Pravo čoveka na privatnost nakon njegove smrti
Pravo čoveka na privatnost nakon njegove smrti jedno je od prava u oblasti zaštite informacija o ličnosti i ljudskih prava koje ne prestaje ni nakon njihove smrti.[1]
Obaveze medicinskih radnika
[uredi | uredi izvor]Medicinski radnik je dužan da, u punoj meri, čuva profesionalnu tajnu i posle smrti pacijenta koga je lečio ili učestvovao u njegovom lečenju. U nekim krivičnim zakonima to je izričito propisano,[2] mada se u načelu takav stav podrazumeva i bez odgovarajućeg propisa. Jer pravo čoveka na privatnost ne gasi se njegovom smrću.
Pored toga, ovlašćenje pacijenta da raspolaže tajnom iz domena sopstvenog života, kao strogo lično pravo, prestaje da postoji u trenutku njegove smrti. Međutim pravno gledano pacijent posle smrti nije više u stanju da lekara oslobodi obaveze čuvanja tajne, a neki pravnici smatraju da to ne mogu da učine ni njegovi naslednici ni njemu bliska lica.[3] Međutim, poslesmrtna obaveza ćutanja može biti ukinuta zaživotnom izjavom umrlog lica, izričitom ili prećutnom.
Medicinska tajna se može odati i na osnovu pretpostavljenog pristanka pacijenta da se tajna otkrije, što daje mogućnost lekaru ili bolesniku bliskom licu da oceni, treba li i dalje smatrati da interes za čuvanje tajne postoji i dalje ili je on prestao da važi sa pacijentovom smrću. Tu činjenicu treba pažljivo utvrditi u svakom konkretnom slučaju.[4]
Sadržina pretpostavljene volje može se utvrditi iz ličnih pacijentovih prilika, iz njegovih ličnih interesa, želja, potreba i predstava o vrednostima. Ako sa ovim postupcima utvrdi da ne postoji nijedna tačka oslonca za verovanje da bi se pacijent usprotivio davanju drugim licima poverljivih podataka o sebi, tada se smatra da se odavanje tajne može opravdati njegovim pretpostavljenim pristankom.[4]
Medicinska etika i interesi umrlog pacijenta obavezuju lekara da izvrši savesno procenu, dok mu sudovi ostavljaju pri tom samo ograničenu slobodu odlučivanja, koja je podložna naknadnoj proveri.[3]
Primer:
Ako je reč o sposobnosti testiranja umrlog pacijenta, tada njegov dobro shvaćen interes ne bi bio da se njegova nesposobnost za testiranje prećuti, nego da se njegova pismeno izražena poslednja volja ispuni. Stoga među pravnicima preovladava stav da se dužnost čuvanja tajne ne proteže na pitanje sposobnosti testamentalnog raspolaganja, nego obuhvata samo detalje iz intimne sfere. Ipak, u slučaju bilo koje sumnje, lekar treba uvek da se odluči za poslesmrtnu obavezu ćutanja.[3]
Izvori
[uredi | uredi izvor]- ^ Čizmić, J., Pravo pacijenata na obaviještenost, s posebnim osvrtom na zaštitu tajnosti podataka o zdravstvenom stanju pacijenta, u: Zb. Prav. fak. Sveuč. Rij. (2008), 1-50.
- ^ § 203, Stav 4 nemackog Krivičnog zakonika.
- ^ a b v Klaus Ulsenheimer, Die arztliche Schweigepflicht, u: Laufs/Uhlenbruck, Handbuch des Arztreclits, 3. Auflage, Miinchen, (2002). str. 553—554.
- ^ a b Klaus Ulsenheimer, Die arztliche Schweigepflicht, u: Laufs/Uhlenbruck, Handbuch des Arztreclits, 3. Auflage, Miinchen, (2002). str. 556.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Kaličanin P. Medicinska etika i medicinsko pravo. Institut za mentalno zdravlje. Beograd, 1999.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor] | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
