Olimpiodor iz Tebe

Olimpiodor (Ὀλυμπιόδορος; Teba, oko 380 — ?) je bio istočnorimski istoričar s početka 5. veka, koji je bio rodom iz egipatske Tebe.

Izdavao se za pesnika, ali se ne zna ništa o njegovoj delatnosti u tom domenu. Međutim, zbog toga što je proveo izvesni period svog života među Blemijcima, narodom koji je nastanjivao područje gornjeg Egipta, svojevremeno mu je pripisivano epsko delo pod naslovom Blemiomahija.

Fotije tvrdi da je on bio i ποιητής, odnosno alhemičar, ali pre će biti da ga je pomešao s nekom drugom osobom istog imena.

Nekoliko fragmenata sačuvanih kod pomenutog carigradskog patrijarha iz 9. veka ukazuju na to da je Olimpiodor bio privrežen magiji i starim bogovima, kao npr. fragment 36, u kom se opisuje kako je zapadnorimska carica Gala Placidija nepromišljeno odbacila maga Libanija koji joj je hteo izaći u susret, iako je ovaj već od ranije pokazao svoju moć u savlađivanju varvara mističnim veštinama. Pa ipak, čini se da se Olimpiodor uzdržavao od antihrišćanske retorike, na kakvu se, između ostalog, može naići kod Eunapija iz Sarda.

Kako navodi Čarls P. Mejson (engl. Charles P. Mason), čini se da je Olimpiodor bio odveć kvalifikovaniji za državnika nego za pisca, jer je u mnogim misijama i poslanstvima, u kojima se našao kao zastupnik svog cara pred varvarima, i te kako doprineo carstvu. Zbog toga mu je senat dodelio najviše počasti. Posle smrti zapadnorimskog cara Honorija, čiju reč je zastupao pred Hunima u Mađarskoj, Olimpiodor se preselio u Vizantiju, na dvor istočnorimskog cara Teodosija.

Olimpiodor je napisao Istorijske priče (Ιστορικοί λόγοι) u 22 knjige, posvećene istočnorimskom caru Teodosiju II, koje obuhvataju istoriju Zapadnog rimskog carstva pod vladavinom Honorija, odnosno od 407. do oktobra 425. g. Preciznije, njegovo izlaganje počinje od onog mesta gde se završava Eunopijevo.

Nažalost, Istorijske priče su sačuvane samo u vidu izvoda (ekloga), koji se mogu naći Fotijevom delu Biblioteka ili Miriobiblon, doslovno prevedeno Mnogoknjižje, koje u stvari predstavlja veliku kolekciju izvoda iz 280 knjiga (kodeksa) raznih grčkih autora.

Fotije veli da je Olimpiodorov stil jasan, premda lišen stvaralačke sile i snage, i da naginje vulgaranošću, tako da, sve u svemu, pomenuto delo ne zaslužuje da se nazove istorijom. Takođe, Fotije je mišljenja da je i sam Olimpiodor bio svestan toga, pa otuda i ona Fotijeva izjava prema kojoj Olimpiodorovo delo nije istorija, nego „materijal za pisanje“ (ύλη συγγραφής) iste.

I pored toga što je pisao na maternjem jeziku, Olimpiodor na neki način podseća na Amijana Marcelina, koji je takođe bio carski zvaničnik i kao takav dao detaljan prikaz političke situacije kako svog vremena tako i onog koje mu neposredno prethodilo.

Izvori i literatura

Odabrana literatura

• C. P. Mason, »Olympiodorus«, in: Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, vol. iii, Boston 1867, pp. 24
• R. Pallmann, Die Geschichte der Völkerwanderung nach den Quellen dargestellt, Bd. 2, Gotha 1863, S. 151-52.
• D. Rohrbacher, The Historians of Late Antiquity, London-New York 2002, 73 sq.
• Е. Ч. Скржинская, „‘История’ Олимпиодора“, Византийский временник. 8  (1956):, С. 233-42.

Dodatna literatura

• F. M. Clover, „Olympiodorus of Thebes and the Historia Augusta“, in: Bonner Historia-Augusta-Colloquium 1979/81, Bonn 1983, pp. 127-56.
• Matthews, J. F. (1970). „Olympiodorus of Thebes and the History of the West (A.D. 407-425 )”. Journal of Roman Studies. 60 (1970): 79—97. doi:10.1017/S0075435800043276. 
• P. Van Nuffelen, „Sozomenos und Olympiodoros von Theben, oder wie man Profangeschichte lessen sol“, Jahrbuch für Antike und Christentum. 47  (2004):  81-97.
• Thompson, E. A. (1944). „Olympiodorus of Thebes”. Classical Quarterly. 38 (1944): 43—52. doi:10.1017/S0009838800022552. 

 Ovaj članak sadrži tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Smit, Vilijam, ur. (1870). Rečnik grčkih i rimskih biografija i mitologija.