Optička astronomija
Optička astronomija je grana posmatračke astronomije koja obuhvata razna teleskopska posmatranja svetlosti vidljive ljudskim okom, odnosno elektromagnetno zračenje iz optičkog (vidljivog) dela spektra. Optička astronomija uključuje snimanje fotografija objekata, merenje količine svetlosti koja dolazi sa objekta (fotometrija), merenje raspodele intenziteta svetlosti zavisno od njene talasne dužine (spektroskopija), merenje polarizacije svetlosti (polarimetrija). Optička ili vidljiva astronomija takođe uključuje posmatranje neba golim okom, bez teleskopa.
Počeci[uredi | uredi izvor]
Prvi praktični teleskop napravio je Hans Liperši u Holandiji 1608. godine. Na osnovu nepotpunih opisa tog teleskopa, Galileo Galilej je 1609. godine napravio teleskop sa uvećanjem od oko 3 puta. Njegovi kasniji teleskopi imali su uvećanje i do 30 puta.[1] Galilejev teleskop bio je refraktor. Omogućavao je posmatraču da vidi uvećane, uspravne slike objekata na zemlji, odnosno, to je bio durbin. Galilej je svoj teleskop koristio i da posmatra objekte na nebu. On je konstruisao i prodavao teleskope trgovcima koji su ih koristili na moru ili dalje preprodavali. Svoja prva teleskopska astronomska posmatranja objavio je u martu 1610. u kratkom izveštaju Sidereus Nuncius (Zvezdani glasnik).[2]
Uticaj okolne svetlosti[uredi | uredi izvor]
Vidljivost nebeskih objekata na noćnom nebu je umanjena usled svetlosne zagađenosti. Prisutnost Meseca na noćnom nebu je oduvek smetala astronomskim posmatranjima, jer bi se u njegovom sjaju izgubile slabo vidljive zvezde i planete. Međutim, naročiti problemi za posmatranje noćnog neba nastali su razvojem veštačkih izvora svetlosti - sijalica itd. Ovo je deo razloga zašto se iz većih gradova zvezde na nebu vide znatno manje nego u manjim ili nenaseljenim mestima. Postoje specijalni filteri i načini da se ovaj problem umanji, poput maksimalnog usmeravanja uličnih svetiljki naniže, na put, ali za dobra posmatranja i profesionalni i amaterski astronomi odlaze dalje od većih naseljenih mesta.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Drake 1990, str. 133–34.
- ^ Sharratt, Michael (1996). Galileo: Decisive Innovator. Cambridge University Press. str. 1—2. ISBN 978-0-521-56671-1.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Sharratt, Michael (1996). Galileo: Decisive Innovator. Cambridge University Press. str. 1—2. ISBN 978-0-521-56671-1.