Protokoli sionskih mudraca

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

„Protokoli sionskih mudraca“ (rus. Протоколы сионских мудрецов ili Сионские протоколы) antisemitski je pamflet koji opisuje navodnu jevrejsku i masonsku zaveru da se zavlada svetom. Protokoli se ubrajaju u najpoznatije istorijske podvale.[1][2] U svom eseju „Knjiga kraljeva i budala“ pisac Danilo Kiš detaljno istražuje poreklo i sudbinu ove knjige.

Istorija[uredi | uredi izvor]

„Protokoli“ su prvi put štampani 1903. godine u ruskom listu „Znamja“, pa potom ponovo 1905. kao dvanaesto poglavlje knjige ruskog pravnika, mistika i pisca religijskih pamfleta Sergeja Nilusa. Nilus je tvrdio da rukopis potiče sa Prvog cionističkog kongresa održanog od 29. do 31. avgusta 1897. u Bazelu. Kada mu je skrenuta pažnja na to da je kongres bio otvoren za javnost i da su mnogi nejevreji prisustvovali, promenio je priču i tvrdio da je rukopis potekao sa tajnih sastanaka održavanih 1902. i 1903. godine da bi konačno rekao da je tekst dobio već 1901. godine.[3]

Najveći deo teksta „Protokola“ poreklom je iz dela francuskog pisca i satiriste Morisa Žolija „Razgovor između Makijavelija i Monteskjea na onome svetu“, napisanog 1864. godine kao kritika politike Napoleona Trećeg[4]. Delo nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji. Dijalog se vodi između Makijavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Monteskijea, koji govori sa liberalnih pozicija. Poglavlja Protokola od broja 1 do 19 prate Žolijev „Dijalog“ od poglavlja 1 do 17 na mnogim mestima od reči do reči.

Jedan manji deo teksta je preuzet iz romana „Bijaric“ Hermana Gedšea, napisanog 1868. godine.[5] Gedše je roman objavio pod pseudonimom „Ser Džon Redklif“. Jedno poglavlje u knjizi je nosilo naslov „Jevrejsko groblje u Pragu i Savet predstavnika dvanaest plemena Izraela“ i objavljeno je posebno 1872. godine u Sankt Peterburgu kao pamflet. Roman je nastao pod direktnim uticajem Žolijevog „Razgovora“ iz koga je prepisan znatan deo materijala kao i iz romana „Josip Balzamo“ Aleksandra Dime Oca. Sam Gedše je izgubio posao u pruskoj pošti 1848. godine pošto je obelodanjeno da je falsifikovao dokumenta kojima bi dokazao da je tadašnji kandidat na izborima radio protiv kralja.

Izvor[uredi | uredi izvor]

Protokoli 1–19 približno prate Dijaloge Morisa Žolija (poglavlja 1–17). Na primer:

Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea (slobodan prevod) Protokoli sionskih mudraca (prevod objavljen 1934)

Kako nastaju zajmovi? Emisijom menica koja podrazumevaju da se Vlada obavezuje da plati kamatu srazmernu kapitalu koji je pozajmljen. Tako, ako je zajam 5%, država, posle 20 godina, mora da plati sumu ravnu pozajmljenom kapitalu. Kada prođe 40 godina, plaća dvostruko, posle 60 godina trostruko: a opet ostaje dužnik za celi iznos kapitala.

— Monteskje u Dijalogu

Zajam – to je emisija državnih menica koje sadrže procentnu obavezu srazmerno sumi pozajmljenog kapitala. Ako je zajam 5%, onda će država kroz dvadeset godina uludo platiti procentnu sumu koja će biti ravna uzetom zajmu; za četrdeset godina plaća dvostruku sumu a za šezdeset godina – trostruku, a dug ostaje uvek onaj isti neuplaćeni dug.

— Protokoli

Kao bog Višnu, moja štampa će imati stotine ruku, a ove ruke će pomoći svim različitim nijansama mišljenja širom zemlje.

— Makijaveli u Dijalogu

Oni [štampa] će, kao indijski bogić Višnu, imati stotinu ruku od kojih će svaka pipati puls čiji god hoćete u javnom mnjenju.

— Protokoli

Sada razumem lik boga Višnua; imaš stotine ruku poput indijskog idola, i svaki tvoj prst dodiruje oprugu.

— Monteskje u Dijalogu

Naše carstvo biće apologija božića Višnu, u kome se nalazi njegovo oličenje – u svakoj od stotine naših ruku biće po opruga socijalne mašine-

— Protokoli

Poreklo falsifikata[uredi | uredi izvor]

Predsednik ruskog Saveta ministara, Petar Stolipin, je 1905. sproveo istragu i zaključio da su protokoli protureni već 1897. godine. On je rezultate svoje istrage saopštio caru Nikolaju II koji je navodno izjavio da Protokole treba konfiskovati jer se ne može „pravedan cilj postići prljavim sredstvima“.[6]

Poreklo „Protokola“ je na Zapadu rasvetljeno 1920. godine u Londonu[5] kada je engleski novinar Lusijan Volf (engl. Lucien Wolf) otkrio u listu Tajms da je tekst gotovo u celosti preuzet iz prethodno navedena dva rada. Najveći broj istoričara se slaže da je „Protokole“ napisao oko 1890. godine Matvej Golovinski, novinar rusko-francuskog porekla, operativac Ohrane, ruske tajne policije, i antisemit.

Ruski istoričar Mihail Lepekin je 18. novembra 1999. objavio rezultate svojih istraživanja izvora Protokola u francuskom listu Ekspres. Po Lepekinu, autor je Matvej Golovinski, a delo je nastalo 1901. godine. Delo je pisano pod okriljem Ohrane koja je nastojala da ograniči careve modernističke težnje za industrijalizacijom, a Golovinski je angažovan da bi kompromitovao bogate Jevreje koji su u Rusiji imali značajnu političku moć. Direktni nalogodavci su bili ultrareakcionarni Ivan Golemikin, bivši ministar unutrašnjih dela i Pjotr Rakovski, šef tajne policije. Lepekin je svoje istraživanje bazirao na nalazima u ruskim arhivima koji su postali dostupni 1992. godine. On nije prvi koji je identifikovao Golovinskog. To je prvi put uradio 1944. godine nemački pisac Konrad Hajden.

Lepekin tvrdi da nalazi pokazuju da je agent Ohrane francuz Anri Bint bio angažovan da plati izradu. To je Bint priznao 1917. Sergeju Svatikovu, tadašnjem predstavniku vlade Kerenskog kada je ovaj došao u Pariz da razreši dužnosti bivše službenike Ohrane. Dokumente o Golovinskom i njegovom nalogu je 1925. bivši ruski ambasador, Vasilije Maklakov, predao američkoj fondaciji Huver dok je Bintov lični arhiv bio kupljen i držan u Pragu sve dok ga SSSR nije preuzeo odatle 1946. godine.[7]

Uticaj[uredi | uredi izvor]

„Protokoli“ spadaju među najviše zloupotrebljavane napise u istoriji. Iako je njihova autentičnost stavljena pod sumnju takoreći odmah po štampanju, na „Protokole“ su se uporno pozivale razne antisemitske struje i politički pokreti, počev od ruskih, preko Hitlera do modernih širom sveta.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hadassa Ben-Itto|Ben-Itto, Hadassa: The Lie That Wouldn’t Die: The Protocols of the Elders of Zion, 2005 (Vallentine Mitchell). Review, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  2. ^ Les Protocoles des Sages de Sion, par Pierre-André Taguieff. Tome I : Un faux et ses usages dans le siècle (408 p.); tome II : Etudes et documents (816 p.). Berg International, 1992.
  3. ^ Kominsky 1970, str. 209.
  4. ^ http://links.jstor.org/sici?sici=0032-3497(197723)10%3A1%3C18%3ATTIHMJ%3E2.0.CO%3B2-D
  5. ^ a b http://www.jstor.org/view/00138266/ap020234/02a00240/0
  6. ^ The Protocols of the Elders of Zion: A Proved Forgery by Vladimir Burtsev (Paris, 1938), pp. 106 (Ch.4)
  7. ^ „L’origine des Protocoles des sages de Sion”. Phdn.org. Pristupljeno 17. 2. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Žurnali[uredi | uredi izvor]

  • Skuratovsky, Vadim (2001). „The Question of the Authorship of "The Protocols of the Elders of Zion"”. Kiev: 966—7. 
  • Protocols of Zion forger named, Patrick Bishop, list "Daily Telegraph", 19. novembar 1999, broj 1638
  • Forging Protocols, Charles Paul Freund, časopis "Reason", februar 2000.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Protokoli sionskih mudraca na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Протоколи_сионских_мудраца&oldid=26983779”