Protivavionski top 105 mm Flak 38 (10.5 cm Flak 38)
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
 Stalna postavka Vojnog muzeja u Beogradu.
| |
| Protivavionski top 105 mm Flak 38 (10,5 cm Flak 38) | |
|---|---|
| Glavne karakteristike | |
| Kalibar | 105 mm |
| Dužina cevi | 6,64 m |
| Težina | 10.224 kg |
| Elevacija | od -3° do +85° |
| Traversa | 360°° |
| Tip projektila | visoko-eksplozivno punjenje; 14,80 kg |
| Početna brzina projektila | 881 m/sec |
| Maksimalan domet | 9.450 m |
| Probojna moć | |
105 mm Flak 38 (10.5 cm FlaK 38) je bio nemački protiv-avionski top korišćen tokom Drugog svetskog rata. Zamišljen je kao teški protivavionski top za Krigsmarine, slično kao i čuveni 88 mm Flak 18 koji je koristio Vermaht, ali nameravano je da bude korišćen i protiv malih kopnenih meta. Ime mu potiče od skraćenice Flieger Abwehr Kanonen što znači kopnena protivavionska artiljerija.
Nastanak[uredi | uredi izvor]
Uprkos činjenici da je početkom 1933. godine odlučeno da se počne sa uvođenjem u naoružanje protivavionskog topa kalibra 88 mm nemačka armija smatrala je da je za odbranu neba iznad Nemačke potrebno nešto teže zbog čega je izdala specifikaciju za protivavionski top kalibra 105 mm koji je trebalo da ima veći vertikalni domet od topa kalibra 88 mm. Kao rezultat specifikacije metalurški koncern Rajnmetal (Rheinmetall) proizveo je top kalibra 105 mm Flak 38 koji je uveden u naoružanje 1937. godine. Top je usmeravan preko daljinskog elektro-hidrauličkog sistema za upravljanje, punjenje se vršilo mehanički, a ceo top je bio postavljen na kompaktno četvorokrako postolje. 1939. godine na top su ugrađeni elektro motori koji su mogli da rade na naizmeničnu struju tako da je za pokretanje topa mogla da se koristi električna energija koju su koristila domaćinstva u Nemačkoj. Top je osim ove pretrpeo još neke manje izmene i dobio je oznaku Flak 39. Flak 39 je masovno korišćen za odbranu Nemačke od savezničkih bombardera. Do kraja 1944. godine ukupno je proizvedeno 1025 komada u mobilnoj varijanti, 827 komada u fiksnoj varijanti i 116 komada montiranih na železničke vagone.
Taktika korišćenja[uredi | uredi izvor]
Za razliku od ostalih zemalja učesnica Drugog svetskog rata Nemačka je razvila posebnu tehniku koncentracije vatre FlaK artiljerije. Kada bi se npr. uočio protivnički avion u snopu svetlosti reflektora saveznički i ruski protivavionski topovi bi pucali neposrednim nišanjenjem posada. Nemačke posade nisu nišanile avione koje vide već su primale koordinate od neposredne komande, iz komandnog vozila. U komandnom vozilu bi se uz pomoć uređaja za prisluškivanje određivala visina aviona a ranim radarskim uređajima i veličina grupacije, pravac kretanja itd. Onda bi u vazduh poleteli noćni lovci da bi tu formaciju razbili što je moguće više i time zaštitili Flak artiljeriju. Tada bi komanda odredila po poziciji baterija kada koja baterija treba da puca, koliko je tempiranje granate, kolika je visina itd. Samim tim, posade Flakova nisu morale da prate protivničke avione već da samo unesu koordinate u instrumente, tempiraju granate i pucaju što brže mogu. Zbog toga je brzina vatre istih i koncentracija bila toliko velika da su često saveznički piloti govorili „Vatra Flakova je toliko gusta da se može hodati po njoj“.
Pozicioniranje[uredi | uredi izvor]
Nemačka vojska je imala četiri vrste protivavionske artiljerije:
- Schwere-Teška artiljerija, kalibar od 88 do 128 -mm-
- Leichte-Laka artiljerija, kalibar od 20 do 50 -mm-
- Gemischte-Mešana artiljerija sa lakim i teškim oruđima
- Scheinwerfer-Reflektori
Teška artiljerija je od 1939. imala 4 oruđa po bateriji, daljinomer, lovac zvuka (uređaj koji je zbog osetljivosti instrumenata mogao da odredi desetinama kilometara zvuk motora) i reflektore. Svi ovi delovi baterije su raspoređivani na daljini od bar 50 metara. To je trajalo do 1942. godine kada su i radari uvedeni u naoružanje a 1943/1944 već je postalo normalna praksa da se koncentrišu 8 oruđa. Flak bi se ukopavao ako je mobilni Flak u pitanju, a ako je stacionarni on bi se jakom čeličnom konstrukcijom pričvrstio za betonsku podlogu. Najčešće su se oruđa raspoređivala u krug ili u „dijamant“ formaciju.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- „Twentieth-century artillery“ - Ian Hogg, Grange books, 2000.
