Галилео Галилеј

Из Википедије, слободне енциклопедије
Галилео Галилеј
Galileo.arp.300pix.jpg
Галилео Галилеј
Датум рођења (1564-02-15)15. фебруар 1564.
Место рођења Пиза
Италија
Датум смрти 8. јануар 1642.(1642-01-08) (77 год.)
Место смрти Фиренца
Италија
Поље астрономија, физика, математика
Школа Универзитет у Пизи

Галилео Галилеј (итал. Galileo Galilei; Пиза, 15. фебруар 1564Фиренца, 8. јануар 1642) био је италијански астроном, физичар, математичар и филозоф, чија су истраживања поставила темеље модерној механици и физици. Рођен је у Пизи. Углавном је образован у манастиру Валомброза поред Фиренце, а на универзитету у Пизи студирао је од 1581. до 1585. године. Убрзо после тога, неко време је предавао на фирентинској Академији. На универзитету у Пизи је предавао математику од 1592. до 1610. Био је филозоф и математичар код великог тосканског војводе од 1610. па до краја свог живота.

У оквиру научне револуције одиграо је значајну улогу у развоју модерне науке. Унапредио је телескопске инструменте и систематски посматрао небо, што је за последицу имало откриће и анализу Јупитерових сателита, Сунчевих пега, Месечевих кратера и Млечне стазе. Други велики Галилејев допринос је позитиван наставак истраживања Коперниковог хелиоцентричног система, нарочито открићем Венериних мена.[1] Истраживао је такође законитости кретања тела, закон гравитације и зачео идеју принципа релативности. Због напретка у методологији научних експеримента и емпиријски утемељеног повезивања астрономије и космологије, Галилеја се договорно назива оцем модерне астрономије,[2] оцем модерне физике,[3] оцем науке[3] и оцем модерне науке.[4]

Изумом двогледа започео је плодно раздобље Галилеијевих астрономских истраживања. Дошла су једно за другим значајна открића: Млечна стаза показала се као огроман скуп звезда слабог сјаја; Месечева површина показала се избразданом долинама и бреговима; око Јупитера круже четири сателита (Галилејански месеци); Венера показује мене као и Месец (Венерине мене); на Сунчевој површини виде се пеге (Сунчеве пеге). Галилејева велеичина није у његовим изумима, иако се може сматрати највећим оптичаром свог доба, него у томе што је двоглед усмерио према небу. Прва своја астрономска открића објавио је 1610. у делу Весник звежђа (лат. Siderius nuncius). Залагање за Коперников систем, као једини тачан и истинит, довело је Галилеија у сукоб с црквеним учењем, па му је одлуком Инквизиције 1616. било забрањено учење да се Земља креће око Сунца и да је оно средиште света. Иако је обећао да ће одустати од свог уверења, није могао да подстакнут открићима до којих је дошао, одустане од научне истине, па је у својем делу Дијалог о два главна светска система, птолемејском и коперниковом … (итал. Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo, tolemaico e copernicano…, Фиренца, 1632.) изложио хелиоцентрични систем. То је дело Црква одмах оценила као херетичко. Галилејева доследност у изношењу и обрани научне истине изазвала је оштру реакцију. У Риму, у просторијама инквизиције, одржан је процес против Галилеја (1633), који је тада био у седамдесетој години живота. У прогонству, лишен слободе и одвојен од света, под сталним надзором Инквизиције, довршио је своје највеће дело о механици започето још у падованском раздобљу Разговори и математички прикази два новна знања у механици (итал. Discorsi e dimonstrazioni matematiche intorno a due nuove scienze, Лејден, 1638.), којим је ударио темеље класичној механици. У њему је изложио законе слободног пада, увео појам убрзања, обрадио кретање низ косину, водоравни хитац и тако даље. Тим делом увео је Галилеј експериментални метод истраживања и математичко формулисање експериментом утврђених законитости, те тиме положио темеље модерној физици.

Након његове смрти црквене власти нису допустиле да му се подигне надгробни споменик. Тек 1737. положен је у заједнички гроб са својим учеником В. Вивијанијем и тада му је подигнут надгробни споменик, а 16. априла 1757. скинута је забрана с Галилејевих дела, у којима он заступа начело помичности Земље, насупрот геоцентричког система, који је бранила црква. Прво комплетно издање Галилејјевих дела издано је у Фиренци (од 1842. до 1856.) у 16 свесака.[5]

Иако римокатолик и пионир Папинске академије наука (Accademia dei Lincei),[6] а у младости склон идеји заређења, Галилео је инсистирањем на хелиоцентричном систему као исправној астрономској теорији ушао у полемичне сукобе с Црквом и другим астрономима због њихове тадашње привржености класичном геоцентричном систему, односно изостанку доказа за паралаксу звезда, али и Брахеовом систему истраживача који је властитим проналасцима конкурисао Галилејевим.[7] Под сумњом за херезу и оптужбом за покушај поткопавања аристотелијанске филозофије природе и Библије, Римска инквизиција је 1615. године истражила Галилејев случај, потом по закључку забранила Галилеју да промовише хелиоцентрични систем, а његова истраживања уврстила је у попис забрањених дела.[8] Након најпродаванијег дела из 1632. године Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo,[9] у којем у облику дијалога између ученика и учитеља успоређује птоломејски и коперников систем и имплицитно напада Папу Урбана VIII, против Галилеја је покренут процес који је довео до кућног притвора,[10][6] где 1638. довршава Discorsi e dimostrazioni matematiche, intorno à due nuove scienze, субверзивно дело у романистичком дијалогу, које касније постаје темељ кинематике.[11] Тек године 1992. Папа Јован Павле II службено је установио погрешку Римске инквизиције, затражио опрост и том приликом позвао друге на дијалог науке и вере по узору на Галилеја.[12]

Биографија[уреди]

Образовање (1564—1589.)[уреди]

Галилео Галилеј је рођен у граду Пизи у Италији као прво од шесторо деце Винценза Галилеја, познатог свирача лутње и теоретичара музике, и добростојеће Јулије Аманати. Кад је имао осам година породица се преселила у Фиренцу и на две године су оставили Галилеја код Музија Тебалдија, који му је омогућио школовање у Пизи након неуспеле пријаве за тосканску школу.[13] Две године касније састаје се с породицом и наставља учење најприје под оцем Винцензом и тутором Јакопом Боргинијем, а потом изван Фиренце у самостану Санта Марија ди Валомброса до четрнаесте године.[14]

Следећи оца, Галилео је за раног доба учен свирању и музичкој теорији, што је веројатно био један од извора математичко-експерименталистичког приступа истраживањима и скептицизма.[15] Учење у самостану навело га је на озбиљно разматрање свештенства, али је на наговор оца 1580. отишао да студира медицину на универзитету у Пизи. Мотив су били част и финанцијска сигурност, али је Галилеја више интересовала математика и три је године касније напустио медицину, да би 1585. дошао и до свог првог математичког открића: изохронизма клатна. Након студија медицине приватно предаје у Фиренци и Сијени, потом од 1589. на универзитету у Пизи.

Универзитет у Пизи (1589—1592.)[уреди]

Галилејев пријатељ и колега Гуидобалдо Дел Монте, омогућио му је напредак у каријери препоруком кардиналу Францеску Марији Дел Монте, који је потом преусмерио препоруку тосканском војводи Фердинанду I де' Медићи. Галилео је преузео катедру математике у Пизи. Спис De motu antiquiora је резултат Галилејевих истраживања која су поступно почела побијати Аристотелову природну филозофију. Галилео није имао сасвим јасне доказе, али је све више слутио неисправност старе теорије.

У том је раздобљу развијао практична решења за физичко-математичке проблеме попут инструмента за прецизно одређивање гравитације хидростатских тела.[16] Галилео је од раног узраста морао да учествује у финанцирању породице и млађег брата, а након смрти оца и удаје сестара, пао је у дугове, што га је оптерећивало. Мањак новца је веројатно био један од мотива за бављење изумима које би се могао продати. Галилео је тиме стекао вредно знање и касније га применио у развоју својих астрономијских проучавања. Након истека уговора у Пизи, Гуидобалдо Дел Монте препоручио га је универзитету у Падови за преузимање упражњене катедре математике.[17]

Универзитет у Падови (1592—1610.)[уреди]

Падова, део религијски толерантније Млетачке Републике, било је место Галилејевог раста занимања за физиком и астрономијом, а с тиме и даљњег удаљавања од аристотелијанске филозофије. Галилео је проширио своја предавања на физику и астрономију. Два тадашња члана млетачког сената на којима је учествовао, племића Гиованфранцеска Сареда и теолога, математичара и астронома Паола Сарпија искористио је за дијалошке ликове у Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo. Спис Trattato di meccaniche, изворно објављен 1634. у Паризу, потврђује његов рад на механици, кинематици и примењеној науци. С Маркантонијом Мазоленијем одржавао је практичну радионицу где је развијао и продавао инструменте, понајвише за војску.

Године 1604. астроном Иларио Алтобели приметио је супернову, касније познату као Кеплерова супернова, о чему је Галилео био обавештен. Кроз студије и предавања, Галилео је откриће супернове сматрао новим доказом против Аристотелове теорије непромењивог неба.[18] Под псеудонимом Cecco Ronchetti објавио је Dialogo de Checo Ronchitti da Bruzene in Perpuosito de la stella Nuova као начин обране од критицизма који је уследио.[19] Надаље, Галилеј је појаву феномена супернове и пометњу међу народом уновчио стварањем властите астролошке карте,[20] што је између осталога резултовало и тужбом, потом угушеном интервенцијом Сената Млетачке републике, да не доспе до Римске инквизиције.[21] Галилео, међутим, није имао довољно чврсте доказе за хелиоцентризам, иако је био сигуран у њега, а квалитетније доказе није могао стећи без унапређења инструмената, што је, уз сарадњу других, потрајало до 1609. Представио је нови телескоп Млетачкој власти и добио одобрење за истраживања. Између 1609. и 1610. постигао је важне резултате по којима је данас познат: откриће великих Јупитерових сателита, анализа Месечевих кратера и Млечне стазе.

Фиренца (1610—1614.)[уреди]

Галилео је астрономска открића из 1609. објавио у Фиренци у спису Сидереус Нунциус. С одобрењем истраживања настали су и проблеми. Антонио Магнини први је порекао Галилеове проналаске Јупитерових сателита након кориштења Галилеовог телескопа. Касније, међутим, када мења мишљење, утиче и на познатог астронома Христофора Клавијуса. Скептичан је био и Јохан Кеплер све док унапређењем телескопа није проверио Галилеове тврдње, након чега 1611. издаје спис у којем потврђује Галилеов рад. Галилео је упоредо почео објављивати истраживања о Сунчевим пегама, супротстављајући се Кристофu Шејнеру који је тврдио да пеге нису на Сунцу, него око њега. Шејнер је 1612. године о својим разматрањима објавио спис. Галилео одлази у Рим да представи своје проналаске пред Папом Павлом V, где је часно примљен. Међутим, Галилео није био свестан да је, упоредо с његовим деловањем, Црква покренула истрагу.[22] Исте године, откривањем мена Венере и Меркура, Галилео је утврдио нужност хелиоцентричног система.[23] Између 1612. и 1615. Галилео је написао четири позната коперниканска писма у којима шири и брани постулат хелиоцентричног система, а које је адресирао оцу Бенедету Кастелију, племићу Пјетру Динију и великој војвоткињи Кристини од Лорајнеа. Крајем 1614, доминиканац Томасо Качини пред Папом излаже колективну оптужбу против пробраних математичара, међу којима и против Галилеа, због подстицања коперниканске идеје која се супротставља Библији. Тужби за занемаривање геоцентричног система прилаже упитне наводе о Галилејевом оспоравању супстанцијалности Бога.[24] Тиме је започела нова ера Галилеовог живота.

Сукоб с Црквом (1614—1632.)[уреди]

Током истраге, теолог Паоло Антонио Фоскарини написао је текст о могућностима подударности хелиоцентричног система и Библије као подршку астрономским истраживањима.[25] Међутим, кардинал Роберт Белармино, иначе члан инквизиције и током суђења Ђордану Бруну, реаговао је објавом да у случају сумње треба подржавати Библију, што је било уобичајено стајалиште тадашње римокатоличке Европе. Једна од последица била је привремено затварање Фоскаринија и забрана његовог писма. У међувремену је Галилео дошао у Рим да брани свој став. Године 1616. на Папин захтев о очитовању проблема хелиоцентризма, теолози доносе консензус о хелиоцентричном систему као апсурдном и херетичном. Потом, на захтев Папе по одлуци консензуса, кардинал Белармино лично Галилеу предаје захтев о одрицању става о хелиоцентризму и прекиду таквог истраживања. Постоји могућност да су информације у документу које су се користиле све до 1933. кривотворили доминиканци и теолози на штету Галилеа.[26] Галилео је уживао повластице између кругова суђења, што се наставило све до краја његова живота, због чега је порастао притисак спољашњих теолошких кругова и тиме су се политички нарушиле Галилејеве могућности.

Године 1618. три су комета прошла поред Земље. Оразио Граси је истражио феномен и донео закључак о тачности Тихо Браховог система, у супротности с хелиоцентризмом. Галилео је преко ученика Марија Гуидучија узвратио у обрану хелиоцентризма, на што је Граси реаговао нападом на коперниканизам. Галилео је потом наставио истраживање хелиоцентризма, поновно у маскирној романистичкој форми. Он је објавио 1623. Il Saggiatore, на одобрење Папинске академије наука, у којој уопштено поништава Грасијева истраживања, иако из погрешне хипотезе (да су комете биле илузија), али утврђује потребу надоградње инструмената и развитка експерименталних метода, уз остале детаље механике и примењене науке.

Сукоб с Црквом (1632—1634.)[уреди]

Недуго касније, папинску столицу преузима Папа Урбан VIII, иначе наклон Галилеу. Године 1624. Галилео је у Риму пред Папом покушао скинути забрану истраживања хелиоцентризма, што му није пошло за руком. Стога је започео да пише дело којим ће разматрати однос геоцентричних и хелиоцентричних система без уношења властитих стајалишта, а које ће бити објављено 1632. као Dialogo Sopra i due massimi sistemi del mondo. Упркос општем признању дела, проширила се вест о забрани књиге на захтев Папе, заправо инквизиције. Галилео се 1633. поново појавио пред Папом. Испоставило се да су истрагу поново покренули доминиканци, које је овога пута представљао Винцензо Макулано, а који је у рукама имао наводни списак о Беларминијевој одлуци о Галилејевој забрани и одрицању хелиоцентризма. Постоји оправдана сумња да је документ био кривотворен. Белармини је Галилеју доставио један од докумената који одбацује хелиоцентрични систем, али не и службену забрану говора и рада, у складу с претходним договором који су доминиканци игнорирали. Галилео је, због властитих измена коперниканског система, држао обрану позивањем на супротстављање Копернику[27], да би у наредним суђењима наглашеније оспоравао хелиоцентризам[28] и на коначном суђењу, након инквизиторове претње казненим методама у случају лажи, закључио да подржава птоломејски систем, као што увек јесте.[29] Следећег дана, 22. јуна, кардинал и инквизиција забранили су Галилејево дело о два система и осудили га на кућни притвор у Фиренци уз обавезно рецитирање псалама. Због наклоности многих људи унутар и изван Цркве, Галилео није доживио никакав конкретан облик мучења или понижења ни током суђења, нити након њега.[6][30]

Последње године (1633—1642.)[уреди]

Гробница у базилици Санта Крос

У кућном притвору, који је плаћала Црква, без забране посећивања породице и службеника или писмене комуникације, Галилео је неометано наставио истраживање и писање, што му је омогућило релативно нормалан живот.[6][31] Из писама је видљиво да је презирао ситуацију у којој се налази, односно да се никада није заиста одрекао својих стајалишта. Узимајући речено у обзир, у реконструкцији сукоба Галилеа и Цркве Ђузепе Барети је тврдио да је Галилео по пресуди рекао „Eppur si muove!“ („Ипак се креће!“). Позната изјава пре је ствар легенде, него ли истине, и свакако је недоказива.

Године 1638. у Холандији је објавио велики трактат Discorsi e dimostrazioni matematiche intorno a due nuove scienze attinenti la mecanica e i moti locali, opus magnum својих математичко-физичких истраживања последњих 30 година, такође у облику разговора током четири дана, које редом разрађују механику материјала, кохезивност, динамику (закона кретања) и балистику. У развоју методологије послужио се Аристотеловим, Архимедовим и Платоновим решењима.[32] Због досега тог дела назван је оцем модерне науке.

Након 1630. Галилеов вид почео је убрзано да слаби, а пред смрт је ослепио. Није, међутим, био усамљен, него окружен врло блиским особама. Фердинанд II де Медичи је намеравао да га сахрани у базилици Санта Кроче, поред гробнице оца и предака, те да у његову част подигне мраморни маузолеј.[33] Црква се међутим противила, држећи да тако нешто није могуће, јер је Галилео оптужен за херезу.[34] Консензус је постигнут сахраном у малој просторији поред унутарње капелице.[35] Пресељен је на првотно замишљену локацију 1737, након што му је подигнут споменик.[36]

Попис главних догађаја[уреди]

Кип постављен у Фиренци

Научни рад[уреди]

Научна метода[уреди]

Уместо Аристотелове квалитативне методе и филозофијског описивања Свемира, Галилео се у унапређивању спознаје служио математичким језиком и спроводио је експерименте темељене на природним законима. Најбољи пример разлике између резултата два принципа видљив је у мишљењу о Месецу и звездама. Аристотел и његови наследници сматрали су да су небеска тела савршено сферична и глатка на површини, док су Галилео и његови савременици установили обратно искључиво експериментима и израчунавањима, односно открићима.[39] Галилео је у својим разматрањима такође поставио данас раширен захтев непрестаног тражења узрока. Тако је концептуална филозофијска анализа феномена кроз језик пресељена у материјалистичку анализу феномена кроз експерименте. Пројект ЦЕРН сувремени је пример таквог захтева.[40] Галилео је методу експеримената наследио од свог оца музичког теоретичара, пионира математичког експериментирања, наследника питагорејског поимања.[41] Уопштено, Галилео припада картезијанској традицији схваћања свемира као геометријски израчунљивог и математичким језиком изразивог у облику природних закона (у Il Saggiatore пише о математици као језику на којем је написана књига природе).[42] Галилео је, надаље, мењао мишљење зависно о променама у резултатима, те допринео одвајању науке од филозофије и религије. Стандардизирао је услове експериментирања и служио се методом независних истраживања, што представља индуктиван приступ решавању проблема. Апстрактна математика остварује се у природним феноменима, а природни феномени престају бити догматизовани: два темељна аспекта научне методе чине чулно (емпиријско) искуство и експеримент. Свезом чулног искуства и експеримента Галилео и саременици оповргнули су Аристотелову методу, односно аристотелијанску праксу присутну до тада. Повезивање математике и природне филозофије тада је значило расправу широких размера, која до данас није сасвим разрешена.[43][44][45][46]

Инструменти[уреди]

Галилејев геометријски компас изворно конструисан за потребе војске.
Галилејев термометар.
Реплика најстаријег познатог Галилејевог телескопа.

Галилео је био изумитељ. На осмишљавање и надоградњу алата и инструмената подстицала га је потреба за тачнијим мерењима и зарадом новца:

  • Између 1595. и 1598. развио је геометријски војни компас темељен на претходним изумима Никола Тартаље и Гвидобала дел Монтеа. Био је погодан за артиљеријске и метролошке примене, те конструкције и мерења полигона.
  • 1593. развија термометар зависан од притиска и температуре. Ваздух се ширио или сужавао и тиме куглицу на води помицао горе или доле уз мерну скалу.
  • 1609. Галилејев најзначајнији рад је надоградња телескопа (механизма, сочива, микрометра), изворно. Захваљујући томе омогућио је тачнија посматрања и боља мерења, те је постао пионир посматрања планета, нпр. Марса. Године 1610. послужио се микроскопом да би анализирао инсекте. Најкасније до 1624. Галилео се служио микроскопом. Илустрације микроскопских проналазака објављење 1625. сматрају се првим забележеним изучавањима помоћу микроскопа.
  • Галилео је израдио посебан астролаб за мерење углова (giovilabio) и хелиоскоп с пројекцијом на папир да избегне оштећење ока.
  • Галилео је израдио клатно за мерење интервала. У задњој је години живота понудио механизам за мерење времена, али је другачији облик постао универзални део механизма сата.
  • 1612. након опсервације Јупитера предложио је за критеријум универзалног сата орбитална кретања Јупитерових сателита. Методу је успешно употребио 1681. Ђовани Доменико Касини и користила се за посматрање земљине површине.

Падајуће тело[уреди]

Дијаграм кретања.

Још у 6. веку Џон Филипонио оспоравао је Аристотелову теорију двоструког кретања. С обзиром на супстанцијалност, Аристотел је утврдио кретање материје према доле, ако су им основа вода и земља, односно према горе, ако су им основа ватра и ваздух, као и космичку поделу на саблунарно и супралунарно подручје, у којем владају различити закони. Тек је Галилео експерименталним истраживањима могао дати поуздан темељ другој теорији, коју је у суштини засновао на Архимедовим законима.[47] Да би надишао Аристотелову тврдњу, морао је осмислити начин мерења тела у простору и времену. То је довело до успоставе класичног дијаграма убрзања, односно односа брзине и времена.[48] Упоређујући мерења кретања на Земљи и на небу, Галилео је схватио да се ради о јединственим природним законима. На темељу тога наставио је да проналази механичке и кинематичке законе.

Галилеу се приписује експеримент у којем с врха Универзитета у Пизи баца два тела различите тежине и установљује истоветност брзине. Ако се експеримент заиста догодио, што је упитно, пре њега учинио је то Симон Стевин с Делфт торња 1586.[49] Dоказ је побио Аристотелову тврдњу о бржем паду тежег тела. Галилео је посматрајући експерименте с косином установио (наслутио) закон инерције којег касније Њутн уграђује у темељни закон кретања. Тиме је оспорио Аристотелову тврдњу о природно успоравајућем телу. Надаље, мерећи пад тела под различитим углом косине установио је брзину гравитације од 9,82 m/s2. Посматрајући упоредне падове, Галилео је установио закон очувања механичке енергије, али појам енергије тада још није био развијен.

Клатно и хидростатска равнотежа[уреди]

Године 1583. Галилео је установио изофронизам клатна ниских осцилација. Установио је да време осцилације неповезано с амплитудом, а да је оно зависно од дужине нити на којој се њишући објект налази: [50]

Године 1586. Галилео је довршио формулу за хидростатску равнотежу Архимедовог принципа, а рад објавио под насловом La Bilancetta. Тиме се могућује одређење специфичне тежине с обзиром на воду. У делу се могу пронаћи табличне вредности за 30 различитих материјала, а њихове вредности упоредиве су са савременим резултатима.[51]

Астрономија[уреди]

Галилејеве белешке о кретањима Јупитерових сателита.

Следећи описе Ханса Липершеја, Галилео је конструирао телескоп с повећањем од три пута, а до краја свог живота успео је постићи и повећање од тридесет пута. Године 1609. венецијанском дужду је први пута приказао могућности телескопа. Након тога, почео је на њима и зарађивати продајом примерака. Своја је прва истраживања објавио у делу Sidereus Nuncius.

Године 1604. На темељу Кеплерове супернове Галилео је посматрањем уочио непостојаност диурналне Паралаксе, што га је навело да закључи да се ради о далекој звезди. Ако је Кеплерова супернова далека звезда, то потврђује да Аристотелова теорија непромењивих небеса не стоји. Галилео је за то био жестоко нападнут те ушао у неколико писмених полемика.

Године 1610. Галилео је уочио Јупитерове сателите, које је најпре држао непомичнима, да би даљњим дневним посматрањем уочио промењивост положаја, односно кружење око Јупитера. Назвао их је Медичејским звездама.[52] Касније су, у част Галилеу, преименоване у Галилејеви сателити. Галилејево откриће небеских тела која круже око Јупитера срушиле су Аристотелову тезу о Земљи као телу око којег круже сва небеска тела, што је изазвало нови талас оспоравања.[53] Након што је његова проматрања потврдио Кристофер Кавиус, Галилео је у Риму 1611. дочекан са свим почастима. Исте године, посматрао је Марс, Сатурн, Венеру и Нептун. На темељу уочавања мена Венере потврдио је хелиоцентрични систем који је предвидео Коперник. Након објаве Галилејевих истраживања, многи астрономи оног времена окренули су се хелиогеоцентричним теоријама попут оне Тиха Браха, а које су настојале потврдити Галилејева истраживања с темељном премисом геоцентричности.[54] Галилео је први уочио Сатурнове прстене, али није био сигуран шта су и није их установио као прстене. Нептун није имао прилике дуго посматрати. Пронашао је релативне удаљености, али није схватио да се ради о планети.[55]

  • Истраживањем Сунчевих пега додатно је отежало одржање Аристотелове теорије непромењивих небеса. Галилео, Франческо Сизи и други током 1612. и 1613. установили су промењивост пега, што је тим више потврдило апсурдност геоцентричног и геохелиоцентричног система.
  • Мање позната чињеница је да је Галилео је био учен у уметности, а посебно је био заинтересиран за технику светлости и сенке. Познавање ефекта те технике омогућило му је да приликом поматрања Месеца закључи да стеновити прелази имају топографска значења, па је започео и прорачуне висина и дубина кратера. Било је то снажан аргумент против Аристотелове теорије савршено обликованих небеских тела глатке површине.
  • Галилео је установио да оно што се тада људима чинило као скуп облака, заправо је била Млечна стаза, збир звезда толико згуснут да је наликовао облаку. Након студија о пегама установио је да су и звезде и планете облог облика. Галилео је у прорачунима величина звезда погрешио, али су његови пропусти били знатно мањи и реалнији од других истраживача. Он је уклонио неке теорије о величинама звезда, попут Брахове о апсурдности величина звезда, по којој се не би уочавала годишња паралакса.[56]

Објављена дела[уреди]

  • 1644. La bilancetta
  • 1599. Le mecaniche
  • 1606. Le operazioni del compasso geometrico et militare
  • 1610. Sidereus Nuncius
  • 1612. Discorso intorno alle cose che stanno in su l'acqua
  • 1613. Istoria e dimostrazioni intorno alle macchie solari e loro accidenti
  • 1614. Lettera al Padre Benedetto Castelli
  • 1615. Lettera a Madama Cristina di Lorena
  • 1615. Discorso sopra il flusso e il reflusso del mare
  • 1619. Il Discorso delle Comete
  • 1623. Il Saggiatore
  • 1632. Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo
  • 1638. Discorsi e dimostrazioni matematiche intorno a due nuove scienze attenenti alla meccanica e i movimenti locali
  • 1640. Lettera al principe Leopoldo di Toscana (sopra il candore lunare)
  • 1656. Trattato della sfera
  • 2009. Capitolo Contro il portar la toga

Референце[уреди]

  1. Faktopedija, Borovac, I. (ur.), Mozaik knjiga, 2004.. стр. 32.; uporedi s http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=24853
  2. Singer, Charles (1941). „A Short History of Science to the Nineteenth Century”. Clarendon Press: 217. 
  3. 3,0 3,1 Weidhorn, M, The Person of the Millennium: The Unique Impact of Galileo on World History, iUniverse, 2005.. стр. 155.
  4. Finocchiaro, Maurice A, "Book Review—The Person of the Millennium: The Unique Impact of Galileo on World History", The Historian 69 (3), 2007.. стр. 601–602.
  5. Galilei, Galileo, [1] "Хрватска енциклопедија", Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.enciklopedija.hr, 2016.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Винковић, К, "Недемократски обрачун с папом. Ла Сапиенза попустила мањини. Укупан број професора и предавача на универзитету Ла Сапиенза је 4500, петицију је потписало њих 68.", Хрватско слово, 25. јануар 2008.. стр. 29.
  7. Pantin, I, "New Philosophy and Old Prejudices: Aspects of the Reception of Copernicanism in a Divided Europe", Stud. Hist. Phil. Sci. 30, 2005.. стр. 237–262.
  8. Sharratt, M, Galileo: Decisive Innovator, Cambridge University Press. 1995.. стр. 127—131., McMullin, E, "The Church's Ban on Copernicanism, 1616", u McMullin, E. (ur.), The Church and Galileo, Notre Dame, 2005.. стр. 150—190.
  9. Sobel, Dava. „Galileo's Dialogue”. The Globe and Mail. 
  10. Finocchiaro, Maurice A, Galileo on the world systems: a new abridged translation and guide, University of California Press, 1997.. стр. 47.; Hilliam, R, Galileo Galilei: Father of modern science, The Rosen Publishing Group. (2005). стр. 96.;
  11. Plotnitsky, A; Reed, D, "Discourse, Mathematics, Demonstration, and Science in Galileo's Discourses Concerning Two New Sciences". Configurations 9 (1). 2001. стр. 37.–64.
  12. Discorso di giovanni paolo II ai partecipanti alla sessione plenaria della pontificia accademia delle scienze uporedi s L'Osservatore Romano, N. 44 (1264), 4. 11. 1992.
  13. Aliotta, A, Carbonara, C, Galilei, Fratelli Bocca Editori, 1949.. стр. 36.
  14. Galileo Galilei
  15. Gribbin, J, The Fellowship: Gilbert, Bacon, Harvey, Wren, Newton and the Story of the Scientific Revolution, The Overlook Press, 2008.. стр. 26.
  16. Clarelli, F, Relatività ristretta, Alpha Test, 2010.
  17. Видљиво из писма Гуидобалда Дел Монтеа, 21. фебруар 1591.
  18. Wilson, F, History of Science: Galileo and the Rise of Mechanism, 1996, dostupno na: https://web.archive.org/web/20070617145754/http://www.rit.edu/~flwstv/galileo.html (pristupljeno 12. 2. 2014.)
  19. Библиотека ауторства доступна на Galilei, Galileo, 1564-1642. Dialogo de Cecco di Ronchetti da Bruzene in perpuosito de la stella nuova
  20. Favaro, A, "Galileo astrologo secondo i documenti editi e inediti", u Mente a Cuore 4, 1881.. стр. 1—10.
  21. Poppi, Guiseppe A, La Repubblica, 25. 6. 1992.
  22. Geymonat, L, Galileo Galilei, Torino Einaudi, (1983). стр. 63.
  23. Iovine, F, Galilei e la Nuova Scienza, La Nuova Italia, (1987). стр. 2.
  24. Pagano, Sergio M, I documenti del processo di Galileo Galilei, Ex aedibus Academicis, (1984). стр. 82.
  25. Foscarini, Paolo A, Lettera sopra l'opinione de' Pittagorici, e del Copernico, della mobilità della Terra e stabilità del Sole, e del nuovo Pittagorico sistema del mondo, Lazaro Scoriggio, (1615). стр. 7.
  26. Piergiorgio, O, Hai vinto, Galileo, Mondadori, 2009.
  27. Favaro, A. (ur.), Le Opere di Galileo Galilei, Edizione Nazionale, Barbera, XIX. стр. 336-342.
  28. Favaro. стр. 342-343.
  29. Favaro. стр. 361.
  30. Favaro. стр. 402.
  31. Favaro. стр. 393.
  32. Wallace, Willam A, "Galileo and Reasoning Ex Suppositione: The Methodology of the Two New Sciences", PSA: Proceedings of the Biennial Meeting of the Philosophy of Science Association, Springer, (1974). стр. 90.
  33. Shea, William R, Artigas, M, Galileo in Rome: The Rise and Fall of a Troublesome Genius, Oxford University Press, 2003.. стр. 199.; uporedi sa Sobel, D, Galileo's Daughter, Fourth Estate. стр. 378.
  34. Shea, William R, Artigas, M, Galileo in Rome: The Rise and Fall of a Troublesome Genius, Oxford University Press, 2003.. стр. 199. i Sobel, D, Galileo's Daughter, Fourth Estate. стр. 378.; uporedi s Favaro, A. (ur.), Le Opere di Galileo Galilei, Edizione Nazionale, Barbera, XIX. стр. 378—380. i Sharratt, M, Galileo: Decisive Innovator, Cambridge University Press, 1994.. стр. 207.
  35. Shea, William R, Artigas, M, Galileo in Rome: The Rise and Fall of a Troublesome Genius, Oxford University Press, 2003.. стр. 199.; uporedi sa Sobel, D, Galileo's Daughter, Fourth Estate. стр. 380.
  36. Ibid. стр. 200. uporedi s ibid. стр. 380—384.
  37. Ferris, T, Coming of Age in the Milky Way, William Morrow & Company, 1988.. стр. 95.
  38. Heilbron, John L, "Censorship of Astronomy in Italy after Galileo", u McMullin, E. (ur.), The Church and Galileo, Notre Damme Press. (2005). стр. 299.
  39. Осим у службеним списима разлика мишљења и закључака је видљива, на пример, из Галилејевих писама.
  40. Примери видљиви из Галилејевих писама Марку Велсеру.
  41. Cohen, H. F, Quantifying Music: The Science of Music, Springer, 1984.. стр. 78–84.
  42. Drake, S, Discoveries and Opinion of Galileo, Doubleday&Company, 1957.. стр. 237—238.
  43. Brendel, E, "Intuition Pumps and the Proper Use of Thought Experiments", Dialectica, vol. 58, br. 1, (2004). стр. 89-108.
  44. Rodolfo Mondolfo, "Il pensiero di Galileo e i suoi rapporti con l’ antichità e con il Rinascimento", Figure e idee della filosofia del Rinascimento, La Nuova Italia, 1963—1970.. стр. 118.
  45. Mach, E, On Thought Experiment, dostupno na: http://www.tufts.edu/~skrimsky/PDF/On%20Thought%20Experiments.PDF
  46. Gower, Barry, Scientific method. стр. 21-39, dostupno na: http://philo.abhinav.ac.in/Epistemology/Gower_ScientificMethod.pdf
  47. Опширније доступно на: http://fromdeathtolife.org/cphil/mech1.html (posljednji pristup 14. 3. 2017.)
  48. Forinash, G, Rumsey, W, Lang, C, "Galileo's Mathematical Language of Nature", Science and Education 9, 2000.. стр. 449—456.
  49. Више на: The Falling Bodies Experiment (посљедњи приступ 12. 3. 2017.)
  50. Доступно на: Pendulum Clock (посљедњи приступ: 14. 3. 2017.)
  51. Више доступно на: PARTE I: La famiglia, la giovinezza, lettore a Pisa (посљедњи приступ: 14. 3. 2017.)
  52. Schratt, 1994.. стр. 7.
  53. Linton, Christopher M, From Eudoxus to Einstein—A History of Mathematical Astronomy, Cambridge University Press, 2004.. стр. 98., 205. i Drake, S, Galileo At Work, Chicago University Press, 1978.. стр. 157—168.
  54. Thoren, Victor E, Tycho Brahe, Taton / Wilson, 1989.. стр. 8. i Hoskin, M. (ur.), The Cambridge Concise History of Astronomy, Cambridge University Press, 1999.. стр. 117.
  55. Drake, S; Kowal, C. T. , "Galileo's Sighting of Neptune". Scientific American 243 (6): 1980.. стр. 74–81.
  56. Finocchiaro, Maurice A, The Galileo Affair: A Documentary History, University of California Press, 1989.. стр. 167–176., Galilei, G, Dialogue Concerning the Two Chief World Systems, University of California Press. (1632). стр. 359.—360. i Ondra, L, "A New View of Mizar", Sky & Telescope vol. 108 br. 4, 2004. 1953. стр. 74.–75.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

По Галилеју[уреди]

О Галилеју[уреди]

Биографија[уреди]

Галилео и црква[уреди]