Preventivna konzervacija

konzervator uz neophodnu i primerenu pažnju rukuje knjigom. Odrednice preventivne konzervacije produžuju i štite opstojnost predmeta kulturne baštine uz istovremeno omogućeno sigurno razgledanje predmeta.

Preventivna konzervacija, kod nas bolje znana kao preventivna zaštita je specijalnost unutar područja konzervacije restauracije kao profesije. Cilj preventivne konzervacije je identifikacija, te redukcija potencijalno pogubnih rizika za kulturne artefakte putem osmišljene kontrole njihova okoline.

Definicija[uredi | uredi izvor]

Predmeti materijalne kulture svakodnevno su suočeni sa brojnim ugroze - krađa, vandalizam, štetnici, zagađenje, vlažnost i temperatura vazduha, pa sve do elementarnih nepogoda, fizičke sile, kao i svih vrsti svijetla. Posljedice ovih delovanja, nakon što je došlo do oštećenja, ponekad mogu biti sanirane pomoću interventivne konzervacije. Međutim brojni izvori se gorenavedenih opasnosti mogu kontrolisati, te se delovanje nekih može barem predvidjeti. Preventivna se konzervacija dakle bavi sprečavanjem štete i propadanja putem istraživanja, te osmišljavanja postupaka koji će poboljšati bezbednost predmeta i zbirki .. Područja kojima se posebno posvećuje pažnja su okružujući uslovi, rukovanje predmetima, kontrola štetočina, plan za delovanje u slučaju raznih nepogoda i izrada kopija ili duplikata.

Uticaj okoline[uredi | uredi izvor]

Uticaj okoline lako se kontroliše u slučaju predmeta u enterijeru, a isti uključuje temperaturu, relativnu vlažnost vazduha, te nivo rasvete u prostoru u kom se predmeti nalaze.

Temperatura[uredi | uredi izvor]

Bilo koji način pohrane odnosno izlaganja predmeta mora uzeti u obzir i temperaturu unutar pomenutog prostora, kao i sisteme za obezbijeđenje neophodnih uslova unutar sigurnih granica, uključivši prihvatljivu cenu samog sistema. Različiti materijali na oscilacije u temperaturi reaguju na različite načine, tako na primer je keramika osetljiva na direktno zagrevanja na mehaničkom nivou, dok su pak brojni organski materijali više ugroženi naglim promenama temperature pogotovo prevelikom hladnoćom. Jednostavno je pravilo da je nivo hemijskih reakcija zavisan o temperaturi na kojoj se iste odvijaju, te više temperature, tako smanjuju energiju aktivacije i ubrzavaju procese hemijske degradacije.

Nivo ljudima ugodne temperature takođe mora biti uzet u obzir. Tako u čuvaonicama, gde se ređe ulazi, može temperatura stoga biti niža no u prostoru za izlaganje, takođe oni koji ulaze u čuvaonicu pripremljeni su odnosno svijesni spomenute činjenice.

Izložbeni prostor je mesto gde se posetioci moraju osećati dovoljno udobno da bi u njima boravili, u suprotnom objekti neće biti razgledavani, te će tako izgubiti svoju primarnu svrhu.

Materijal	Preporučena temperatura	Napomene
Slike na platnu	15 - 22 C
papir	oko 20 C
fotografije	oko 21 C
pergament	do 22 C
koža	18 C
drvo (oslikano ili lakirano)	20 C	Važi i za slike na dasci, nameštaj te muzičke instrumente!
metal	15 - 18 C	Za predmete od kalaja ne manje od 13,2 C!
tekstil	18 - 21 C
kost, slonovača, rožina	do 25 C
ćilibar	17 - 22 C
plastika	20 C	Predmete od acetil i nitroceluloze sa vidljivim znacima propadanja čuvati na 2 - 5 C!
orijentalni lak	20 C

Relativna vlažnost vazduha[uredi | uredi izvor]

U poslednjih je nekoliko decenija utvrđeno da čak i delikatni organski materijali poseduju određenu sposobnost prilagođavanja u odnosu na oscilacije u relativnoj vlažnosti vazduha, tako da ovi materijali mogu u određenoj meri nabubriti odnosno stisnuti se.

Ovaj fenomen je prirodno moguć pri relativnoj vlažnosi vazduha od oko 50% + -15%. Destruktivni hemijski odnosno mehanički procesi, poput hidrolize u slučju visoke relativne vlažnosti, te ukrućivanja i umrežavanja kod niske RV, mogu se držati unutar istog nivoa oscilacija prihvatljivog za mešovite muzejske zbirke.

Vlaga ima jak uticaj na skoro sve materijale od kojih su izgrađeni muzejski predmeti, uz izuzeće stakla i keramike. Pri visokoj RV većina metala će korodirati, a ovaj rizik biva pojačan prisutnošću površinske kontaminacije, što opet naglašava potrebu za redovnim i dobro planiranim održavanjem muzejskih prostora .

Dodatno, predmete mogu ugroziti i plesni kojima odgovara visoka RV, ovo poslijednje ne samo da može da izazove alergijske reakcije kod posjetioca, već i slabi pogođene predmete te privlači i druge štetočine.

Suvi pak uslovi mogu doprineti pucanju i skokova drvenih predmeta, ali i brojnih drugih organskih materijala, poglavito ako RV padne ispod 40%.

Iako se većina predmeta prilagođava oscilacijama vlažnosti vazduha prenagle i prevelike promene mogu biti štetne.

Anizotropni materijali poput drveta i slonovače posebno su osetljivi na navedene promene, posebno ako predmeti na ili u sebi nose i metalne dijelove. Metal tu koči prirodno širenje i skupljanje spomenutih predmeta. Stoga ovakvi objekti idealno moraju biti izlagani ili čuvani u pažljivo kontrolisanim klimatskim uslovima.

Materijal	Preporučena RV	Napomene
Slike na platnu	45-60% RV
Papir	45-55% RV
Fotografije	30-50% RV	Fotografije u boji do 25-30% RV!
Pergament	50-60% RV
Koža	45-60% RV
Drvo (oslikano ili lakirano)	45-60% RV	Važi i za slike na dasci,nameštaj,te muzičke instrumente!
Metal	15-55% RV	Arheološko gvožđe/aktivna korozija do 15% RV Arheološki bakar ili legure/aktivna korozija do 35% RV
Tekstil	30-50% RV
Kost,slonovača,rožina	50-60% RV
ćilibar	oko 50% RV
Plastika	30-50% RV
Orijentalni lak	50-60% RV	Po japanskim izvorima do 70%!

Vidljivo svetlo[uredi | uredi izvor]

Svetlo ne može biti eliminisano od svog štetnog uticaja na predmete, jer je potrebno kako u slučaju detaljnog posmatranja premeta tako i sigurnog kretanja oko istih. Na nesreću, to takođe znači da oštećenja prouzrokovana svetlom, ne mogu biti uklonjena već samo umanjena na što prihvatljiviju meru .

Učinak vidljivog svetla počeli su izučavati slikari i proizvođači boja u ranom 18.veka, no sve do ranih godina dvadesetog veka isto nije bilo detaljno istraženo.

Tek je u par poslednjih decenija shvaćena kumulativna priroda ovih oštećenja. Detaljne studije počele davati naglasak dugoročnim efektima te su dozvolile prihvatljivost kratkoročnih varijacija u vrednostima nivoa rasvijete zavisno o određenim situacijama: standardno posmatranje, posmatranje od strane starijih osoba, složene studije ili postupci, i posmatranje niskokontrastnih detalja - sve ove varijante uključuju raznorodne zahtijeve. Praktični kompromis između zaštite i odobrenja da predmet ispuni svoju vizuelnu svrhu uključivao je dopustljivost određene nivoe fizičkog rizika.

Čak i uz prihvatanje ove prilagodljivosti, interakcija svijetla treba biti ograničena na trenutke kada je predmet dostupan razgledavanju ili izučavanju, i shodno tome treba odabrati prihvatljiv nivo rasvijete.

Pošto su posledice delovanja vidljivog svetla kumulativne, svako ograničenje izlaganja istom - bilo u smislu vremena ili intenziteta-sprečava oštećenje predmeta. Periodi intenzivne ili dugotrajne rasvjete moraju biti izbalansirane sa razdobljem niskog nivoa osvetljenja.

Materijal	Preporučena razina rasvete	Ukupno godišnje - u luks časovima!
Slike na platnu	do 200 lx	384 000
Papir	do 50 lx	96 000
Fotografije u boji	do 50 lx	96 000
Crno bele fotografije	do 200 lx	384 000
Koža	do 50 lx	96 000
Drvo (oslikano ili lakirano)	100 - 200 lx	192 000 - 384 000
Metal	do 300 lx	576 000
Tekstil	do 50 lx	96 000
Staklo	do 300 lx	576 000
Keramika	do 300 lx	576 000
Kamen	300 lx	576 000
Kost,slonovača,rožina	do 150 lx	384 000
ćilibar	100 lx	192 000
Plastika	100 - 200 lx	192 000 - 384 000
Orijentalni lak	do 200 lx	384 000

Ultraljubičasto zračenje[uredi | uredi izvor]

Ultraljubičasto zračenje je oblik elktromagnetske radijacije sa višim nivoom energije u odnosu na vidljivo svijetlo. Ono ne doprinosi vidljivosti predmeta iu idealnim slučajevima ga je najbolje eliminisati, inače će njemu izloženi materijali biti višestruko oslabljeni, od blagog žućenja pa do potpunog razlaganja.

Organski su materijali naročito osetljivi izlaganju ovom svijetlu. Direktno sunčevo svetlo sadrži najviše potencijala za ovu vrstu oštećenja, no i neke vrsta sijalica takođe sadrže dosta ultraljubičastih zraka.

Razne vrste filtara se koriste za uklanjanje ovog zračenja pri izlaganju predmeta, i brojni se od njih mogu koristiti zajedno kako bi dobile vrednosti prihvatljive za određene vrste predmeta.

Najjednostavnije sredstvo su teške zavijese, no možemo ih koristiti samo ako imamo za njihovo podizanje neophodno osoblje, koje će ih spuštati ili dizati zavisno o prisutnosti posjetioca. Od naprava za filtriranje većina se oslanja na moć apsorbovanja ultraljubičastih zraka, poput akrilnih folija, no iste sa vremenom propadaju te ih je potrebno s vremena na vreme zameniti. Puno su bolje riješenje interferentni filtri zato što ovo zračenje u potpunosti eliminišu.

Rukovanje sa predmetima[uredi | uredi izvor]

Pri svakom rukovanju sa predmetima postoji opasnost da se isti oštete. Dobro razrađeni i standardizovani postupci održavanja, te pakovanja i prenošenja predmeta pomažu u eliminaciji kako neposrednog dodira tako i štete od istog.

Izlaganje i skladištenje[uredi | uredi izvor]

Osim dobro osmišljene strukture, jedna od ključnih komponenti oblikovanja prostorija za izlaganje i čuvanje predmeta je primeren izbor materijala koje ćemo koristiti.

Posebno kod dugoročnih rešenja treba pažljivo odabrati materijale koji će biti u blizini predmeta, kako isti ne bi nepovoljno uticali na iste.

Probe Oddi-jevim testom srazmerno su jednostavan način ispitivanja međudelovanja pojedinih materijala.

Prethodno objašnjeni okružujući uslovi takođe su ključni pri čuvanju ili izlaganju predmeta.

Pakovanje i transport[uredi | uredi izvor]

Tehnike pravilnog pakovanja i ispravnog odabira materijala koji se u te svrhe koriste najbolji su način za osiguranje bezbednosti predmeta tokom transporta, i kao i svaki aspekt preventivne konzervacije, spomenute moraju biti što više prilagođene samom objektu o kom se radi.

Idelan prostor za transport mora u sebi ne samo da uključuje zaštitu od udaraca, vibracija te nepravilnog rukovanja, već takođe mora imati i susutavno rešeno pitanje mikroklime unutar istog, te odgovarajuću zaštitu od štetočina.

Nosači kao i zaštitni omot, obloge i jastuci, kao i materijali koji se koriste za pakovanje, te veličina sanduka, sve ovo mora biti deo strategije za uspešno i sigurno obavljen transport predmeta.

Prijašnja uspešna riješenja nam sugerišu da transport predmeta započinje sa detaljnim inventiranjem, te izvještajem o stanju objekata pre transporta. Ako se transportuje velik broj objekata, preporučljivo je prvo poslati male reprezentativne grupe, kako bi se ukazalo na eventualna moguća poboljšanja u samoj proceduri. Treba proveriti stanje svih predmeta kako bi odredili dali ih je pre transporta potrebno stabilizovati, s time da uvek ima i predmeta koji nisu spremni za put obzirom na njihovo stanje. Često putovanje uključuje i izmenu transportnih sredstava, te prenos ovlašćenja sa jedne kompanije na drugu, pa je s toga pre puta poželjno detaljno isplanirati i preispitati sve moguće kritične tačke, te detalje pakovanja prilagoditi spomenutom.

Brojni muzejski odjeli moraju biti uključeni u uspešno i sigurno transportovanje objekata. Konzervatori, fotografi, kustosi i drugo osoblje moraju svi biti uključeni, a takođe u proces mogu biti uključene i druge institucije. Osoblje u mestu dolaska takođe mora biti pripremljeno za prenos, uključujući i definisanje aklimatizacije, te raspakivanja trasporta.

Kontrola štetočina[uredi | uredi izvor]

Štetnici predstavljaju ozbiljnu pretnju opstojanju predmeta. Bez obzira hrane li se materijalom od kojeg je objekat, ili samo na objektu traže sklonište, oni predmete mogu ozbiljno oštetiti ili čak uništiti, oni zagađuju predmet, oslabljuju njegovu strukturu, te jednostavno privlače druga slična stvorenja. Najćešće se radi o insektima, mikroorganizmima, te glodarima poput pacova i miševa, au određenim slučajevima i pticama, šišmišima, gušterima i školjkama.

Pristup ovom problemu danas je bitno promenjen, dok su nekada sredstva za fumigaciju i insekticidi primenjivani neposredno na predmetima, danas su u upotrebi više pasivnije i manje toksične metode. Pažljivim planiranjem njihova efikasnost može biti jednaka onoj starjih, agresivnijih pristupa ovom problemu. Razni su materijali različito osetljivi na određena oštećenja pa je pomno poznavanje materijala od kojih je predmet nezaobilazno- . Rizici koji uključuju i samu građevinu u kojoj je zbirka smeštena, konstruktivne i dekorativne materijale, i aktivnosti osoblja moraju biti uzeti u obzir.

Najjednostavniji način kontrole štetočina jeste pažljivo i sistematski održavanje prostora u kom zbirke izlažemo ili čuvamo. Sve rupe i oštećenja na samoj građevini moraju biti zatvorene i sanirane, a oštećenja popravljena i sistematski nadzirana. Svi predmeti koji ulaze u zbirku moraju proći kroz period izolacije, u kome će se potvrditi da predmeti nemaju štetnika na / ili u sebi. Takođe je potrebno redovno kontrolisati ima li znakova prisustva pomenutih, uz napomenu da ovaj proces mora biti sistematski i detaljno dokumentovan kako bi se eventualne promene zapazile na vreme.

U slučaju da do napada štetočina zaista i dođe potrebno je odmah i efektno poraditi na njihovom uklanjanju, vodeći pri tome računa o sigurnosi samog napadnutog materijala. Djelotvorni postupci uključuju fumigaciju, zamrzavanje, korišćenje pesticida, uz napomenu da najčešće ključnu ulogu ima cena samog postupka.

Kontrola kriznih situacija[uredi | uredi izvor]

Požar ili poplava, zemljotres, te razni neredi, terorizam, ratni sukob - ubrajaju se u kategoriju kriznih situacija, te zahtevaju bezbednosne mere kada su u pitanju predmeti kulturne baštine. Iako se ove situacije ne mogu kotrolirati, ipak mogu biti u određenoj meri predviđene, kako obzirom na lokaciju kolekcije, tako iu spremnosti institucije da se nosi sa ovakvim ekstremnim situacijama. Brojni su primeri, kada u slučaju nepogode predmete više nije bilo moguće vratiti u prvobitno stanje, te je ovoj ugrozi istovremeno bio izložen veliki broj objekata. Dobro oblikovan pribor za izlaganje, te položaj čuvaonice, uredan prostor iste, kao i razrađene procedure ponašanja u takovim situacijama, sve ovo znatno doprinosi smanjenju rizika vezanih uz krizne situacije.

Reformatiranje / dupliciranje[uredi | uredi izvor]

Reformatiranje odnosno dupliranje objekata kulturne baštine se obično javlja u vidu fotografske dokumentacije. Predmet se dokumentuje kod ulaska u zbirku, kod izmještanja, te kod konzervatorskog zahvata. Na taj način imamo vizuelnu referencu za buduće profesionalce, beleži se izvorno stanje, kao i sva stanja nakon spomenutog. Uspješan ili neuspešan zahvat, odnosno zbrinjavanje mogu potom biti preciznije određeni, te iz istog možemo polučiti zaključke primijenjive u budućim promišljanjima o sudbini predmeta. I na kraju najvažnije, ukoliko se išta dogodi predmetu, bilo putem nezgode ili prirodnim propadanjem, ostaje nam barem nekakovo svijedočanstvo vezano za predmet i njegovo postojanje.

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Appelbaum,B. Preserve, Protect, and Defend - A Practical Guide to the Care of Collections,New York 2018.
Caple,C.Preventive Conservation in Museums,London 2012.
Vokić,D. Preventivno konzerviranje slika,polikromnog drveta i

mješovitih zbirki,Zagreb 2007.

Watt,J.;Tidblad,J.;Kucera,V.;Hamilton,R. (Ed.) The Effects of Air Pollution on Cultural Heritage,London 2004.
Roy,A.;Smith,P.(Ed.) Preventive conservation practice, theory and research : preprints of the contributions to the Ottawa Congress, 12-16 September 1994 ,London 1994.
MUZEЙNOE HRANENIE HUDOŽESTVENNЫH CENNOSTEЙ. (HRANENIE MUZEЙNЫH KOLLEKCIЙ). PRAKTIČESKOE POSOBIE.,Moskva 1995.(online)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]