Proces-orijentisano programiranje
Proces-orijentisano programiranje je paradigma programiranja koja razdvaja zabrinutost strukture podataka i istovremene procese koji deluju na njih. Strukture podataka u ovom slučaju su obično uporne, kompleksne, i velikih razmera - predmet opšte namene aplikacija, za razliku od specijalizovane obrade specijalizovanog seta podataka viđenih u visokim aplikacijama produktivnosti (VAP). Model omogućava stvaranje aplikacija velikih obima da delimično dele zajedničke setove podataka. Programi se funkcionalno razlažu u paralelnim procesima koji stvaraju i postupaju po logično zajedničkim podacima.
Paradigma je prvobitno izmišljena za paralelne računare 1980-te, posebno računarima izgrađenim sa transputer mikroprocesorima od strane INMOS, ili sličnih arhitektura. Ona evoluirala da zadovolji nedostatke u poruci prolaza paradigme Occam-a (uredi) i omogući ravnomernu efikasnost kada dođe do portanja aplikacija između distribuirane memorije i zajedničke memorije paralelnih računara.
Prvi primer paradigme pojavljuje se u programskom jeziku Ease dizajan na univerzitetu Jejl[1][2] 1990. Slični modeli su se pojavili u labavoj kombinaciji SQL baze podataka i objektno orijentisanog jezika kao što je Java, često se naziva objektno-relacioni model i naširoke je koristi u velikoj meri distribuiranih sistema danas. Paradigma će se verovatno pojaviti na desktop računarima kad mikroprocesor poveća broj procesora (multikor) po čipu.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ericsson-Zenith (1992). Process Interaction Models. Paris University.