Razgovor:Gnosticizam/Arhiva 1

Arhiva 1

Arhiva 2

Prvi podnaslov

Gnostcizam potiče od grčke reči Gnosis koja znači znanje, spoznaja. Do Isusovog vremena postojale su škole misterija, na primer u staroj Grčkoj, u Eleuzini i Delfima, gde su kao čuvari misterija slavljeni Orfej i Apolon; u Persiji je bila živa Zaratustrina misao; u Egiptu i gornjoj Aziji škole misterija su bile povezane sa imenima Atisa i Ozirisa, ali, pre svega ih je bilo u starom Izraelu. U Starom zavetu se navodi o tome mogu pronaći na mestima gde se govori o nazarenima, ljudima posvećenim Bogu, na primer Samsonu ili Gideonu. Sa poznavanjem misterija su bili povezani i proroci koji su neprestano ukazivali na to da su spoljašnje ceremonije moraju shvatati kao unutrašnji procesi, koji čoveka, ili narod, povezuju sa Bogom. Do Isusa su misterije bile tajne. Isus je bio posvećenik jevrejskih misterija koji je objavio svesnu smrt zemaljskog, koje omogućuje uskrsnuće božanskog u čoveku, u svom učenju predočavao je svima koji su ga slušali: ko svoj život želi da izgubi zbog jevanđelja, t.j. zbog Duha, taj će ga spasiti. On je taj proces koji se obavljao samo iza zidina škola misterija proživeo javno. Ono što gnostici opisuju su iskustva koja se od davnina doživljava u misterijskim školama. Njih čovek doživljava uvek kada se u njemu probudi uspavano istinsko duhovno biće i pokaže mu svet kao prolazan i nebožanski – bez obzira da li je uređen ili u haosu. Gnostički pogled na svet je dualistički: ljudi žive u palome stanju, izbačeni iz Božanskog poretka, i samo je jedan put ka povratku svome Stvoritelju koji vodi kroz spoznaju (znanje) Gnosis. Među najčuvenijim gnosticima su bili Mani rođen 14. aprila 216. godine blizu Seleucije – Ktesifona u Persiji i Valentin rođen oko 112, u Aleksandriji, u početku podučava u Egiptu a od 135. do 160. u Rimu.

Sa članka dok se ne inkorporira (ako uopšte) --filip ⁂ 11:04, 4. maj 2007. (CEST)