Razgovor:Ilija Petrović Strelja

ILIJA STRELA - NE STRELJA !

ZAR NIJE ILIJA STRELA A NE ILIJA STRELJA. PA ULICA SE ZOVE PO NJEMU. SVI ZNAMO DA SE ZOVE STRELA. OVO SE NEKO SPRDA SA NAMA! NIJE LEPO TO DA RADITE!! — Prethodni nepotpisani komentar ostavio je korisnik 109.92.113.29 (razgovor • doprinosi) | 23:02, 27. april 2013.‎

Vojvoda od Leskovca u narodnoj i autorskoj književnosti

Ilija Strelja Petrović je od samog početka vojevanja ušao u srpska narodna predanja i poeziju. Pesmu o Iliji deliji u grdeličkom kraju je zabeležio 1872. godine Milojko Veselinović, a objavio je po zapisu iz Topličkog okruga Milan Đ. Miličević. Nastala je posle propasti Streljinog ustanka 1807. godine.

Što je vreva u tu gornju mahalu?

Da li su ti silni Srbi na konak?

Ili ti je stara majka umrela?

Niti su mi silni Srbi na konak,

Niti mi je stara majka umrela;

Već mi doš`o mlad Ilija delija,

Te mi pije rujno vino okama;

Nazdravlja mu Hadži-Tasa Hadžika:

- Zdrav da nesi mlad delijo Ilijo!

Ako ljubiš drugu momu, sem mene –

Pušku nosiš – da Bogda te ubila!

Sablju pašeš – da Bogda te posekla!

Konja jašeš – konj pod tobom crkja!

Vodu gaziš – da Bogda te odnela!

Ako ljubiš drugu momu kraj mene!

− Na početku je slovenska antiteza zasnovana na tehnici pitanja i odgovora, a upotrebljena sa namerom da izazove iznenađenje kod slušaoca. Namerno se navode lažni razlozi `vreve` (silni Srbi na konaku i smrt stare majke), da bi efekat iznenađenja bio snažniji (glasno nazdravljanje mome Hadžike mladom Iliji − deliji). Od sredine pesme navodi se razlog momine galame. Ovaj deo pesme je naročito karakterističan po preplitanju žanrova, odnosno zdravica je ujedno devojčka kletva. U tipičnim zdravicama nemamo uslovno nazdravljanje tipa: Zdrav da nesi... ako ljubiš drug... da Bogda te... već imamo zdrav da si, srećan da si ... − Moma kune/blagosilja mladog deliju nabrajajući atribute tipične za junake vremena kada je pesma nastala (puška, sablja i konj) - u nešto starijim narodnim pesmama nećemo imati pušku. Gornja mahala je čest topos u južnosrbijanskoj i makedonskoj narodnoj lirici. Milojko Veslinović svedoči da je čuo pet varijanti ove pesme, a objavio je zapis iz Bitoljskog vilajeta zabeležen 1881. godine: Što je vreva vo gornana mahala, lele... Srpska varijanta je starija i nju su razneli pečalbari `od Niša i Kostura i od Soluna do Novog Pazara`. Pesma je ispevana u jedanaestercu koji je čest stih naše narodne lirike. Jezik srpske varijante pesme o Iliji deliji ima neke odlike južnomoravskog govora, recimo, umrela, nesi, crkja... Sve gore rečeno pokazuje da ova antologijska lirska pesma ima dosta mogućnosti za tumačenje.

Postoji jedna pesma o Strelji zaboravljenog požarevačkog pesnika Mihajla J. Krstića (1842-1916). Pesma Boj na Prugovu 1815. ispevana je u čast boraca koji su oslobodili Požarevac od turske vlasti u Drugom srpskom ustanku. Tu je opevan Streljin podvig, kada je sa grupom bećara presreo i potukao grupu Turaka koji su pljačkali požarevačka sela.

... Tada Strelja i Rajica

I družina sva ostala

U šančev`ma svojim skrita

Na noge je poskakala,

Pa jurišem sred Turaka

Opališe iz pušaka!

... Halačući beže Turci...

A rukama` se za tur drže

Hopa, hopa, pa sve brže!

Pesma ima kulturnoistorijski značaj i skromne umetničke vrednosti. Pisana je u romantičarskom duhu, kada je u srpskoj poeziji suvereno vladala moderna. Njena jedina vrednost je poštovanje istorijske činjenice o srpskoj pobedi i turskom porazu, ali to je ujedno i njena mana, jer je Krstić samo ponovio u stihovima ono što je zapisao Sima Milutinović Sarajlija. Karikiranje Turaka i slavljenje Srba tipična je crno-bela tehnika prikazivanja iz jedne usko nacionalne pozicije.

− Milan Đ. Milićević (1831-1908) ostavio je najpotpunije podatke o Iliji Strelji Petroviću. Bez njegovih dela naša saznanja o vojvodi od Leskovca, bila bi veoma oskudna. Svi potonji etnografi, istoričari i književnici išli su putem koji on prokrčio, bar što se tiče Strelje. Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba iz 1888. godine delo je od neprocenjivog istorijskog i etnografskog značaja. U tom smislu on je pravi naslednik Vuka Stefanovića Karadžića. Naročito je bitan za Južnu Srbiju, područje koje Vuk nije stigao da obiđe i opiše. Milićević je više vredni sakupljač književne građe nego vrhunski književnik. Dragocena predanja o Strelji zapisao je na osnovu kazivanja Streljinog saborca Ceke Vlasotinčanina. Milićević je našao dobar izvor informacija, ali nije imao dovoljno književnog dara da od toga načini umetnički vrednija dela. Sa čisto književnoumetničkog aspekta, najzanimljivija priča vezana za Streljino vojevanje je Poturčenica Lejla. To je melodrama o ljubavi Milete i Jane. Istorijski okvir priče su već pomenuta dešavanja u Grdelici 1807. godine. Momci leskovačkog Šašit-paše kod Kruševca oteli su lepu Janu. Ona je kao poturčenica Lejla dovedena u pašin harem u Leskovcu. Njen razočarani momak, Mileta iz Ćuprije, pridružuje se Strelji u njegovom pohodu na jug Srbije. I dok je Strelja bio u Vlasotincu, u Grdelici Sava Dedobarac i Mileta sa ostalim ustanicima presretnu i ubiju grupu Turaka na putu za Vranje. U toj grupi jedna od četiri bule bila je Lejla, tj. Miletina Jana. Potom Turci pošalju jaču vojsku i pobiju ustanike u dedobarskom hanu, ali Mileta i Jana nekako uspevaju da se spasu. Ovo je jedna osrednja priča u duhu nacionalnog romantizma. Ona je samo još jedan od mnoštva dokaza da Milan Đ. Milićević nije imao nekog većeg književnog dara.

− U književnoj zaostavštini leskovačkog zavičajnog pisca Radeta Jovića (1937-2004) pronađena je priča Karađorđev momak, vojvoda leskovački Ilija Strelja (časopis Naše stvaranje, 1-2/2008). Pomalo zaboravljeni srpski junak ovde je potvrda za autorovu tezu o tome kako nije lako biti Srbin. To je jedna esejistička proza, gde se asocijativno citira i parafrazira raznolika etnografska i istorijska građa o Strelji. Deluje kao da je Jović stao na pola puta između pripovetke i eseja. Pohvalno je to što je Rade Jović dao svoj doprinos da se Strelja ne zaboravi, ali ima autora koji su pisali o vojvodi od Leskovca i lepše i potpunije.

− Sa čisto književnoumetničkog aspekta posmatrano, najvrednije delo o Iliji Strelji Petroviću je roman Vojvoda od Leskovca Ivana Ivanovića. Autor pripada generaciji književnika stvarnosne proze, koji od 60-ih godina prošlog veka koriste ispovest i ja-formu za stvaranje bitnih dela za srpsku književnosti, npr. najpoznatiji je Dragoslav Mihailović sa romanima Kad su cvetale tikve i Petrijin venac. Sam Ivanović je pre ovog romana imao dosta dela napisanih na dijalektu. Čuvena pripovetka Šopska ambasada bila je popularna tokom osamdesetih kao monodrama, a roman Arizani od kada je objavljen pa do danas imao je više izdanja. Dakle, roman Vojvoda od Leskovca pisao je književnik koji imao već dosta iskustva sa korišćenjem dijalekta u književnosti.

− Najpre je, u majskom broju časopisa Osvit iz 1994. godine, objavljen deo rukopisa pod naslovom Ko je bio Ceka Vlasotinčani? Već na osnovu ovog odlomka može se rekonstruisati stvaralački proces Ivanovića. Dobro je proučio istoriografsku i etnografsku građu o Strelji, a najviše je koristio dela Milana Đ. Milićevića. Odlomak je pisan u prvom licu, tj. Milan Đ. Miličavić piše kako je došao do stogodišnjeg Ceke Vlasotinčanina, jedinog živog saborca Ilije Strelje. Jezik je književni sa arhaizmima tipičnim za drugu polovinu 20. veka (polkovnik, sabajle, Pomenik, pečatiti, konštituisati itd.). Ivanović pored pažljivog korišćenja jezika, vodi računa o stvarnim ličnostima, istorijskim događajima i tačnim godinama. Ukratko, reč je o jednom zrelom piscu sa jasno definisanom poetikom.

Do kraja 1994. godine izlazi iz štampe roman Vojvoda od Leskovca. Roman je, ustvari, usmena istorija o Iliji Strelji Petroviću, koju je ispričao Ceka Vlasotinčanin. Ranije korišćenu tehniku skaza Ivanović je prilagodio novom liku, ustaniku iz 19. veka. Za razliku od Milićevićevih dela, gde Ceka i Strelja govore kao da su rođeni u sred Šumadije, ovde oba govore autentičnim govorom juga Srbije. Tačnije, jezik Ceke Vlasotinčanina je najbliži svrljiško-zaplanjskom govornom tipu (ili još preciznije zaplanjskom govoru) kojim su najčešće govorili planinci na području Bukovika, tj. između Vlasotinca i Crne Trave. Upotreba ovog govora je motivisana samim poreklom junaka. Na tim predelima tokom 19. veka živelo je mnogo više stanovništva nego danas i dijalekat je bio očuvan, jer su pismeni ljudi bili malobrojni, a masovne migracije stanovništva su počele kasnije itd. Deluje na prvi pogled neverovatno da I. Ivanović krajem 20.veka koristi bolje dijalekat nego M. Đ. Milićević krajem 19. veka. Najbolji primer za ovo tvrdnju je citat iz Milićevićevog Pomenika znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba (Streljina beseda Vlasotinčanima nakon proraza u Grdelici 1807. godine):

− Ali, Vlasotinčani! Naš će trag ostati: njega kerovi ne mogu olizati. Po našem tragu doći će drugi, doći će treći, doći će četvrti... Dobar je Bog... Što ne mogasmo mi – moći će neki... Koji će to biti? Kada će doći? Ja ne znam; ali da će doći, tako znam kao što vas gledam...

− Ivan Ivanović je u svom romanu tako adaptirao navedeni odlomak da `kopija` izgleda ubedljivije od originala:

− Samo, Vlasotinčani, da znate, naš će trag ostane, kerovi ga neće mogu poližu. Po moj trag će dojde drugi, po njegov treći, po njegov četvrti... Što mi ne mogamo – neki će može... Koj će taj da bude? Kad će dojde? Ja toj ne znam. Al da će Južna Morava da bude slobodna ja toj znam, ko što vas sad gledam...!

− Govor Ivanovićevog junaka je bliži istorijskom Strelji. Pitanje je koliko je Strelja znao govoriti jezikom Šumadinaca, s obzirom da je odrastao na jugu Srbije, a čak i da je znao, nije imao potrebe da u svom zavičaju među svojim zemljacima govori drugačije od njih samih. Pre će biti da je Milićević `prepravio` Streljin govor u duhu Vukove jezičke reforme, da bi njegova knjiga bila prijemčiva i Srbima severno od Južne Morave. − Funkcionalno korišćenje jezika ogleda se i u mnogobrojnim narodnim iskazima i poslovicama (ili smišljenim po ugledu na kratke narodne forme), vešto protkanim u kazivanje Ceke Vlasotinčanina:

Ne prozborimo ni jednu reč ko da smo mutavi.

Oči mu igraju ko na tiganj i ripaju od jednoga do drugoga po nas.

Oni nemaju ni kuče ni mače...

Nadul se ko ćuran pa se šeta po livadu.

Mnogu srpsku majku zavil u crno.

Čovek neje puž da svoju kuću nosi sa sebe!

Stra čoveka da uvati kad ga pogleda!

I dok je Sava Dedobarac teral kera...

Ivanović se ne libi da upotrebi ponekad i psovku, ali to je motivisano obrazovanjem i emocionalnim stanjem junaka, koji govori o događajima presudnim i za svoj život. Gledano sa druge strane, to je opet u uskoj vezi sa poetikom stvarnosne proze, u čijem su središtu junaci sa društvene margine (nedovoljno obrazovani i duboko razočarani stanjem u društvu) i čuveni Ivanovićev roman Crvani kralj pripada tom tipu proze. Stoga, Vojvoda od Leskovca jeste istorijski roman, ali čvrsto utemeljen na tradiciji kritičkog realizma poslednje trećine 20.veka. — Prethodni nepotpisani komentar ostavio je korisnik Marko Rajković (razgovor • doprinosi) | 13:49, 11. jun 2013.‎