Pređi na sadržaj

Пикманов модел

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pikmanov model
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovPickmans Model
AutorH. F. Lavkraft
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datumoktobar 1927.

„Pikmanov model” (engl. Pickman's Model) je pripovetka američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana u septembru 1926. i objavljivana u oktobru 1927. u časopisu Weird Tales.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Lavkraftova ilustracija, 1934.

Priča se vrti oko bostonskog slikara po imenu Ričard Apton Pikman, koji stvara užasavajuće slike. Njegovi radovi su briljantno izvedeni, ali su toliko slikoviti da rezultuju opozivom njegovog članstva u Bostonskom umetničkom klubu i njegovim izopštavanjem iz gradske umetničke zajednice. Pripovedač je Pikmanov prijatelj, koji, posle umetnikovog misterioznog nestanka, priča jednom poznaniku kako ga je Pikman poveo u obilazak svoje lične galerije, sakrivene u zapuštenoj straćari. Kako su njih dvojica dublje ulazili u Pikmanov um i umetnost, činilo se da su sobe postajale sve više užasavajuće, a slike sve strašnije, završavajući se ogromnom slikom nezemaljskog, crvenookog humanoida, nalik na psa, koji zlobno žvaće ljudsku žrtvu.

Čuvši buku, Pikman je istrčao iz sobe sa pištoljem, dok je pripovedač posegnuo da razmota nešto što je ličilo na mali komad smotanog papira pričvršćen za monstruoznu sliku. Pripovedač je čuo pucnje, a Pikman se vratio sa pištoljem koji se dimio, objašnjavajući da je pucao na neke pacove, te njih dvojica odlaze. Nakon toga, pripovedač je shvatio da je u nervozi zgrabio i stavio smotani papir u džep kada je čuo pucnje. Razmotao ga je i otkrio da je reč o fotografiji ne pozadine slike, već njenog subjekta. Pikman nije crpeo inspiraciju iz svoje bolesne mašte, već iz čudovišta koja su bila veoma stvarna.

Likovi[uredi | uredi izvor]

  • Ričard Apton Pikman: Prikazan je kao poznati bostonski slikar ozloglašen po svojim jezivim radovima. Njegovu pra-pra-pra-pra-baku obesio je Koton Mader tokom suđenja vešticama u Sejlemu 1692. („Pikman” i „Apton” su, u stvari, stara imena iz Sejlema.[1]) Godine 1926. Pikman je nestao iz svog doma — ovaj datum je naveden samo u Lavkraftovoj „Istoriji Nekronomikona”. Pikman se ponovo pojavljuje kao gul u Snovitoj potrazi za neznanim Kadatom, gde pomaže Randolfu Karteru u njegovim putovanjima.
Proučavalac Lavkrafta, Robert M. Prajs, piše: „Pikman iz Snovite potrage za neznanim Kadatom sigurno nema mnogo veze sa istoimenim likom kojeg smo sreli u 'Pikmanovom modelu', iako je on navodno ista osoba.” On sugeriše da je prikaz Pikmana u Snovitoj potrazi nastao pod uticajem lika Tarsa Tarkasa iz Princeze Marsa Edgara Rajsa Barouza.[2]
  • Terber: Pripovedač, koji upoznaje Pikmana radeći na „monografiji o iracionalnoj umetnosti”, sebe opisuje kao „poprilično 'tvrdo kuvanog'”, kao i „sredovečnog i pristojno sofisticiranog”. Veteran je Prvog svetskog rata: „Pretpostavljam da si me dovoljno video u Francuskoj da bi znao da neću biti tako lako nokautiran.”
Imajući u vidu ovaj opis, Enciklopedija H. F. Lavkrafta smatra da je Terberov užas Pikmanovim slikama „neverovatan... napet i histeričan”.[3] Terber je jedan od nekoliko Lavkraftovih likova koji su razvili fobiju kao rezultat svojih užasnih iskustava;[1] njegov strah od metroa i drugih podzemnih prostora podseća na onaj pripovedača iz „Vrebajućeg straha”, koji „ne može da vidi bunar ili ulaz u metro, ​​a da ne zadrhti”.
  • Eliot: Lik kome Terber priča svoju priču, zapravo je surogat čitaoca. Iako nijedna od njegovih replika nije štampana, njegova pitanja i ubacivanja su implicirani Terberovim dijalogom.

Postavka[uredi | uredi izvor]

Poput bruklinskog kvarta prikazanog u Lavkraftovom „Užasu u četvrti Red Huk”, bostonski Nort End je prikazan kao zapušteni deo naseljen imigrantima i isprepleten podzemnim prolazima. Pikman izjavljuje:

Šta mape, zapisi i vodiči zaista govore o Nort Endu? Ha! Garantujem ti da ću te odvesti do trideset ili četrdeset uličica i mreža uličica severno od Ulice Prins u kojima ne živi ni deset živih bića osim stranaca koji ih nastanjuju.

Ulica Prins, poput Ulica Henčmen, Čarter i Grinaf, su stvarne ulice Nort Enda. Iako je priča nejasna o tačnoj lokaciji Pikmanovog studija, očigledno je inspirisana stvarnom zgradom Nort Enda. Lavkraft je napisao da je, kada je posetio komšiluk sa Donaldom Vandrejem, zatekao „pravu uličicu i kuću iz priče potpuno srušene, kao i čitav niz krivih zgrada srušen”.[4]

Inspiracija[uredi | uredi izvor]

Ilustracija Hanesa Boka

Pikmanovi estetski principi horora podsećaju na one u Lavkraftovom eseju „Natprirodni horor u književnosti” (1925–1927), na kome je radio u vreme pisanja ove pripovetke.[3] Kada Terber, pripovedač priče, primeti da „samo pravi umetnik zna stvarnu anatomiju strašnog ili fiziologiju straha – tačnu vrstu linija i proporcija koje se povezuju sa latentnim instinktima ili naslednim sećanjima na strah, i odgovarajuće kontraste boja i svetlosne efekte da podstaknu uspavani osećaj stranosti”, on ponavlja Lavkraftovu književnu kritiku o Pou, koji je „tako savršeno razumeo samu mehaniku i fiziologiju straha i stranosti”.[5]

Terberov opis Pikmana kao „temeljnog, mukotrpnog i skoro naučnog realiste” podseća na Lavkraftov pristup hororu u njegovoj post-dansenijevskoj fazi.[3]

Priča poredi Pikmanovo delo sa radovima brojnih stvarnih umetnika, uključujući Hajnriha Fislija, Gistava Dorea, Sidnija Sima, Entonija Angarolu, Fransiska Goju i Klarka Eštona Smita.

Tehnika[uredi | uredi izvor]

Tehnika priče je neobična za Lavkrafta. Narativ u prvom licu ima formu monologa usmerenog ka čitaocu u stvari kao fiktivnom slušaocu, čija se pretpostavljena ubacivanja podrazumevaju kroz pripovedačeve odgovore na njih. Tangencijalni komentari otkrivaju da se razgovor odvija uveče u pripovedačevoj dnevnoj sobi u Bostonu, gde su njih dvojica upravo stigli taksijem. Narativ u narativu o Pikmanu takođe je monolog, usmeren na spoljašnjeg pripovedača kao slušaoca. Oba narativa su kolokvijalna, ležerna i emocionalno ekspresivna, što je netipično za Lavkraftove protagoniste i stil.

Prijem[uredi | uredi izvor]

Fric Lajber je u svom eseju „Književni Kopernik” pohvalio priču zbog „vrhunske jezivosti” njene poslednje rečenice.[6] Piter Kenon je ovu priču nazivao „skoro savršenim primerom Poovog principa jedinstva efekta”, iako kao njenu „jedinu slabost” navodi „neprirodan kraj”.[7] Enciklopedija H. F. Lavkrafta odbacuje priču kao „relativno konvencionalnu”.[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Joshi and Cannon, p. 219.
  2. ^ Robert M. Price, "Randolph Carter, Warlord of Mars", Black Forbidden Things, pp. 66–67.
  3. ^ a b v g Joshi, S.T.; Schultz, David E. (2004). An H.P. Lovecraft Encyclopedia. Hippocampus Press. str. 205. ISBN 978-0974878911. 
  4. ^ H. P. Lovecraft, letter to Lillian D. Clark, July 17, 1927; cited in Joshi and Schultz, p. 205. See also H. P. Lovecraft, Selected Letters Vol. IV pp. 385–386, cited in Joshi and Cannon, p. 218.
  5. ^ H. P. Lovecraft, "Supernatural Horror in Literature".
  6. ^ Lovecraft Remembered, p. 461; cited in Joshi and Cannon, p. 239.
  7. ^ Joshi and Cannon, p. 8.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пикманов_модел&oldid=27350973”