Pogubljenje ukrajinskih kulturnih ličnosti (1937)
Pogubljenje ukrajinskih kulturnih ličnosti (1937) takođe crvena renesansa (ukr. Červoniй renesans) - kulturna i književno-umetnička generacija 20-ih i 30-ih godina HH veka. u Ukrajini, koja je proizvela visoko umetnička dela iz oblasti književnosti, filozofije, slikarstva, muzike, pozorišta, bioskopa, a koju su sovjetske vlasti uništile
Poznata imena[uredi | uredi izvor]
Predstavnici inteligencije koji pripadaju „streljanom preporodu” uslovno su podeljeni u nekoliko grupa u zavisnosti od njihovog životnog puta tokom i posle Staljinovih represija. U prvu grupu – direktne žrtve terora – spadaju pisci Valerijan Pidmogiljni, Valerijan Poliščuk, Marko Voronji, Nikola Kuliš, Nikola Hviljov, Mihail Semenko, Jevhen Plužnik, Nikola Zerov, bojčukisti, Les Kurbas i mnogi drugi koji su fizički uništeni. odnosno pogubljeni, umrli u koncentracionim logorima ili izvršili samoubistvo, na pola koraka od hapšenja [1].
Iako je većina njih rehabilitovana već kasnih 1950-ih, njihova umetnička ili naučna produkcija je zabranjena u SSSR-u i nastavljena je, ili bar sovjetske vlasti nisu ohrabrivale njihovo proučavanje. Prećutalo se da su takvi glumci uopšte postojali. Pored toga, mnoga, posebno kasna, dela takvih umetnika su uništena od strane represivnih sovjetskih vlasti tokom staljinističkog perioda. Na primer, gotovo nijedno monumentalno delo Mihaila Bojčuka, osnivača čitave škole monumentalnog slikarstva, nije preživelo. Neki od represivnih i proganjanih predstavnika ukrajinske inteligencije uspeli su da izbegnu najviši stepen kazne i prežive u zatvorima i koncentracionim logorima. Neki od njih su čak uspeli da pobegnu iz koncentracionih logora (Ivan Bagrjani). Posle odsluženja mandata, Ostap Višnja je postao poslušni pevač staljinističkog režima, a Boris Antonenko-Davidovič, koji je pušten tek posle rehabilitacije 1957. godine, ostao je u opoziciji sovjetskom režimu do kraja života [2]
Tridesetih godina 20. veka uništen je i veliki broj kulturnih ličnosti starije generacije, koji su se proslavili još pre sovjetske vlasti i pripadaju generaciji ličnosti početka 20. veka, a ne 1920-ih i 30-ih godina. To su Ljudmila Staricka-Černjahivska, Nikola Voronji, Serhij Efremov, Hnat Hotkevič i drugi. Međutim, zahvaljujući politici ukrajinizacije, oni su aktivno učestvovali u procesima razvoja ukrajinske književnosti, kulture, nauke koji su se odvijali u SSSR-u. Neki od njih su se zbog toga vratili iz emigracije, kao Nikola Voronji, ili su se posebno preselili iz ukrajinskih zemalja pod vlašću Poljske, poput Antina Krušelnickog i njegove porodice [3]
Za početak masovnog uništavanja ukrajinske inteligencije smatra se maj 1933. godine, kada je 12-13. maja u zgradi „Slovo” u Harkovu došlo do hapšenja Mihaila Jalovog i samoubistva Mikole Hviljovog. Vrhunac delovanja represivnog sovjetskog režima bila su masovna pogubljenja „kontrarevolucionara“, počinjena uoči 20. godišnjice oktobarskog prevrata. Dakle, 3. novembra 1937. godine u traktu Sandarmok (Karelija), po odluci trojke NKVD-a, pogubljeni su: Les Kurbas, Nikola Kuliš, Matvije Javorski, Vladimir Čehovski, Valerijan Pidmogilnji, Pavlo Filipovič, Vale Filipović, Vale. Grigorij Epik, Miroslav Irčan, Marko Voronji, Mihail Kozoris, Oleksa Slisarenko, Mihail Jalovij i drugi. Godine 1930. objavljeno je 259 ukrajinskih pisaca, a posle 1938. objavljeno ih je samo 36 (13,9%). Prema navodima organizacije, 192 od 223 „nestala” pisca su represivna (streljana ili poslata u Gulag sa mogućim pogubljenjem ili smrću), 16 je nestalo, a 8 je izvršilo samoubistvo[4].
Memorija[uredi | uredi izvor]
Posle raspada SSSR-a i otvaranja arhiva sovjetskih specijalnih službi, širom Ukrajine su pronađene stotine tajnih mesta za sahranjivanje žrtava represije, od kojih su najpoznatije grobnice Bikovnja [5] [6] [7] [8]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Červoniй renesans. Fіlьm tretій: Bezodnя (1930—1934). — Kіnostudія «Kontakt». 2004. — 12:06/51:33.
- ^ Юrій Lavrіnenko. Rozstrіlяne vіdrodžennя: Antologія 1917—1933. Arhivirano 2010-12-13 na sajtu Wayback Machine — Kiїv: Smoloskip, 2004.
- ^ Іmennik martirologa ukraїnsьkogo pisьmenstva // Mikola Žulinsьkiй. Bezodnя ukraїnsьkoї pečalі… Arhivirano 2010-10-21 na sajtu Wayback Machine
- ^ …Z poroga smertі…: Pisьmenniki Ukraїni — žertvi stalіnsьkih represій. Arhivirano 2010-12-01 na sajtu Wayback Machine — Uporяdnik Musієnko O. G. — Kiїv, 1991.
- ^ …Z poroga smertі…: Pisьmenniki Ukraїni — žertvi stalіnsьkih represій. Arhivirano 2010-12-01 na sajtu Wayback Machine — Uporяdnik Musієnko O. G. — Kiїv, 1991.
- ^ Gazeta Wyborcza: Bыkovnя očenь napominaet Katыnь Arhivirano 2017-12-22 na sajtu Wayback Machine, 13 sentяbrя 2007, korrespondent.net
- ^ „Postanova Kabіnetu Mіnіstrіv Ukraїni vіd 22.05.2001 № 546 "Pro stvorennя Deržavnogo іstoriko-memorіalьnogo zapovіdnika «Bikіvnяnsьkі mogili»”. Arhivirano iz originala 28 listopada 2021. g. Pristupljeno 12 serpnя 2011. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|access-date=, |archive-date=(pomoć) - ^ „Ukaz Prezidenta Ukraїni vіd 17.05.2006 № 400/2006 «Pro nadannя Deržavnomu іstoriko-memorіalьnomu zapovіdniku „Bikіvnяnsьkі mogili“ statusu nacіonalьnogo»”. Arhivirano iz originala 1 žovtnя 2018. g. Pristupljeno 12 serpnя 2011. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|access-date=, |archive-date=(pomoć)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- O. S. Rublьov. Rozstrіlяne vіdrodžennя Arhivirano 2016-12-02 na sajtu Wayback Machine // Šablon:EІU
- O. Bažan. «Rozstrіlяne vіdrodžennя» // Polіtična enciklopedія. Redkol.: Ю. Levenecь (golova), Ю. Šapoval (zast. golovi) ta іn. — K.:Parlamentsьke vidavnictvo, 2011. — s.642 ISBN 978-966-611-818-2
- Rozstrіlяne vіdrodžennя // Mala enciklopedія etnoderžavoznavstva / Іnstitut deržavi і prava іm. V. M. Korecьkogo NAN Ukraїni, Uporяdnik Юrій Іvanovič Rimarenko [ta іn.]. — Kiїv: Geneza, : Dovіra, 1996. — 942 s. — S. 372