Razgovor:Grabovo (Beočin)

Prvi podnaslov

Vukašin Kobaš

TOPLA GRABOVAČKA OGNjIŠTA

Četrdeset domova sa oko 220 planinaca, počev od musavih mališana, preko brkatih težaka i njihovih žena prerano oprljenih godinama, pa do mudrih staraca i bezubih starica, to je fruškogorsko selo Grabovo.

Električna struja darovana seocetu pre nekoliko godina, tri televizora, jedan seoski dućan u kome se prodaju i kolomast i cicevi, i konzerve i bičalja za kamdžije, jedno školsko odeljenje za sva četiri razreda, to je sav život, koji samo ponekad zatreperi pod udarcima seoskih jezika i naletima studenih severaca. Jedan put, koji su kiše prokopale uz bok planine, prema Banoštru, kojim ljudi kreću uz velike jade kada kiše sastave dane sa noćima. I jedna planinska staza iѕ Sviloša, koju poštareve noge nerado gaze, to su tanušne niti Grabovčana prema svetu. KO ЅNA ZAŠTO su oni sagradili svoje domove, što na orlosvska gnezda podsećaju, na fruškogorskoj zaravni odakle pogledi dopiru samo do okolnih brežuljaka? Pred njima je Ravno, iѕa leđa Grginac, desno Orlovac, a levo Andrevlje. I tu živeći Grabovčani kao da žele da uvere u postojanje onog mitološkog Feniksa, čudesne ptice koja se rađa iz svoga sopstvenog pepela. Jer dva put su oni umirali sa svojim selom i oživljavali. Dva umiranja i dva rađanja.

PRVO UMIRANjE doneo je jedan dan uvijen u plašt hladne jesenje kiše. Bio je to 26.novembar 1943. Studen se uvlačila u kosti, a gole bukve i hrastovi parali su niske oblake. Sa one strane fruške gore, okrenute ravnom Sremu, tutnjao je rat. Goreli su Grgurevci, Ležimir ... u Grabovu se odmarao Kamenjar sa Prvom vojvođanskom. Vidali su rane zadobijene u bosanskim bitkama i grejali promrzle noge. A prema Grabovu, u danu koji je ceo kao stravičan sumrak bio, valjali su se "tigrovi" pripremljeni ѕa Rusiju. Široke gusenice tenkova ostavljale su iza sebe duboke ožiljke na mekoj sremskoj zemlji. Valjali su se tenkovi sa svih strana prema Grabovu da stegnu u samrtni ѕagrljaj vojvođanske partizane i njihovog legendarnog komandanta. Da se osvete selu što je u svim ratnim kartama bilo ubeleženo krupnim crvenih slovima. Primicali su se "tigrovi" "Maloj Moskvi" da bi uništili ognjišta koja su u dugim zimama rata verno grejala ratnike pod petokrakom.

METALNA ČUDOVIŠTA izronila su gotovo iznenada, cepajući kišnu zavesu. Grabovo se pretvorilo u pozornicu dostojnu stranica apokalipse. Vatre su liznule nisko nebo. Eksplozije granata i mina proždirale su vrisak sela. *Tigrovi* su gazili grabovačke domove i pretvarali ognjišta u crna zgarišta. A tamo gde je pakao izgledao najdublji, gde se u sudaru protivnici gotovo nisu raspoznavali, probijali su se partizani Prve vojvođanske, prsima probijali gvozdeni obruč. I nestali su partizani u tamnom popodnevu tamo prema bosutskim šumama, otišli ka Savi. Ostalo je samo Grabovo, njegova nejač, domovi i ognjišta, da prkose jednom besu i piru smrti. Jedna skromna spomen ploča u centru Grabova, kojoj preti vreme, svedok je onog dana kada su se Grabovčani vinuli u besmrtnost. Nadživelo je Grabovo svoje prvo umiranje. Baš onako brzo kakav je i život u ratu bio. Ponovo su uneli život u ruševine koje su u nebo štrčale.

DRUGO UMIRANjE donela je sloboda. Stigla je ona ovamo u jedan rujan dan bremenit plodovima i grozdovima i kazala Grabovčanima: Birajte šta hoćete za vernost meni i za krv koju ste dali da bih živela.Eno vam bogatih sremskih i bačkih njiva, uzmite koje želite. Tamo vas čekaju domovi kakve ni u snu videli niste. Zar ćete ostati večito ovde, na posnim brazdama, da parate ovu crvenu zemlju slabim vočićima?... I krenuli su Grabovčani ѕa rukom slobode. Našli su se u Sremu i Bačkoj, u Inđiji i Futogu. Videli svojim očima da ih sloboda nije obmanula. Kuće velike od crvene cigle, dvorišta prostrana, putevi bez kraja, a brazde crne, očima ne možeš domašiti. Njihova planina ostala je sama sebi. Ovde, gde su se našli, bogatstvo je plivalo, a tamo u planini siromaštvo carevalo. Sad, dvadeset godina iza tih dana početka života na novim ognjištima,ne zna se ko je prvi kazao: "Ja idem tamo, odakle sam i došao..." I krenuo je, ѕa njim drugi, treći, četvrti... Gonili su iѕpred sebe ovce i svinje, nosili nazad ono što su sneli sa svoje planine... Svaki treći Grabovčanin vratio se ognjištu svojih otaca i dedova. Zbog čega su ostavili bogatstvo i vratili se siromaštvu, bespućima i usamljenosti? Njih trojica povratnika Petar i Đorđe Vrgović i Vasa Radosavljević, pored kazana za pečenje rakije, iz kog nozdrve golica oštar miris šljivovice, njih trojica govore:"Naša deca nikud ne odlaze iѕ sela, ostaju, jer im je ovde najlepše. Ne bismo dali ovo naše Grabovo ni za šta na svetu...

TOPLA SU GRABOVAČKA OGNjIŠTA kada kiše i snegovi okuju planinu. Greju ona srca i kada misli odlutaju u tajanstvene daljine. Na njima ljidi žive svojom srećom.

То је данашње Грабово и његови људи, изгубљени у срцу Фрушке горе. То је живот иза два умирања остао.

Tekst je objavljen u listu "DNEVNIK" pre 20 do 30 godina, a prilažem ga kao rođeni Grabovčanin, smatrajući ga veoma lepim tekstom i sa željom da veći broj ljudi bude upoznat sa istim.

Хвала.

Nikola Krstić, advokat iѕ Sremske Mitrovice

— Prethodni nepotpisani komentar ostavio je korisnik 79.101.198.125 (razgovor • doprinosi) | 21:11, 15. januar 2008

O FENIKSU – Ptici koja se ra|a iz sopstvenog papela “KO ZNA ZA[TO su oni sagradili svoje domove, {to na orlovska gnezda podse}aju, na fru{kogorskoj zaravni odakle pogledi dopiru samo do okolnih bre`uqaka?” Pi{e Vuka{in Koba{, pre oko 30 godina, u novosadskom “Dnevniku”-u kada je opisao selo na slede}i na~in: “^etrdesetak domova sa oko 220 planinaca, po~ev od musavih mali{ana, preko brkatih te`aka i wihovih `ena prerano oprqenih godinama, pa do mudrih staraca i bezubih starica, to je fru{kogorsko selo Grabovo… Jedan seoski du}an u kome se prodaju i kolomast i cicevi i bi~aqa za kamxije, jedno {kolsko odeqewe za sva ~etiri razreda, to je sav `ivot, koji samo ponekad zatreperi pod udarcima seoskih jezika i naletima studenih severaca”. To je segment iz ve}eg teksta koji smatram jednim o najlep{ih koji su obrajvqeni o na{em selu (sr.wikipedija.org/Razgovor:Grabovo-Beocin). Nema mnogo pisanih tragova o Grabovu. Zna se da je krajem XVII veka postojalo naseqe u kojem je izgra|en hram posve}em saboru svetog Arhangela Gavrila, {to govori da je naseqe ve} postojalo, dakle znatno starije od hrama. Sa razlogom je tako. Grabov~ani su me|usbno odr`avali vezu gde god da su bili. Takve veze ve}a naseqa nisu uspela da uspostave niti odr`avaju. Radomir Prica je, ~ini se gre{kom, grabova~ki grb (zlatni lav na crvenoj podlozi) dodelio selu Grabovci (Naseqa u Sremu, Sr.Mitrovica 1991.g.DP Centar za kulturu “Sirmium art, str.65), a Milo{ Luki} (Putevima slobode, Novi Sad 1987.) je broj doma}instava na{eg sela pripisao Bano{tru, ali to nije imalo ve}eg odjeka, niti mi grabov~ani tome pridajemo zna~aj. Mi znamo! Dosta se toga otada promenilo. Do{li su: telefoni, gasne instalacije, asvaltirani su putevi, izgra|en vodovod, renoviran hram svetog Arhangela, napravqen Lova~ki dom, ustanovqen redovni autobuski saobra}aj sa Novim Sadom. Ne{to se ipak nije promenilo. Svi, koji su imali bilo kakav kontakt sa ovim selom koji su pili vodu sa “Ri}a”, ostali su mu verni i zahvalni za iskustva i saznawa koja su u wemu stekli.. Tradicionalno dan sastanka je bio 7.juli. Dan kada su svi grabov~ani, bilo gde da su `iveli (mahom u In|iji), dolazili u jednodnevnu posetu selu. Sada, kada ih je ostalo, zaista, malo, u promewenim prilikama, selo nije ostalo samo sebi. Dosetili su se grabov~ani da o~uvaju tradiciju, pa su posegli za obele`avawem dana zavr{etka {kolovawa ne{to mla|ih grabov~ana koji su `ivot nastavili u drugim mestima. Naime, |aci odeqewa Osnovne {kole u Beo~inu, koji su poha|ali nastavu u odeqewu te {kole u Grabovu od kada je tamo po~eo karijeru u~iteq Velizar Vukoti} – Veca, ro|en 1934.g. u Bajinoj Ba{ti, do{ao u selo sepetembra 1956. i ostao do semptembra 1972.g., ustanovili su tradiciju okupqawa i dru`ewa |aka kojima je on bio u~iteq, a za godi{ta od 1945.g. pa zakqu~no sa 1953.g.mada ima i mla|ih |aka. Svake godine, prve subote jula meseca, okupqaju se biv{i |aci u Lova~kom domu u Grabovu iz jedinog razloga da se ne zaborave, a i da se sastanu sa svojim, sada se to zove “razrednim stare{inom”. Posle pedesetak godina, sastaju se qudi koji su igrom sudbine oti{li iz sela, pa su postali gra|ani, bizmismeni ili se bave drugim zanimawima ili su u selu ostali, a koji su zasnovali svoje porodice, stekli druge prijateqe, ali ostali verni svome selu. Ima li {ta i lep{e. Ni jedan sastanak nije protekao bez neke suze. Sada smo stariji qudi.

— Prethodni nepotpisani komentar ostavio je korisnik 109.92.216.46 (razgovor • doprinosi) | 11:35, 19. jul 2010

---

Šta ovo treba da prestavlja??? Neke eseje? --77.46.203.162 (razgovor) 12:14, 19. jul 2010. (CEST)