Proteza

Neki od jeftinijih oblika proteza za donje udove - potkolena (levo) i natkolena

Proteze od grčke reči (grč. πρόσθεσις, „dodatak“) su tehničke sprava (ortopedska pomagala), koja treba da funkcionalno i estetski nadoknade deo tela koji nedostaje, najčešće nedostajući ud ili deo uda (ekstremiteta). Proteza je i sprava koja sprečava nastanak kontrakture, ubrzava formiranje patrljka, sprečava atrofiju mišića, pomaže u smanjenju fantomskih senzacija i ublažava psihičke probleme.

Istorija

Veštačke ruke i noge, ili proteze, koje su imale za cilj da vrate određeni stepen normalne funkcije osobama sa amputacijom, kao neka vrsta mehaničkog uređaja ilale su za cilj da omoguće amputiranima da ponovo hodaju ili da nastave da koriste dve ruke verovatno su u upotrebi od davnina, prvo u vidu jednostavnog klina. Upotreba takvih proteza sve do primene, hirurška procedura za amputaciju nije bila u velikoj meri uspešna sve do 600 ih godine pre nove ere.

Neke od proteza viđena okom umetnika iz 16. veka

Jedna od inovacija Ambroaza Parea, veštački ud iz 1575.

Oružari srednjeg veka stvorili su prve sofisticirane proteze, koristeći snažno, teško, nefleksibilno gvožđe za pravljenje udova koje je amputirani jedva mogao da kontroliše. Čak i sa zglobnim mehanizmima koje je izumeo Ambroaz Pare 1500-ih, amputirani ud se nije mogao savijati po volji. Veštačke ruke tog vremena bile su prilično lepe i zamišljene su bile kao imitacije pravih ruku, ali nisu bile funkcionalne.

Napredak u protetiisanju udova doneli su u 19. veku: Peter Balif iz Berlina 1812. godine koji je razvio proteze za osobe sa podlakatnim amputiracijama udova, Van Petersen 1844. godine koji je razvio proteze za osobe sa podlakatnim amputiracijama udova. Ofe proteze su bile funkcionalnije ali i dalje daleko od idealnih. U većini slučajeva u devetnaestom veku mnogo promena u protetici inicirane su od samih amputirca. Tako je npr. J. E. Hanger, student mašinstva (koji je izgubio nogu u građanskom ratu) prvo dizajnirao za sebe veštačku nogu, a potom 1861. godine osnovao kompaniju (koja i danas postoji) za proizvodnju proteteza za nogu. Drugi pacijent sa amputacijom po imenu A.A. Vinkli koji je takođe razvio prvo za sebe potkolenu protezu, potom je uz pomoć Lovela Džepsona osnovao kompaniju Vinkli 1888. godine. Ova kompanija je prvo plasirala proteze na tržište tokom Nacionalnog okupljanja veterana građanskog rata, a potom i na tržišta širom Amerike.

Proteze iz 1940-ih godina

Dvadeseti vek je doneo najveći napredak u protetisanju udova. Materijali poput moderne plastike omogućili su da protetski uređaji postanu snažniji i lakši od ranijih napravljenih od gvožđa i drveta. Nove plastične mase, bolji pigmenti i sofisticiranije procedure za stvaranje veštačke kože (koja izgleda dosta realistično), omogućili su dalji razvoj protetike.

Najuzbudljiviji deo u protetici dvadesetog veka bio je razvoj mioelektričnih protetskih udova, zasnovanih na korišćenju električnih signala iz mišića ruku pacijenta za pomeranje udova. Istraživanje i ugradnja mioelektričnih udova koje je počelo kasnih 1940-ih u Zapadnoj Nemačkoj, omogućilo je da do kasnih 1960-ih mioelektrični uređaji prvo postanu dostupni odraslima, a u poslednjoj deceniji 20. veka i deci.

Poslednjih godina sve više se koriste kompjuteri za pomoć pri postavljanju proteza na udovima. Osamdeset pet procenata privatnih protetskih ustanova koristi CAD/CAM programe za dizajniranje protetskih pomagala.

Namena

Proteza se obično koriste za:

• zamenu delova tela nakon povreda (traume),
• zamenu nedostajućih delova tela od rođenja (kongenitalne ili urođene anomalije udova),
• za nadoknadu ili kao dodatak oštećenim delovima tela nakon operativnih zahvata (zbog tumora, gangrene itd),
• za zamenu uda nepsredno nakon operacije - privremana ili imedijantna (neposredna) postoperativna proteza, koja se postavlja na patrljak pacijenta neposredno nakon amputacije, dok je još pod anestezijom. U ovom slučaju pacijent se budi sa protezom i ne vidi patrljak amputiranog ekstremiteta, ali vidi protezu sa stopalom. Sa psihološke tačke gledišta, ovaj oblik proteze može pozitivno uticati na pacijenta i ima za cilj da on bolje prihvati njegovo stanja nakon amputacije.

Delovi proteze

U funkcionalnom i estskom smislu osnovni delovi proteze

Glavni delovi	Karakteristike	Slika
Kontaktno ležite	Deo proteze preko koga je ceo patrljak u kontaktu sa protezom.
Moduli ili nosive jedinice proteze	Delovi proteze koji su međusobno povezani mehanički podesivim zglobovima. Moduli su građeni uglavnom od čelika, a ležišta od plastike i silikona, koji jako dobro prianja, ali je i skup.
Estetski deo ili obloga proteze	Vidljivi deo proteze koji prekriva nosivi deo proteze i svojim izgledom imitira prirodni ud.

Materijali koji se koriste za izgradu proteza

Poželjne karakteristike materijala koji se koriste u protetici, da su:

• kompatibilni sa ljudskim tkivom,
• lagani,
• relativno jeftini,
• čvrsti i izdržljivi.

U neke od materijala koji se najčešće koriste u protetici spadaju:

Koža - koja ima prednost zbog velike mogućnosti,oblikovanja. Nedostatak kože je da ne trpi vlagu i znoj.

Drvo - koje ima prednost zbog lake obrade.Nedostaci - ne podnosi vlagu i mora da ima debelo ležište.

Metal - preretežno laki metali kao što su titanijum i aluminijum koji su zamenili veći deo čelih delova. Iako se najčešće koriste metalne legure, ove materijale sve više menja proizvodnji proteza od karbonskih vlakana koji se koriste za formiranje laganog stuba proteze..

Gips - koji se koristi se za uzimanje otiska pležišta

Različite vrste plastike - najčešće polipropilena, koji je lagan i lak za obradu.

Kroz istoriju protetike, došlo je do napretka u izradi veštačkih udova. Plastika i drugi materijali, kao što su karbonska vlakna, omogućili su izradu veštačkih udova koji su jači i lakši (čimese ograničava količinu dodatne energije neophodne za rad udova). Ovo je posebno važno za osobe sa trans-femoralnim amputirancijama. Savremeniji materijali su takođe omogućili da veštački udovi izgledaju mnogo realističnije, što je važno za transradijalne i transhumeralne amputirane osobe jer je veća verovatnoća da će veštački ud biti izložen pogledu okoline.

Pored novih materijala, upotreba elektronike je postala veoma česta u veštačkim udovima. Mioelektrični udovi pretvaraju pokrete mišića u električne signale, i postali su mnogo češći od udova kojima se upravlja kablom. Elektrode primaju mioelektrične signale, signal se integriše i kada pređe određeni prag, pokreće se signal kontrole protetisanog ekstremiteta, zbog čega sve mioelektrične kontrole zaostaju. Suprotno tome, kontrola kablom je neposredna i fizička, i kroz to nudi određeni stepen direktne povratne informacije sile koju mioelektrična kontrola nema.

Kompjuteri se takođe intenzivno koriste u proizvodnji udova. Kompjuterski potpomognut dizajn i kompjuterski podržana proizvodnja se često koriste za pomoć u dizajnu i proizvodnji veštačkih udova.

Većina savremenih veštačkih udova se pričvršćuje za rezidualni ekstremitet (patrljak) amputiranog kaišem i manžetnama ili usisom. Preostali ekstremitet se ili direktno uklapa u utičnicu na protetici, ili se što je danas češće - koristi obloga koja se zatim fiksira za utičnicu ili vakuumom (usisne utičnice) ili čiodom. Obloge su mekane i po tome mogu stvoriti daleko bolje usisno prijanjanje od tvrdih utičnica. Silikonski ulošci se mogu nabaviti u standardnim veličinama, uglavnom sa kružnim (okruglim) poprečnim presekom, ali za bilo koji drugi oblik zaostalih udova mogu se napraviti ulošci po meri. Utičnica je napravljena po meri da odgovara zaostalom ekstremitetu i da raspodela sile veštačkog ekstremiteta preko područja zaostalog ekstremiteta (umesto samo jedne male tačke), što pomaže u smanjenju habanja zaostalog ekstremiteta.

Vrsta proteza prema nameni

Prema svojoj nameni proteze se dele na; proteze za gornje i donje udove i ostale proteze.

Proteze za gornje udove

Proteze za gornje udove

Bioelektrična proteza za šaku

Proteze za gornje udove (ekstremitete) jesu:

Estetska proteza šake

Podlakatna (transradijalna) estetska proteza

Podlakatne (transradijalne) mehaničke proteze sa ugrađenom šakom

Nadlakatna (transhumeralna) estetska proteza

Nadlakatne (transhumeralne) mehaničke proteze

Estetska proteza posle dezartikulacije ramena

Vrste proteza za gornje udove prema nameni

Namena	Vrste
Prema nivou amputacije	nadlaktne, podlaktne, za disartikulaciju
Po funkcionalnosti	funkcionalne estetske
Po konstrukciji	endoskeletne egzoskeletne
Po trajanju	privremene konačne
Prema kontrolnom mehanizmu	mehaničke, pneumatske, električne, bioelektrične, hibridne

Proteze za donje udove

Proteze na donjim udovima

Natkolena (transfemoralne) proteza

Proteze za donje udove (ekstremitete) jesu:

Proteza za stopalo

Ova vrsta proteza izarađuje se nakon:

• Amputacije prstiju: ovo su tehnike amputacije koje ne utiču mnogo na hod amputirca. Mehanizam hoda je očuvan, osim u slučaju amputacije nožnog palca što predstavlja poteškoću prilikom hoda, pogotovo u fazi propulzije.
• Transmetatarzalna amputacija: amputacija kroz metatarzalne kosti. Pošto su uklonjene glave metatarzalnih kostiju, onemogućena je treća klackalica i ostatak stopala bez protetičkog pomagala više nema sposobnost propulzije.
• Tarzometatarzalna (Listfrank) amputacija: na nivou između tarzusa i metatarzusa. Veliki deo stopala nedostaje tako da je normalan hod bez protetičkog pomagala nesvrsishodan.
• Transtarzalna (Šopart) amputacija: radi se tako da je deo stopala anteriorno od talusa i kalkaneusa odstranjen. Uz ovaj nivo amputacije neophodno je visokoprofilno rigidno pomagalo da bi se uspostavio normalni obrazac hoda.
• Dezartikulacija gležnja, (Sajm) amputacija: nakon koje je očuvana tibija i fibula ispod kojih se postavlja mišićno petno jastuče koje obezbeđuje dobar oslonac za bataljak.

Potkolene (transtibijalne) proteze

Ovo je nivo amputacije donjeg uda koji se najčešće sreće. Zglob kolena je očuvan tako da se uz adekvatnu protezu može uspostaviti dobra biomehanika hoda. Kvalitetna ležišta i dobar izbor modernih protetičkih stopala omogućava korisnicima sasvim normalne uslove za obavljanje svih životno važnih funkcija.

Proteze posle dezartikulacije kolena

Najbolji izbor ukoliko se mora uraditi transfemoralna amputacija. Očuvano je distalno opterećenje na bataljak, dobra propriocepcija i najbolja dužina femura i mišića. Jedini nedostatak može biti estetski izgled prilikom sedenja sa protezom. Bolesnici ovu vrstu pomagala koriste radije nego klasičnu transfemoralnu protezu sa išialnim osloncem, jer im ona omogućava lakši hod i manji utrošak energije.

Natkolene (transfemoralne) proteza

Amputacija iznad kolena može se izvršiti na nivou proksimalne, srednje i distalne trećine femura. Uz moderno ležište (IC) koje je nadoknadilo nedostatke kvadrilateralnih ležišta i korištenje modernih zglobova stopala i kolena korisnik je u mogućnosti, uz odgovarajuće terapeutske vežbe da se potpuno uklopi u zajednicu i bude joj koristan član.

Proteza posle dezartikulacije kuka

Ovo je najviši nivo amputacije na donjem udu i predstavlja izazov i protetičaru i korisniku. Korisniku jer ovo predstavlja odstranjenje tri najvažnija zgloba na donjem udu a protetičaru da napravi dobro ležište i dobro ukomponuje pripadajuće elemente proteze. Naravno da je za sve ovo potrebno bogato radno iskustvo kao i dobro poznavanje anatomije, biomehanike...

Literatura

• Forester, C. S. Flying Colours. Little, Brown, 1938.

• Sabolich, John. You 're Not Alone. Sabolich Prosthetic and Research Center, 1991.

• Shurr, Donald G. and Thomas M. Cook. Pros the tics and Orthotics. Appleton and Lange, 1990.

Spoljašnje veze

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).