Франсиско Гоја

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Франсиско Гоја
Vicente López Portaña - el pintor Francisco de Goya.jpg
Портрет Франсиска Гоје (Вићенте Лопез Портања, 1826)
Датум рођења 30. март 1746.
Место рођења Фуендетодос
Шпанија
Датум смрти 16. април 1828.(1828-04-16) (81/82 год.)
Место смрти Бордо
Француска
Правац/традиција Романтизам
Утицао на Едуарда МанеаЕкспресионисте
Утицаји од Дијега ВеласкезаРембранта
Најважнија дела

Франсиско Хосе де Гоја и Лусијентес (шп. Francisco Jose de Goya y Lucientes; рођен 30. марта 1746. у Фуендетодосу, Шпанија, умро 16. априла 1828. у Бордоу, Француска) био је велики шпански сликар, цртач и графичар. Сматра се најважнијим шпанским уметником крајем 18. и почетком 19. века, а током његове дугогодишње каријере био је коментатор и хроничар своје ере. Изузетно успешан током свог живота, Гоја се често назива и последњим међу старим мајсторима и првим међу модерним. Био је такође један од сјајних савремених портретиста.[1] Његово дјело је огледало шпанске историје времена у којем је живио. Касније ће снажно утицати на уметнике 19. и 20. век.[2] У серији графика под именом Ужаси рата (шп. Los desastres de la guerra, 1810—14), Гоја приказује ратне трагедије узроковане Наполеоновом инвазијом на Шпанију. Међу најпознатијим Гојиним сликама су Гола маја (шп. Maja desnuda) и Обучена маја (шп. Maja vestida), обе из периода од 1800. до 1805. године (данас у Музеју Прадо у Мадриду). Заправо, оригинално име слика су Циганке (шп. Gitanas), јер су се под тим именом налазиле на списку Мануела Годоја, који је био њихов први власник.[3] Име „маја“ дугују Инквизицији, која их је тако назвала због смелости и дрскости које поседују.[4] Шпанска реч maja (чита се: „маха“) колоквијални је појам који се у Гојино доба користио у Шпанији за жене нижег сталежа које су се понашале преслободно и провокативно.[5]

Он је рођен у скромној породици 1746. године у селу Фуендетодос у Арагону.[6] Гоја је студирао сликарство од своје четрнаесте године под Хозе Лузаном,[7][8] а касније се преселио за Мадрид да студира код Антона Рафаела Менгса. Он је оженио Хосефу Бајеу 1773. године; њихов живот је био карактерисан скоро константном серијом трудноћа и побачаја, и само једним дететом, сином, који је доживео зрелост. Гоја је постао дворски сликар на шпанском двору 1786. године и та рана порција његове каријере је обележена портретима шпанске аристократије и краљевске породице, и рококо стилом таписеријских слика дизајнираних за краљевску палату.

Гоја је био уздржан, и мада су његова писма и списи сачувани, мало је познато о његовим мислима. Он је 1793. године претрпео озбиљну и недијагнозирану болест која га је оставила глувим. Болестан и разочаран, након 1793. године његов рад постаје прогресивно тамнији и песимистичнији. Његове касније штафелајске и зидне слике, отисци и цртежи изгледа да одражавају мрачну перспективу на личном, друштвеном и политичком нивоу, што је у супротности са његовом друштвеним успоном. Он је именован за директора Краљевске академије 1795, године кад је Мануел Годој направио неповољан уговор са Француском. Године 1799. Гоја је постао главни коморни сликар, што је у то време био највиши ранг шпанског дворског сликара. Током касних 1790-тих он је по Годојевој наруџбини завршио своју слику Гола Маја, што је био изузетно смео приказ голотиње за то време, вероватно под утицајем Дијега Валаскеза.[9][10] Године 1801. он је сликао Карлоса IV од Шпаније и његову породицу.

Године 1807 је Наполеон водио француску армију у Полуострвски рат против Шпаније. Гоја је остао у Мадриду током тог периода, што је дубоко утицало на њега. Иако није јавно изјашњавао своје мисли, то се може закључити из његове серије отисака Ужаси рата (који су објављени 35 година након његове смрти) и његових 1814 слика Другог маја 1808. и Трећег маја 1808. Други радови из његовог средишњег периода су Каприци и Лос диспаратес серије гравура, и широк спектар слика везаних за лудило, менталне институције, вештице, фантастична створења и религију и политичку корупцију, што све указује на то да се плашио како за судбину своје земље, тако и за сопствено ментално и физичко здравље.

Његов касни период кулминира са Црним сликама из 1819–1823, нанетим уљем на гипсане зидове његове куће Кинта дел Сордо (кућа глувог човека) где је, разочаран политичким и друштвеним развојем у Шпанији, живео у скоро потпуној изолацији. Гоја је на крају напустио Шпанију 1824. године да би се повукао у француски град Бордо, у пратњи његове много млађе слушкиње и сапутнице, Леокадије Вајс, која је можда била, или не, његова љубавница. Тамо је завршио своју Ла Тауромакија серију и бројна друга значајна платна. Након можданог удара који га је оставио парализованим на његовој десној страни, и испаштајући од ослабљеног вида и лоше доступности сликарског материјала, умро је, и био је сахрањен 16. априла 1828. године у својој 82. години. Његово тело је касније пренето у Шпанију.

Рано умјетничко образовање и почеци каријере[уреди]

Сунцобран, 1777. године

Гоја је почео своје умјетничко образвање са Хосеом Лусаном и Мартинесом, локалним умјетником који је студирао у Напуљу. Врло брзо одлази у Мадрид да ради као помоћник дворског сликара Франсиска Бајеуа. У Рим одлази 1771. године како би наставио своје умјетничке студије, али се исте године враћа у Сарагосу, гдје добија прву значајнију наруџбу за израду фрески у локалној катедрали. На тим фрескама ради са прекидима сљедећих десетак година. Ове и друге религиозне слике из тог периода у Сарагоси карактерише барокни и рококо стил, тада предоминантан у Шпанији — резултат утицаја венецијанског сликара Ђованија Батисте Тијепола, који је живио и стварао у Мадриду посљедњих осам година свога живота. Године 1773. Гоја се оженио са сестром Франсиска Бајеуа.

Распети Христ

Гојина каријера на двору почиње 1775. године, када слика серију од 60 прелиминарних студија, за Краљевску фабрику таписерије — Света Барбара (Real fabrica de tapices, Santa Barbara). Композиције, које Гоја ствара под надзором њемачког неокласицисте Антона Рафаела Менгса, рађене су на подлогама платана малих димензија, али и на картонима, а њихови мотиви су призори тадашњег живота, аристократских и народних догађаја и обичаја. Менгс је послије Тијеполове смрти постао умјетнички директор шпанског двора. У првим Гојиним дјелима за Краљевску фабрику таписерије утицај Тијеполовог декоративног стила се допуњава учењима Менгса, нарочито инсистирање на једноставности композиције. У онима које ради у наредном периоду примјећује се прогресивно удаљавање од умјетничких традиција које долазе изван Шпаније и развој властитог стила, као посљедица студија дјела сликара Дијега Веласкеза, која су се тада налазила у краљевској ризници. Гоја студира Веласкеза преко слободних копија његових дјела користећи се различитим техникама графике. Много касније, у својим списима биљежи: „Признајем само три мајстора: Веласкеза, Рембранта и поврх свега природу“. Рембрантове графике су за Гоју биле извор инспирације у његовим каснијим цртежима и графикама, док су му слике Веласкеза показале пут према студији природе и откриле тајне ликовног језика реализма.[тражи се извор]

Године 1780. Гоја је изабран за члана Краљевске академије Сан Фернандо у Мадриду. Као услов за приступ Академији, Гоја прилаже слику религиозне тематике, Христ на крсту (Cristo en la Crúz), конвенционалне и једноставне композиције под Менгсовим утицајем, али са натуралистичким третманом фигуре, који подсјећа на онај у Веласкезовој слици са истим именом и тематиком. Године 1785. постаје помоћник директора Академије (одсјек за сликарство), а већ наредне главни сликар краља Карлоса III. У деценији која слиједи слика многобројне портрете дворских чиновника и чланова шпанске аристократије, представљајући их у конвенционалним позама, карактеристичним за сликарство 18. вијека.

Период под Карлосом IV[уреди]

Маје
Гола маја, око 1800. године
Обучена маја, око 1803. године

Смрћу Карлоса III 1788. године, неколико мјесеци прије Француске револуције, ближи се крају период просперитета и просвјетитељства у Шпанији, у којем је Гоја сазријевао као умјетник. Том периоду слиједи хришћански реакционизам, политичка и друштвена корупција, под управом краља Карлоса IV и његове краљице Марије Лујсе, а који ће се завршити Наполеоновом инвазијом на Шпанију. У таквим друштвено-политичким приликама, под Карлосом IV, Гоја ће постати сликар двора и стећи углед најцјењенијег и најуспјешнијег умјетника у Шпанији. Послије нагле болести 1792. године, остаје потпуно глув, без могућности опоравка слуха. У наредном периоду, његова умјетност задобија нови карактер, слободније експресије, подупријета његовим критичким умом и инстинктивним нагоном за ослобађање маште од конвенционализама. Године 1795. постаје директор Академије Сан Фернандо, али се, двије године касније, повлачи са тог положаја због проблема са здрављем. Први сликар краљевског двора постаје 1799. године. Иако је радо примао званична признања и свој успјех цијенио са великим ентузијазмом, оставља за собом врло упечатљив критички осврт на епоху и друштво у којем је живио.

У серији од 80 графика под именом Каприци (Los caprichos), објављеној први пут 1799. године, Гоја директно напада политичке, друштвене и религијске прилике и догме, користећи се тада популарном техником карикатуре, али обогаћујући је својим умјетничким квалитетима и несвакидашњом довитљивошћу.[11] Његово мајсторско коришћење управо у то вријеме развијене технике акватинте, нарочито њених тоналних могућности, дају Каприцима драматичну виталност, због чега многи угледни историчари и критичари умјетности, сматрају Каприце највећим достигнућем у историји графике. Неколико мјесеци касније, Гоја постаје први сликар краљевског двора.[12] Такође у то вријеме, бива под притиском и нападан од стране шпанске Инквизиције. Године 1803. шаље графике Каприца краљу, молећи у замјену пензију за свога сина.

Дјела која Гоја ствара без поруџби мецена зраче необичном и несвакидашњом перспективом, фантазијом и инвентивношћу, док у онима која ствара за мецене остаје вјеран традиционалним канонима. У декорационим фрескама цркве Сан Антонио де ла Флорида у Мадриду, Гоја одржава везу са традицијом Тијепола, али намеће своју ликовну одважност, слободу егзекуције и експресивни реализам, приликом обраде тада популарних религиозних и секуларних фигура. У многобројним портретима пријатеља и дворских чиновника, комбинује технику одважног и слободног приступа композицији, са посебним наглашавањем карактера портретираног лика.

Наполеонова инвазија на Шпанију[уреди]

Године 1808, када је Гоја био на врхунцу своје каријере, Карлос IV и његов син Фернандо бивају приморани на абдикацију у процесу присилне сукцесије. Наполеонова војска улази у Шпанију, а Наполеонов брат Жозеф бива постављен на шпански престо. Гоја задржава своју позицију сликара краљевског двора и током рата слика портрете шпанских, али и француских генерала. Преко серије графика под именом Ужаси рата (први пут се објављују више од пола вијека касније, 1863), Гоја преноси своје реакције на ужасе и трагичне ратне посљедице. Користећи се графичким техникама бакрописа, суве игле и акватинте, представља насилничке сцене и догађаје у драматичним композицијима, намјерно истичући упечатљиве и бруталне детаље, али одбацујући документарни реализам.

Гојин физички и ментални слом, изгледа да се догодио неколико недеља након француског проглашења рата са Шпанијом. Један савременик је известио, „Звукови у глави и глувоћа се не побољшавају, али његова визија је много боља и он је повратио контролу над својом равнотежом.”[13] Ови симптоми могу указивати на продужени вирусни енцефалитис, или евентуално на низ минијатурних капи услед високог крвног притиска а који су утицали на центре слуха и равнотеже у мозгу. Тријада тинитуса, епизоде балансног поремећаја, и прогресивна глувоћа су исто тако типични за Менијерову болест.[14] Могуће је да је Гоја патио од кумулативног тровања оловом, пошто је он користио велике количине оловне беле боје — коју је сам припремао[1] — у својим сликама, као подлогу за платно и као примарну боју.[15][16]

Друге посмртни дијагностичке процене указују на параноидну деменцију, могуће због непознате трауме мозга, што се показало значајним променама у његовом раду након његовог опоравка. Све више параноичне особине су забележене у сликама после болести, које су кулминирале у „црним” сликама, од којих је Сатурн прождире његове синове најбоље позната.[17] Историчари уметности приметили су Гојину јединствену способност да изрази своје личне демоне као стравичне и фантастичне слике које говоре универзално, и омогућава публици да пронађе своју катарзу на сликама.[18]

Рестаурација и повратак Фернанда VII на шпански престо[уреди]

Послије рестаурације Фернанда VII, 1814. године, и послије протјеривања француске војске, помилован је због службе француском краљу и враћен на мјесто краљевског дворског сликара. У овом периоду слика: 2. мај 1808, Погубљење бранилаца Мадрида и 3. мај 1808. Погубљење бранилаца Мадрида је комеморација народном устанку у Мадриду.

Као и серија графика Ужаси рата, ово су такође композиције драматичног реализма а монументална платна на којима су сликане, чине их још упечатљивијим.

Њихов готово импресионистички стил касније ће утицати на француске сликаре 19. вијека, нарочито на Манеа, који ће се инспирисати композицијом 3. мај за једну од својих композиција. У серији портрета Фернанда VII, сликаних послије рестаурације, Гоја евоцира упечатљив карактер његове окрутне и тиранске личности. У то вријеме слика још неколико серија портрета званичника и аристократа, али се нарочито истичу портрети његових пријатеља (због свог романтичног и субјективног карактера), као и серија аутопортрета које ће насликати 1815. године. Религиозне композиције из тог доба, као што су „Агонија у врту“ и „Посљедња екскомунација Светог Јозефа од Каласанза“ (1819), сугестивније су и искреније у односу на његове ране црквене слике. Енигматична серија под именом „Црне слике“, такође позната под именом Кинта дел Сордо (1820—1823, данас у Музеју Прадо), којом декорише зидове своје куће, као и серије графика под именом Пословице (шп. Los proverbios) и Бесмислице (шп. Los disparates), с друге стране, представљају визије из ноћних мора у експресионистичком стилу, са добром дозом цинизма, песимизма и очаја.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Historical Clinicopathological Conference University of Maryland School of Medicine, retrieved January 27, 2017.
  2. ^ Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - оригинални наслов на енглеском) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989. 1995. ISBN 978-84-8306-044-5.
  3. ^ Галерија Музеја Прадо, Приступљено 29. 4. 2013.
  4. ^ Museo del Prado, Catálogo de las pinturas. Ministerio de Educación y Cultura, Madrid, 1996. 138. 2017. ISBN 978-84-87317-53-8.
  5. ^ Водич Музеја Прадо, Приступљено 29. 4. 2013.
  6. ^ „ZERAINGO OSPETSUAK : Francisco de Goya”. Zerain.com. Приступљено 21. 10. 2017. 
  7. ^ Hughes (2004). стр. 32.
  8. ^ "Cartas de Goya a Martín Zapater. Museo del Prado. Retrieved 13 December 2015
  9. ^ "The Nude Maja, the Prado". Retrieved 17 July 2010.
  10. ^ The unflinching eye.. The Guardian, October 2003.
  11. ^ The Sleep of Reason Linda Simon (www.worldandi.com). Retrieved 2 December 2006.
  12. ^ Chocano, Carina. "Goya's Ghosts". Los Angeles Times, 20 July 2007. Retrieved on 18 January 2008.
  13. ^ Hustvedt (2006). стр. 63.
  14. ^ Gedo (1985). стр. 82.
  15. ^ Hollandsworth, James G. (1990). The Physiology of Psychological Disorders: Schizophrenia, Depression, Anxiety and Substance Abuse. Springer. стр. 3—4. ISBN 978-0-306-43353-5. 
  16. ^ Connell (2004). стр. 78–79.
  17. ^ Petra ten-Doesschate Chu; Dixon, Laurinda S. (2008). Twenty-first-century Perspectives on Nineteenth-century Art: Essays in Honor of Gabriel P. Weisberg. Associated University Presse. стр. 127. ISBN 978-0-87413-011-9. 
  18. ^ Williams, Paul (2011). The Psychoanalytic Therapy of Severe Disturbance. Karnac Books. стр. 238. ISBN 978-1-78049-298-8. 

Литература[уреди]

  • Petra ten-Doesschate Chu; Dixon, Laurinda S. (2008). Twenty-first-century Perspectives on Nineteenth-century Art: Essays in Honor of Gabriel P. Weisberg. Associated University Presse. стр. 127. ISBN 978-0-87413-011-9. 
  • Gedo, Mary Mathews (1985). Psychoanalytic Perspectives on Art: PPA. Analytic Press. стр. 82. ISBN 978-0-88163-030-5. 
  • Hustvedt, Siri (2006). Mysteries of the Rectangle: Essays on Painting. Princeton Architectural Press. стр. 63. ISBN 978-1-56898-618-0. 
  • Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - изворни наслов на енглеском) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989. 1995. ISBN 978-84-8306-044-5.
  • F.J. Sánchez Cantón, Vida y obras de Goya (1951)
  • Pintura Española de El Greco a Picasso: el tiempo, la verdad y la historia, T. F. Editores, Madrid - 2006. ISBN 978-84-96209-75-6
  • Baticle, Jeannine. Goya, painter of terrible splendour. New York: Harry N. Abrams, 1994
  • Buchholz, Elke Linda (1999). Francisco de Goya. Cologne: Könemann. ISBN 978-3-8290-2930-8. 
  • Ciofalo, John J. The Self-Portraits of Francisco Goya. Cambridge University Press, 2002
  • Connell, Evan S. (2004). Francisco Goya: A Life. New York: Counterpoint. ISBN 978-1-58243-307-3. 
  • Eitner, Lorenz (1997). An Outline of 19th Century European Painting. New York: Harper & Row. ISBN 978-0-0643-2977-4. 
  • Gassier, Pierre. Goya: A Biographical and Critical Study. New York: Skira, 1955
  • Gassier, Piere and Juliet Wilson. The Life and Complete Work of Francisco Goya. New York 1971.
  • Glendinning, Nigel. Goya and Hhis Critics. New Haven 1977.
  • Glendinning, Nigel. "The Strange Translation of Goya's Black Paintings". The Burlington Magazine, Volume 117, No. 868, 1975
  • Hagen, Rose-Marie & Hagen, Rainer (1999). Francisco Goya, 1746–1828. London: Taschen. ISBN 978-3-8228-1823-7. 
  • Havard, Robert. "Goya's House Revisited: Why a Deaf Man Painted his Walls Black". Bulletin of Spanish Studies, Volume 82, Issue 5 July 2005
  • Hughes, Robert (2004). Goya. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-394-58028-9. 
  • Junquera, Juan José (2008). The Black Paintings of Goya. London: Scala Publishers. ISBN 978-1-85759-273-3. 
  • Licht, Fred S. Goya in Perspective. New York 1973.
  • Licht, Fred (1979). Goya: The Origins of the Modern Temper in Art. Universe Books. ISBN 978-0-87663-294-9. 
  • Litroy, Jo (2013). Jusqu'à la mort. Paris: Editions du Masque. ISBN 978-2702440193. 
  • Symmons, Sarah (2004). Goya: A Life in Letters. Pimlico. ISBN 978-0-7126-0679-0. 
  • Tomlinson, Janis (1994). Francisco Goya y Lucientes 1746–1828. London: Phaidon. ISBN 978-0-7148-3844-1. 
  • Tomlinson, Janis. "Burn It, Hide It, Flaunt It: Goya's Majas and the Censorial Mind". The Art Journal, Volume 50, No. 4, 1991

Спољашње везе[уреди]