним за главни камен.

Огрлица је потом донирана аукцијској кући Sotheby’s у Беверли Хилсу, где је понуђена на добротворној аукцији у корист Фондације у сећање на Дајану, принцезу од Велса, као и организације Aid For AIDS из јужне Калифорније. Продата је неименованом купцу, клијенту куће Asprey, за 1,4 милиона долара (што одговара износу од око 2,77 милиона долара у 2025. години), уз договор да је Селин Дион носи на додели Оскара 1998. године.

Филмска музика

Главни чланак: My Heart Will Go On

Џејмс Камерон је сценарио за филм Титаник писао слушајући музику ирске певачице Енје. Након што је Енја одбила позив да компонује музику за филм, Камерон је ангажовао Џејмса Хорнера. Њих двојица су раније прекинули сарадњу након напетог искуства на филму Осми путник 2, али је рад на Титанику означио почетак успешне сарадње која је трајала све до Хорнерове смрти.

За вокалне деонице које се чују током филма, Хорнер је изабрао норвешку певачицу Сисел Киркјебе. Са њеним радом упознао се преко албума Innerst i sjelen, а посебно га је импресионирало њено извођење песме Eg veit i himmerik ei borg (Знам да на небу постоји дворац). Пре коначног избора, Хорнер је разматрао око тридесет певачица.

Хорнер је завршну тему My Heart Will Go On (у преводу Моје срце ће наставити) компоновао у тајности, заједно са текстописцем Вилом Џенингсомом, будући да Камерон у почетку није желео да филм садржи песме. Селин Дион је пристала да сними демо-верзију на наговор свог супруга Ренеа Анжелила. Хорнер је сачекао погодан тренутак да Камерону представи композицију; након што ју је више пута преслушао, Камерон ју је прихватио, иако је изразио бојазан да би могао бити критикован због комерцијализације завршетка филма. Истовремено, желео је да умири забринуте руководиоце студија и сматрао је да би успешна песма из филма могла представљати значајан фактор у обезбеђивању његовог успеха.

Саундтрек за филм Титаник постао је најпродаванији албум 1998. године, са више од 27 милиона продатих примерака широм света.

Приказивање

Биоскопска дистрибуција

Дистрибуција филма Титаник била је подељена између компанија Paramount Pictures и 20th Century Fox; Paramount је био задужен за домаћу дистрибуцију, док је Fox управљао међународним приказивањем. Обе компаније очекивале су да Камерон заврши филм до 2. јула 1997. године, како би се искористила уносна летња сезона, када блокбастери традиционално бележе највећу гледаност. Међутим, у априлу исте године Камерон је изјавио да су специјални ефекти сувише сложени и да филм неће бити спреман за тај рок.

Студији су разматрали померање премијере за крај јула или прву недељу августа, али је Харисон Форд, чији је филм Председнички авион био заказан за 25. јул, наводно обавестио компанију Paramount да више неће сарађивати са њима уколико Титаник буде приказан у непосредној близини датума премијере његовог филма. Због тога је 29. маја 1997. године донета одлука да се премијера помери на 19. децембар 1997. године. Нови термин делио је датум приказивања са филмовима Сутра не умире никад и Лов на миша, што је довело до спекулација да филм није довољно квалитетно завршен. Пробна пројекција одржана 14. јула у Минеаполису примљена је позитивно, а повољни коментари на интернету допринели су ширењу позитивног усменог препоручивања и накнадно бољем медијском пријему.

Камерон је одбио да светску премијеру организује у Лос Анђелесу. Иако се Paramount томе противио, Fox је прихватио одлуку и премијера је одржана 1. новембра 1997. године на Међународном филмском фестивалу у Токију, где су реакције оцењене као умерене. Убрзо потом у Сједињеним Америчким Државама појавиле су се позитивне критике, а званична холивудска премијера одржана је 14. децембра 1997. године, уз велико интересовање медија и позитивне реакције присутних филмских звезда. Филм је у Лондону приказан и у оквиру свечаног Краљевског филмског приказивања, којем је присуствовао принц Чарлс.

Кућна издања

Филм Титаник објављен је широм света на VHS формату 1. септембра 1998. године, у широкоекранској и пан-енд-скен верзији. Издање је садржало две касете, јер је филм био подељен на два дела. За маркетинг кућног издања уложено је више од 50 милиона долара. Обе VHS верзије биле су доступне и у луксузном колекционарском паковању које је садржало филмску траку и шест литографија. У прва три месеца продато је 25 милиона примерака у Северној Америци, уз укупну вредност продаје од 500 милиона долара, чиме је постао најпродаванији играни видео-наслов, надмашивши филм Дан независности. У истом периоду продато је 58 милиона примерака широм света, уз укупан приход од 995 милиона долара. До марта 2005. године продато је 8 милиона DVD и 59 милиона VHS издања.

У Уједињеном Краљевству, филм је првог дана продаје достигао 1,1 милион продатих примерака, поставивши рекорд најбрже продаваног кућног видео-издања, који је важио до маја 2002. године. Титаник је остао најпродаванији DVD у тој земљи све до 2008. године. У првој недељи продаје надмашио је филм До голе коже, достигавши 1,8 милиона продатих примерака. Телевизијска мрежа NBC откупила је права за емитовање у Сједињеним Америчким Државама за 30 милиона долара.

DVD издање објављено је 31. августа 1999. године као једнодисковно издање у широкоекранском формату, без додатних садржаја, осим биоскопског трејлера. Камерон је тада изјавио да намерава да накнадно објави специјално издање са додатним материјалом. Ово издање постало је најпродаванији DVD 1999. и почетком 2000. године и прво које је достигло милион продатих примерака.

Ново DVD издање објављено је 25. октобра 2005. године као тродисковно колекционарско издање у Сједињеним Америчким Државама и Канади, са рестаурираним снимком, 6.1 DTS-ES звучним записом и бројним додатним садржајима. У PAL регионима објављене су варијанте са два и четири диска, док је у Уједињеном Краљевству 7. новембра 2005. године објављено и ограничено издање са пет дискова, у тиражу од 10.000 примерака. Ово издање укључивало је и документарни филм Ghosts of the Abyss. Поводом десетогодишњице филма, 2007. године објављено је и јубиларно DVD издање.

Филм је објављен на Blu-ray и Blu-ray 3D формату 10. септембра 2012. године. Тродимензионална верзија распоређена је на два диска и поседује THX сертификат, док су додатни садржаји укључивали и документарне филмове Reflections on Titanic и Titanic: The Final Word with James Cameron. Издање у 4K формату објављено је 5. децембра 2023. године, у дигиталном облику и на Ultra HD Blu-ray носачу.

Филм је био доступан и на различитим стриминг платформама. У Сједињеним Америчким Државама био је доступан на Amazon Prime Video у априлу 2023. године, затим на Netflix-у од јула исте године, на платформи Paramount+ од октобра 2023, као и поново на Prime Video током 2024. и 2025. године. У фебруару 2025. најављено је његово приказивање на платформи Hulu, док је у јуну 2023. био доступан и на бесплатној платформи Pluto TV.

Пријем

Благајне

Укључујући приходе од поновних биоскопских издања из 2012, 2017. и 2023. године, Титаник је зарадио 674,3 милиона долара у Северној Америци и 1,590 милијарди долара у остатку света, што укупно износи 2,264 милијарде долара на глобалном нивоу. Године 1998. постао је филм са највећом зарадом свих времена широм света, надмашивши Парк из доба јуре (1993). Тај рекорд задржао је дванаест година, све док га 2010. није превазишао Аватар (2009), такође у режији и по сценарију Џејмса Камерона. Уједно је остао филм компаније Paramount са највећом зарадом на домаћем тржишту све до 2022. године, када га је, након двадесет пет година, надмашио Топ ган: Маверик. Дана 1. марта 1998. постао је први филм који је остварио више од милијарду долара прихода широм света, а током викенда од 13. до 15. априла 2012. године, тачно век након потонућа оригиналног брода, постао је други филм који је премашио границу од две милијарде долара, захваљујући 3D поновном приказивању. Према проценама сајта Box Office Mojo, Титаник је пети филм по заради свих времена у Северној Америци када се узме у обзир инфлација цена улазница. Исти извор процењује да је током првобитне биоскопске дистрибуције у Сједињеним Америчким Државама продато више од 128 милиона карата.

Титаник је био први филм на страном језику који је постигао велики успех у Индији, земљи за коју се сматра да има највећу биоскопску публику на свету. Према извештају листа Hindustan Times, разлог томе лежи у сличностима и заједничким темама са већином боливудских филмова.

Првобитна биоскопска дистрибуција

Након премијере у Северној Америци у петак, 19. децембра 1997. године, Титаник је бележио стабилну посећеност. До краја викенда, биоскопске сале су већ почеле да се распродају. Филм је првог дана зарадио 8.658.814 долара, а током првог викенда 28.638.131 долар у 2.674 биоскопа, што представља просек од око 10.710 долара по сали, чиме је заузео прво место на благајнама, испред филмова Лов на миша, Врисак 2 и Сутра не умире никад. Потом је оборио рекорд филма Кум III по заради на Божић, са укупно 9,2 милиона долара. Током другог викенда остварио је приход од 35,6 милиона долара, поставши филм са највећом зарадом током децембарског викенда и надмашивши Врисак 2. До Нове године, Титаник је већ зарадио више од 120 милиона долара, његова популарност је наставила да расте, а биоскопи су и даље били распродати. За само 44 дана постао је најбржи филм који је достигао границу од 300 милиона долара на домаћем тржишту, престигавши дотадашњи рекорд филма Парк из доба јуре, којем је за то било потребно 67 дана. Овај рекорд задржао је до 1999. године, када га је надмашио Ратови звезда: Епизода I — Фантомска претња. Поред тога, филм је достигао 400 милиона долара за 66 дана, што је у то време такође био рекорд; исти резултат изједначио је Спајдермен 2002. године, док га је 2004. надмашио Шрек 2.

Највећу дневну зараду Титаник је остварио у суботу, 14. фебруара 1998. године, када је инкасирао 13.048.711 долара, више од осам недеља након премијере у Северној Америци. Дана 14. марта надмашио је Ратове звезда као филм са највећом зарадом у историји Северне Америке. На првом месту задржао се 15 узастопних недеља, што представља рекорд. До априла 1998. године ту позицију преузео је филм Изгубљени у свемиру. Титаник је остао у биоскопима у Северној Америци готово десет месеци, све до 1. октобра 1998. године, када је завршио приказивање са укупном домаћом зарадом од 600.788.188 долара, што је еквивалентно износу од 1.205 милиона долара у 2025. години. Изван Северне Америке филм је зарадио 1.242.413.080 долара, чиме је укупна светска зарада током првобитне биоскопске дистрибуције достигла 1.843.201.268 долара.

Комерцијална анализа

Бројни филмски критичари предвиђали су да ће Титаник доживети велики комерцијални неуспех, посебно имајући у виду да је у време настанка био најскупљи филм икада снимљен. Када је крајем 1997. године приказан новинарима, „праћен је огромним стрепњама“, јер су „они који су били задужени за пројекције веровали да су на корак од губитка посла, због овог великог терета од филма, на чијој су реализацији на крају морале да се удруже две студијске куће како би поделиле трошкове“. И сам Џејмс Камерон је у једном тренутку током снимања сматрао да „срља у катастрофу“. „Последњих шест месеци радили смо на Титанику са потпуном свешћу да ће студио изгубити 100 милиона долара. То је било извесно.“ Како се приближавала премијера, „посебно оштре критике упућиване су Камерону због онога што се сматрало његовом охолошћу и претераном раскоши“. Један критичар листа Los Angeles Times написао је да је „Камеронова претерана самоувереност довела овај пројекат на саму ивицу потонућа“ и да је филм „излизана, у потпуности деривативна копија старих холивудских љубавних прича“.

Десет недеља након премијере, Титаник се приказивао на 3.200 биоскопских платана и задржао се на првом месту листе гледаности током петнаест узастопних недеља, при чему је у деветој недељи забележио пораст укупне зараде од 43%. Током првих десет викенда остваривао је приход већи од 20 милиона долара по викенду, а и после 14 недеља радним данима је доносио више од милион долара дневно. Компанија 20th Century Fox проценила је да је до пете недеље приказивања седам одсто америчких тинејџерки погледало Титаник два пута. Иако се често сматра да су управо младе жене, које су филм гледале више пута и изазвале такозвану „Лео-манију“, најзаслужније за његов рекордан успех на благајнама, други извори истичу значај позитивне усмене препоруке и поновљених гледања, подстакнутих комбинацијом љубавне приче и револуционарних специјалних ефеката. Према процени часописа The Hollywood Reporter, након укупних трошкова продукције и промоције од 487 милиона долара, Титаник је остварио нето добит од 1,4 милијарде долара, што би, укључујући све пратеће изворе прихода, у савременим условима износило и до 4 милијарде долара.

Утицај Титаника на мушку публику такође се често истиче. Сматра се једним од филмова који изазивају снажне емоције код мушкараца, а новинар Ијан Ходер са MSNBC наводи да мушкарци цене Џеков авантуристички дух и његову одлучност да освоји Роуз, што доприноси њиховој емоционалној повезаности са ликом. Овај феномен је пародиран у филму Зомбиленд (2009), у којем лик Талахаси (Вуди Харелсон), присећајући се смрти свог малог сина, каже да није тако плакао још од Титаника.

Скот Меслоу из часописа The Atlantic истиче да, иако се на први поглед чини да Титаник не захтева одбрану с обзиром на свој успех, критичари га често своде на филм намењен петнаестогодишњим девојчицама. Он сматра да такво потцењивање занемарује његово стварно достигнуће: да је реч о раскошној историјској љубавној драми у трајању дужем од три сата, намењеној широкој публици, укључујући и млађе мушкарце. Меслоу напомиње да, иако филм има високе оцене код мушкараца млађих од 18 година, упоредиве са филмовима намењеним тој публици као што је Гвоздени човек, многи дечаци и мушкарци нерадо признају да им се Титаник допада. Он наводи и сопствени пример, признајући да је као дете одбацивао филм, иако га је потајно волео. Истиче да управо комбинација историје, романсе и акције чини да Титаник буде привлачан публици свих узраста широм света, те да, упркос одређеним манама, превазилази своју репутацију и представља значајно филмско остварење.

Цитати из филма значајно су допринели његовој популарности. Реплика „Ја сам краљ света!“ постала је једна од најпознатијих у филмској индустрији. Према Ричарду Харису, професору психологије са Универзитета државе Канзас, који је проучавао разлоге због којих људи цитирају филмове у друштвеним ситуацијама, употреба филмских реплика у свакодневном говору слична је причању вицева и представља начин повезивања са другима. „Људи то раде како би се осећали добро, насмејали друге и себе.”

Џејмс Камерон је објаснио да је успех филма у великој мери последица колективног искуства гледања. Навео је да људи, када доживе нешто снажно у биоскопу, желе да то поделе са другима и доведу пријатеље да доживе исто. Организација Media Awareness Network наводи да је уобичајена стопа поновног гледања великих филмских хитова око 5%, док је код Титаника она премашила 20%. Приходи су били још импресивнији ако се има у виду да је, због трајања од 3 сата и 14 минута, филм могао да се приказује само три пута дневно, за разлику од уобичајена четири термина. Због тога су многи биоскопи увели поноћне пројекције, које су биле распродате до раних јутарњих сати.

Титаник је држао рекорд највеће биоскопске зараде дванаест година. Камеронов наредни филм, Аватар, сматран је првим остварењем које је имао реалну шансу да надмаши ту зараду, што се и догодило 2010. године. Као једно од објашњења наводи се да је две трећине прихода Титаника остварено ван Северне Америке, док је Аватар пратио сличан образац, али је истовремено био приказан на већем броју тржишта, укључујући и она која су у међувремену значајно порасла, попут Русије. Председник сајта Box Office Mojo, Брендон Греј, изјавио је да, иако Аватар може надмашити Титаник по укупној заради, вероватно неће достићи исти број продатих улазница, јер су цене карата крајем деведесетих година биле ниже. У децембру 2009. године Камерон је изјавио да није реално очекивати да ће неки филм скинути Титаник са врха, али је већ у јануару 2010. године, након успеха Аватара, изнео другачији став, оценивши да је то само питање времена.

Ауторка Александра Келер, анализирајући успех Титаника, истиче да се истраживачи могу сложити да његова популарност зависи од савремене културе, начина на који се перципира историја, образаца потрошње и глобализације, као и од елемената које публика традиционално очекује од великих филмских спектакала деведесетих година XX века. визуелне импресивности, динамичне радње и, ређе присутних, упечатљивих ликова и епске драме.

Критички пријем

Првобитне реакције

Филм Титаник наишао је углавном на позитивне критике филмских критичара, а повољно је оцењен и од стране публике и научника, који су указивали на његове културне, историјске и политичке утицаје. На сајту Rotten Tomatoes има рејтинг одобравања од 88% на основу 255 рецензија, са просечном оценом 8,1/10. Консензус критичара гласи: Филм представља готово безрезервни тријумф Џејмса Камерона, који нуди вртоглав спој спектакуларних визуелних ефеката и старинске мелодраме. На сајту Metacritic, где је филм добио пондерисану оцену 75 од 100 на основу 35 критичара, закључено је да има углавном повољне критике. Публика анкетирана од стране CinemaScore доделила му је ретку оцену „A+“, коју је у периоду од 1982. до 2011. добило мање од 60 филмова.

Говорећи о укупном уметничком обликовању, Роџер Еберт је навео: Беспрекорно је изведен, интелигентно конструисан, снажно одигран и опчињавајућ... Филмове попут овог није само тешко снимити, већ је готово немогуће урадити их како треба. Он је техничке изазове описао као толико захтевне да је право чудо што су аутори успели да ускладе драму и историју, и додао да га је филм уверио и у причу и у трагичну судбину. Уврстио га је на девето место најбољих филмова из 1997. године. Телевизијска емисија Сискел и Еберт доделила је филму оцену „два палца горе“ и похвалила веродостојност приказа потонућа; Еберт га је назвао величанственим холивудским епом и филмом који је вредео чекати, док је Џин Сискел оценио да је Леонардо Дикаприо изузетно привлачан на екрану.

Џејмс Берардинели је истакао: Прецизан у детаљима, а истовремено широк по обиму и намери, Титаник је она врста епског филмског догађаја која је постала реткост. Титаник се не гледа, он се доживљава. Сврстао га је на друго место најбољих филмова 1997. Џозеф Мекбрајд из часописа Boxoffice написао је: Описати Титаник као највећи филм катастрофе икада значи потценити га. Камеронова реконструкција потонућа „непотопивог“ брода из 1912. године представља једно од највеличанственијих остварења озбиљне популарне забаве које је Холивуд икада изнедрио. Џеј Стоун из Ottawa Citizen оценио је филм са четири од пет звездица, закључивши: Пресуда гласи, велик и величанствен као сам брод, гломазан, незаустављив, испуњен свим патетичним елементима старих холивудских блокбастера и завршава се најзадивљујућом поморском катастрофом још од филма Водени свет.

Романтични и емотивни аспекти филма такође су наишли на похвале. Ендру Л. Урбан из Urban Cinefile написао је: Из биоскопа нећете изаћи причајући о буџету или трајању филма, већ о његовој огромној емоционалној снази, великој попут бродских мотора, одлучној попут његових пропелера који засецају право у срце, и трајној попут љубавне приче која га покреће. Овен Глајберман из Entertainment Weekly описао је филм као раскошан и застрашујућ призор романтичне пропасти. Сценариста и редитељ Џејмс Камерон поново је поставио пресудну катастрофу с почетка XX века на људску раван толико снажне чежње и страха да дотиче најдубље слојеве популарне кинематографије. Џенет Маслин из The New York Times навела је да је Камеронов Титаник први спектакл после више деценија који се с правом може поредити са филмом Прохујало с вихором. Едријан Тарнер из Radio Times доделио му је четири од пет звездица, истичући: Камеронов сценарио не би издржао Кларка Гејбла и Вивијен Ли ни 80 минута, али он и његова изванредна глумачка екипа успевају да оживе стари студијски сјај током три узбудљива часа. Титаник је раскошан напад на емоције, са последњим сатом који у потпуности дочарава ужас и паралишући страх тог тренутка. Постоје и појединачни кадрови, попут моћног, албатросу сличног прелета поред димњака брода, у којима се осећа редитељево уживање у читавом подухвату.

Упркос успеху, филм је наишао и на критике. Поједини рецензенти сматрали су да су визуелни ефекти импресивни, али да су прича и дијалози слаби. Ричард Корлис из часописа Time објавио је претежно негативну критику, замерајући недостатак занимљивих емоционалних елемената. Кенет Туран из Los Angeles Times био је посебно оштар, наводећи: Оно што заиста изазива сузе јесте Камеронова упорност да верује како уме да напише овакву врсту филма. Не само да не уме, већ томе није ни близу. Касније је тврдио да је филм освојио Оскаре пре свега захваљујући комерцијалном успеху. Барбара Шулгасер из San Francisco Examiner дала му је једну звездицу од четири, преносећи коментар пријатеља: Број пута у овом невероватно лоше написаном сценарију у којем се двоје главних ликова ословљавају по имену показује колико дијалогу недостаје било шта занимљиво за глумце.

Ретроспективне оцене

Према Далину Рауелу са портала /Film, Титаник није стран савременој критици, укључујући примедбе на дужину трајања, опаске да су ликови могли да стану на импровизовани сплав, као и шале на рачун његове мелодраматичности. Режисер Роберт Алтман назвао га је најужаснијим остварењем које је икада видео, док је Жак Ривет у интервјуу из 1998. филм описао као смеће и оштро критиковао глуму Кејт Винслет. Године 2003. филм је заузео прво место у анкети о најбољим завршецима, али и у анкети као најгори филм свих времена.

Историчар Ричард Девенпорт-Хајнс оценио је да филм демонизује богате Американце и образоване Енглезе, док романтизује сиромашне Ирце. Часопис Empire је у каснијем периоду смањио оцену филма, делимично због промене укуса публике и реакције на медијску помпу. Упркос томе, филм је остао предмет бројних пародија и расправа.

Џејмс Камерон је 1998. одговорио на критике речима: Титаник није филм који привлачи публику помпом да би је потом разочарао. Људи му се враћају изнова, одвајајући више од три сата свог времена, јер желе да поделе емоцију. Он је нагласио да филм користи универзалне елементе људског искуства и да управо у томе лежи његов успех.

Године 2000. Алмар Хафлидасон са BBC навео је да су критике почеле и пре завршетка филма, али да је успех код публике доказао супротно. Часопис Empire је касније вратио максималну оцену, истичући да је постало модерно нападати филм управо када је постало јасно да је реч о једном од најпопуларнијих остварења.

Године 2017, поводом двадесетогодишњице, филм је уврштен у Национални филмски регистар Сједињених Америчких Држава као културно, историјски и естетски значајно дело. Исте године Камерон је поново анализирао историјску тачност филма. Завршница филма изазвала је бројне расправе о томе да ли су Џек и Роуз могли заједно да преживе, што је постало један од најпознатијих аспеката филма. Камерон је 2023. спровео ново истраживање које је показало да је то теоретски било могуће, али мало вероватно.

Филм је уврштен на листе најбољих филмова, а 2021. године Далин Рауел га је сврстао међу најбоља Камеронова остварења, наглашавајући да је упркос огромном буџету задржао искрену и људску суштину. У 2024. години портал Looper уврстио га је међу најбоље филмове са ознаком PG-13, истичући да су Камеронови визуелни ефекти померили границе филмског израза.

Године 1998. кинески председник Ђанг Цемин похвалио је филм као пример успешног културног увоза са Запада, док је 2025. године The Hollywood Reporter навео да Титаник има најбоље каскадерске сцене међу филмовима из 1997. године.

Награде и признања

На додели награда Златни глобус, филм Титаник освојио је награде за најбољи филм — драму, најбољу режију, најбољу оригиналну музику и најбољу оригиналну песму. Кејт Винслет и Глорија Стјуарт такође су биле номиноване.

На 70. додели Оскара, Титаник је добио четрнаест номинација, изједначивши рекорд који је 1950. године поставио филм Све о Еви редитеља Џозефа Л. Манкевица, и освојио једанаест награда: за најбољи филм (као други филм о Титанику који је добио ову награду, после филма Кавалкада из 1933), најбољу режију, најбољу сценографију, најбољу фотографију, најбоље визуелне ефекте, најбољу монтажу, најбољи костим, најбољи звук (Гери Рајдстром, Том Џонсон, Гери Самерс и Марк Улано), најбољу монтажу звучних ефеката, најбољу оригиналну драмску музику и најбољу оригиналну песму. Кејт Винслет, Глорија Стјуарт и шминкери били су номиновани, али су награде припале Хелен Хант за филм Боље не може, Ким Бејсингер за Поверљиво из Лос Анђелеса и филму Људи у црном. Титаник је тако постао други филм са једанаест освојених Оскара, након филма Бен-Хур из 1959. године. Рекорд је 2004. изједначио филм Господар прстенова: Повратак краља, док је 2017. филм Ла ла ленд изједначио рекорд по броју номинација. Тај број номинација премашио је филм Синерс 2026. године.

Филм Титаник освојио је 1997. године и Оскара за најбољу оригиналну песму, као и четири награде Греми: за снимак године, песму године, најбољу песму написану за филм или телевизију и најбоље женско поп вокално извођење. Саундтрек филма постао је најпродаванији оркестарски саундтрек свих времена, провевши шеснаест недеља на првом месту у Сједињеним Америчким Државама, и добио је дијамантски тираж са више од једанаест милиона продатих примерака само у САД. Уједно је био и најпродаванији албум у Сједињеним Америчким Државама 1998. године. Песма My Heart Will Go On освојила је награду Греми за најбољу песму написану за филм или телевизију.

Титаник је освојио и бројне награде ван Сједињених Америчких Држава, укључујући награду Јапанске филмске академије за најбољи страни филм године. Укупно је освојио скоро деведесет награда и добио још четрдесет седам номинација широм света. Књига о настанку филма неколико недеља се налазила на врху листе најпродаванијих издања листа The New York Times, што је био први случај да једна пратећа публикација филма достигне такав успех.

Филм Титаник појавио се шест пута у оквиру серијала 100 Years ... Америчког филмског института.

AFI 100 година... 100	Место	Извор	Напомена
Узбуђења	25		Списак 100 најузбудљивијих филмова америчке кинематографије, састављен 2001. године.
Страсти	37		Списак 100 најбољих љубавних прича у америчкој кинематографији, састављен 2002. године.
Песме	14		Списак 100 најбољих песама у америчкој кинематографији, састављен 2004. године. Филм Титаник заузео је 14. место захваљујући песми My Heart Will Go On коју изводи Селин Дион.
Филмски цитати	100		Списак 100 најпознатијих филмских цитата у америчкој кинематографији, састављен 2005. године. Филм Титаник заузео је 100. место за реплику Џека Доусона: „Ја сам краљ света!“
Филмови	83		Издање из 2007. године (поводом десетогодишњице) списка 100 најбољих филмова XX века. Филм Титаник није био подобан за оригиналну листу из 1997. године.
AFI 10 најбољих у 10 категорија	6		Анкета из 2008. године обухватала је десет најбољих филмова у десет различитих жанрова. Филм Титаник заузео је шесто место у категорији епских филмова.

Наслеђе и поновна издања

3Д конверзија

Године 2012. објављена је 3Д верзија филма, настала ремастеризацијом оригинала у 4К резолуцији и накнадном конверзијом у стереоскопски 3Д формат. Израда 3Д верзије филма Титаник трајала је 60 недеља и коштала је 18 милиона долара, укључујући и 4К рестаурацију. 3Д конверзију извршила је компанија Stereo D. Из новог 4К мастера настале су и дигиталне 2Д и 2Д IMAX верзије филма. Једина сцена која је у потпуности прерађена за потребе поновног издања био је Роузин поглед на ноћно небо изнад мора ујутру 15. априла 1912. године. Сцена је замењена астрономски тачним приказом звезданог неба, укључујући и Млечни пут, прилагођеним положају у северном Атлантском океану у априлу 1912. године. До измене је дошло након критика астрофизичара Нила деграса Тајсона, који је указао на нетачан распоред звезда у оригиналној верзији. Он је потом послао Џејмсу Камерону исправљен приказ неба, који је послужио као основа за нову сцену.

Награде и номинације (Америчке филмске академије)

Титаник је други филм у историји (сада већ један од три) који је освојио једанаест оскара. Такође, то је најпрофитабилнији филм у историји и први филм који је у целом свету зарадио више од једне милијарде долара.

Награде

• најбољи филм
• редитеља
• монтажу
• уметничку продукцију
• визуелне ефекте
• музику
• песму
• филмску фотографију
• костиме
• звук
• звучну монтажу

Номинације

• главну глумицу
• споредну глумицу
• шминку

Види још

• My Heart Will Go On

Литература

• Ballard, Robert (1987). The Discovery of the Titanic. Canada: Grand Central Publishing. ISBN 978-0-446-67174-3. 
• Cameron, Stephen (1998). Titanic: Belfast's Own. Ireland: Wolfhound Press. ISBN 978-0-86327-685-9. 
• Frakes, Randall (1998). Titanic: James Cameron's Illustrated Screenplay. New York: Harper. ISBN 978-0-06-095307-2. 
• Lubin, David M. (1999). Titanic. BFI Modern Classics. London: BFI Publishing. ISBN 978-0-85170-760-0. 
• Lynch, Donald (1992). Titanic: An Illustrated History. New York: Madison Press Books. ISBN 978-0-7868-6401-0. 
• Majoor, Mireille; James Cameron (2003). Titanic: Ghosts of the Abyss. New York: Scholastic. ISBN 978-1-895892-31-4. 
• Marsh, Ed W.; Kirkland, Douglas (1998). James Cameron's Titanic. London: Boxtree. ISBN 978-0-7522-2404-6. 
• Molony, Senan (2005). Titanic: A Primary Source History. Canada: Gareth Stevens. ISBN 978-0-8368-5980-5. 
• Parisi, Paula (1998). Titanic and the Making of James Cameron. London: Orion. ISBN 978-0-7528-1799-6. 
• Sandler, Kevin S.; Studlar, Gaylyn, ур. (1999). Titanic: Anatomy of a Blockbuster. Piscataway, NJ: Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-2669-0. 

Спољашње везе

• Званични веб-сајт
• Титаник на веб-сајту IMDb (језик: енглески)
• Титаник на веб-сајту TCM Movie Database (језик: енглески)
• Титаник на веб-сајту AllMovie (језик: енглески)