Ово личи на крај

Ovo liči na kraj
Korice knjige
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	The Sense of an Ending
Autor	Džulijan Barns
Zemlja	Velika Britanija
Jezik	engleski jezik
Izdavanje
Broj stranica	163
Prevod
Prevodilac	Zoran Paunović
Datum izdavanja	2011.
Klasifikacija
ISBN ?	978-86-6145-083-9

Ovo liči na kraj je roman engleskog književnika Džulijana Barnsa iz 2011. godine. Knjiga je Barnsov jedanaesti roman napisan pod njegovim imenom (on je takođe pisao krimi-fikciju pod pseudonimom Den Kavana) i objavljen je 4. avgusta 2011. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu. Osećaj kraja pripoveda penzionisani čovek po imenu Toni Vebster, koji se priseća kako su on i njegova klika upoznali Adrijana Fina u školi i zakleli se da će ostati prijatelji do kraja života. Kada prošlost sustigne Tonija, on razmišlja o putevima kojim su krenuli on i njegovi prijatelji. U oktobru 2011., roman dobio je nagradu Man Booker Prize.

Ovo delo je Barnsov jedanaesti roman i objavljen je u tvrdom povezu 4. avgusta 2011. godine. Roman objavljuje izdavač Random House u Ujedinjenom Kraljevstvu. Knjiga je objavljena u oktobru 2011. u Sjedinjenim Državama, nakon što je izdavačka grupa Alfred A. Knopf pomerila za tri meseca ranije zakazani datum objavljivanja za Sjedinjene Američke Države kako bi iskoristila uži izbor knjige kao kandidata za Bukerovu nagradu. Suzan Din je dizajnirala naslovnicu za englesku verziju romana. Na koricama su prikazane lebdeće seme maslačka, sa pocrnelim ivicama stranice.

Naslov

Naslov deli istoimena knjiga Frenka Kermouda prvi put objavljena 1967. godine, podnaslovljena Studije teorije fikcije, čiji je navedeni cilj "davanje smisla načina na koje pokušavamo da shvatimo svoje živote". Kermoudova knjiga je dobro prihvaćeno delo književne kritike.

Barns je izjavio da je njegov izbor naslova bio slučajan sa Kermoudovim, za čiju knjigu ranije nije čuo i koju nikada nije pročitao. Smislio je naslov pre nego što je jedan od njegovih prijatelja istakao da je već korišćen, ali je odlučio da "na naslovima nema autorskih prava". Bez obzira na to, nekoliko recenzenata je opisalo roman kao „u razgovoru“ sa Kermoudom. Na primer, kritičar Bojd Tonkin dodaje dodatno tumačenje da bi Barnsovi likovi za „pokazivanje“ mogli biti tipični čitaoci Kermodovog dela.

Radnja romana

Roman je podeljen na dva dela, pod nazivom „Jedan“ i „Dva“, a oba pripoveda Toni Vebster koji je u penziji i živi sam. Prvi deo počinje 1960-ih sa četiri intelektualno arogantna školska druga, od kojih su dvojica prisutni u ostatku priče: Toni, narator, i Adrijan, najinteligentniji od njih četvorice. Pred kraj njihovih školskih dana, jedan dečak u školi se obesi, očigledno nakon što je devojka zatrudnela sa njim. Četvorica prijatelja razgovaraju o filozofskim poteškoćama da znaju šta se tačno dogodilo. Adrijan ide na Univerzitet Kembridž, a Toni na Univerzitet u Bristolu. Toni stiče devojku Veroniku, u čijoj porodičnoj kući provodi nezgodan vikend. Jednog jutra kada se probudi, otkrije da su on i Veronikina majka Sara sami u kući i ona se izvinjava zbog ponašanja svoje porodice prema njemu. Tonijeva i Veronikina veza propada u nekoj ogorčenosti, jer on raskine sa njom i ima seks sa njom nakon raskida. Na poslednjoj godini univerziteta Toni dobija pismo od Adrijana u kojem ga obaveštava da izlazi sa Veronikom. Toni odgovara na pismo, govoreći Adrijanu da je po njegovom mišljenju Veronika na neki način oštećena i da treba da razgovara sa njenom majkom o tome. Nekoliko meseci kasnije rečeno mu je da je Adrijan izvršio samoubistvo, ostavljajući poruku upućenu mrtvozorniku u kojoj kaže da slobodna osoba ima filozofsku dužnost da ispita prirodu svog života, a zatim da odluči da je se odrekne. Toni se divi obrazloženju. On ukratko prepričava narednih četrdeset godina svog života bez događaja do šezdesetih godina.

U ovom trenutku počinje Tonijevo pripovedanje drugog dela romana – koji je duplo duži od prvog – dolaskom advokatskog pisma koje ga obaveštava da mu je Veronikina majka zaveštala 500 funti (koje ona misteriozno naziva „krvavi novac“). ) i dva dokumenta. Ovo ga navodi da ponovo uspostavi kontakt sa Veronikom i da nakon brojnih susreta sa njom ponovo proceni priču koju je ispričao u prvom delu. U konsultaciji sa advokatima, Toni saznaje da Veronika ima Adrijanov dnevnik. Ovo ga navodi da šalje Veroniki mejlove sa zahtevom za njegovim dnevnikom. Veronika na kraju šalje Toniju jednu stranicu dnevnika, koja sadrži Adrijanova razmišljanja o životu kao niz kumulativnih opklada. Nakon toga, Veronika sreće Tonija na Milenijumskom mostu u Londonu i daje mu pismo koje je poslao Adrijanu u mladosti. Kada ga ponovo pročita, Toni shvata koliko je to bilo zlonamerno i neprijatno i kako je to izbrisao iz svog sećanja. Uprkos tome, on ustrajava u pokušaju da preuzme dnevnik od Veronike, što dovodi do toga da ona od njega traži da se sastanu na lokaciji u severnom Londonu, gde ga ona vozi da vidi grupu mentalno hendikepiranih muškaraca kako ih vodi u šetnju njihov negovatelj, jedan na koje mu ona ukazuje. Toni ne shvata značaj ovoga i Veronika ga ostavlja bez objašnjenja. Tokom nekoliko nedelja, Toni ponovo posećuje lokaciju dok ne uspe da premesti čoveka kojeg mu je Veronika pokazala u pabu. Toni pozdravlja čoveka govoreći da je Veronikin prijatelj, što dovodi do uznemirenog odgovora čoveka. Toni se priseća sećanja na Adrijana po čovekovim crtama lica. On mejlom šalje Veroniki izvinjenje, rekavši da nije shvatio da ona i Adrijan imaju zajedničkog sina. Veronika odgovara samo odgovorom „Ne shvataš, ali onda nikad nisi shvatio“. Kada je ponovo posetio pab u kojem je video čoveka, Toni ulazi u razgovor sa negovateljem, koji otkriva da je čovek zapravo sin Veronikine majke, Sare, što ga čini Veronikinim polubratom. Ostaje nam da spojimo tačke, pretpostavljajući da je Adrijan otac i da je rođenje ovog hendikepiranog sina možda razlog njegovog samoubistva.

Kritika

Roman je dobio uglavnom pozitivne kritike od kritičara. Majkl Prodžer iz Fajnenšal tajmsa rekao je da je uvrštavanje romana na dugu listu Man Booker Prize „apsolutno zasluženo“ i pohvalio je zamršeni mehanizam romana i rekao da je Barnsovo pisanje „temeljeno na preciznosti kao i na nijansama jezika“. Prodžer je dodao: „Njegova kratkoća, međutim, ni na koji način ne ugrožava njen intenzitet – svaka reč ima svoju ulogu; sa velikom, ali nevidljivom veštinom, Barns u nju uvlači ne samo osećaj beskonačne složenosti ljudskog srca već i štetu koju pogrešne permutacije mogu izazvati kada se kombinuju. Možda je njegovo najveće dostignuće to što, u njegovim rukama, nespoznatljivo ne znači i neverovatno." Novinar The Guardian Džastin Džordan je rekao: "Sa svojim obrascima i ponavljanjima, istražujući svoje funkcionisanje iz svakog mogućeg". iz ugla, novela postaje veoma urađena meditacija o starenju, sećanju i žaljenju." Bojd Tonkin iz The Independent je rekao da je roman "Sporo sagorevanje, odmereno, ali napeto, ovaj kompaktni ne vel čini da se svaka lukavo sastavljena rečenica računa." Anita Brukner, koja je pisala za The Daily Telegraph, rekla je da roman nije triler, već tragedija, koja podseća na Okret matice Henrija Džejmsa. Ona je smatrala da će Barnsova reputacija biti poboljšana romanom i dodala: "Nemojte da vas zavede njegova kratkoća. Njegova misterija je duboko usađena kao i najarhaičnija sećanja."

Stiven Li iz magazina Entertainment Weekly dao je romanu ocenu B+ i rekao: „Barnsova najnovija – meditacija o pamćenju i starenju – povremeno više liči na niz mudrih, potcrtanih uvida nego na roman. Ali mnoge istine koje ističe čine ga vredan pažljivog čitanja." Robert MekKrum koji je pisao za The Observer mislio je da će roman dobiti Bukerovu nagradu jer je "umetničko delo, u molu." Nominovan za Bukerovu nagradu, tim redakcije Kanala 4 dao je romanu devet od deset za čitljivost i rekao „Prelepo je napisano, veoma čitljivo i postavlja pitanja koja ostaju u mislima dugo nakon zatvaranja korica“. Džordi Vilijamson iz magazina The Australian rekla je da je roman zadovoljstvo čitati i objasnila da postoji „žestoka i neoprostiva lucidnost u vezi sa osećajem kraja, zrelo obračunavanje sa starenjem zbog čega njegovi konkurenti deluju razdražljivo i kreštavo“. Dajer je u Njujork tajmsu rekao da je roman u najboljem slučaju prosečan. „Prosečno je ubedljiv... uključuje prosečnu količinu koncentracije i, ako tako nešto ima smisla, prosečno je dobro napisano: odlično u svojoj prosečnosti!“ Dejvid Sekston u The Spectator je napravio poređenje između naratora romana i „nepouzdanog pripovedača”. Iako je Sekston hvalio Barnsovu veštinu „Ipak, ova novela ne pokreće i ne zadovoljava... To je priča koju odbija odgovornost za rađanje dece, a njeno konačno otkrivanje je odvratno... gde je srce?“

Adaptacija

Filmska adaptacija istog imena imala je svetsku premijeru kao uvodni film na Međunarodnom filmskom festivalu u Palm Springsu u Palm Springsu, Kalifornija, 5. januara 2017. godine. Glavni glumci u filmu su: Emili Mortimer, Mišel Dokeri i Džim Brodbent.

Spoljašnje veze

• Roman na srpskom jeziku