Илија Петровић Стреља

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илија Стреља Петровић, рад Зорана Костића

Илија Петровић Стреља (18. век - 1825) је био војвода из Првог српског устанка.

Биографија[уреди]

Илија Стреља Петровић је живео у власотиначком селу Градишту, у махали Горуње, где и данас постоји локалитет Стрељино. Његова фамилија је досељена из Рупља (заселак Стрељине), а породично предање говори да су старином из Пчиње. О Стрељином животу до Првог српског устанка готово да нема података, осим што се зна да је био трговац и власник самокова у селу Козару. Поуздано се зна да је био писмен, што је била реткост у тадашњој Србији.

Учешће у устанцима[уреди]

У наступајућим бурним годинама ослобођења Србије Стреља се замерио Турцима и побегао у ослобођену Србију, где се настанио са породицом у селу Јасики. Пошто се истакао у борби, Карађорђе га је поставио на место команданта десног крила јужног устаничког фронта, док је лево крило водио Хајдук Вељко.

Година 1807. била је пресудна за судбину народа јужних србијанских предела. Стреља се враћа у завичај и позива сународнике да се ослободе вишевековног турског ропства. Док је Стреља на Ђурђевдан позивао Власотинчане на устанак, по његовом је наређењу Сава Дедобарац са групом бећара затворио улаз у Грделичку клисуру. Заузимање клисуре било је од стратешког значаја, јер би се тиме пресекао пут турској војсци, а на тај начин би се стекао један од предуслова за ослобађање Ниша. Устаници су најпре пресрели и потукли једну групу Турака која је кренула из правца Врања ка Лесковцу. Потом су наишле јаче турске снаге и топовима разрушиле дедобарски хан у којем су били смештени устаници. На несрећу у хану је било и складиште муниције, па су у експлозији погинули готово сви устаници укључујући и Саву Дедобарца. Ова трагедија је унела пометњу у народ па је Стреља био принуђен да одустане од даљег ширења устанка и да се врати у Карађорђеву Србију. Овај догађај је остао у трајном сећању житеља Лесковачке нахије па су све до почетка 20. века народна предања о борби у Грделичкој клисури могли забележити потоњи путописци који су пролазили тим крајевима.

После српског пораза на Чегру 1809. године Турци су појачали ратна дејства према Делиграду. У лето 1810. године Хушид-паша уз мале напоре осваја Крушевац. О озбиљности ситуације говори чињеница да и присуство самог Карађорђа са већином војвода није побољшало очајно стање у српској војсци. Вук Стефановић Караџић сведочи да су Шумадинци масовно бежали својим домовима. Чак је и сам Карађорђе заплакао пред Русима када су му најавили повлачење руске војске. У овом пресудном тренутку за Србију, Илија Стреља Петровић је са четом од 100 бећара напао групу турских пљачкаша и успео да ослободи српско робље и врати лично Карађорђу опљачкану стоку. Тај подвиг повратио је самопоуздање српској војсци и по мишљењу неких историчара био је пресудан да Стреља постане Карађорђев побратим и касније титуларни војвода од Лесковца.

Након пропасти устанка 1813. године и Карађорђевог бекства, Стреља је са породицом прешао у Аустрију, где је једно време био заробљен са другим војводама у Петроварадинској тврђави. У Другом српском устанку Стреља подиже устанак у Смедеревској нахији и учествује у ослобађању Пожаревца од Турака 1815. године. Све до 1825. године Стреља живи мирно са породицом у Јасики. Међутим, људи Милоша Обреновића га у намештеном судском процесу оптужују за пљачку и убиство. Стрељу су предали Турцима и обешен је на брду Мечки, надалеко од Ражња.

Илија Стреља Петровић у књижевности[уреди]

Милан Ђ. Милићевић оставио је најпотпуније податке о Илији Стрељи Петровићу. Сви потоњи етнографи, историчари и књижевници водили су се његовим истраживањима. Највредније дело о Илији Стрељи Петровићу је роман „Војвода од Лесковца“ Ивана Ивановића. Стручна комисија Нинове награде уврстила је роман у најужи избор за роман године 1994.

Види још[уреди]


Литература[уреди]

  • Мита Ракић, Из Нове Србије, Народни музеј Лесковац, 1987. (Ракићев путопис је први пут објављен у наставцима у часопису Отаџбина 1881. и 1882.)
  • Милан Ђ. Милићевић , Краљевина Србија, Београд, 1884.
  • Милан Ђ. Милићевић , Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба , Београд, 1888.
  • Тихомир Ђорђевић, Белешка о Власотинцу, Парна радикална штампарија, Београд, 1897, (репринт издање КЦ Власотинце, 1997.)
  • Иван Ивановић,Војвода од Лесковца, Матица српска, Нови Сад, 1994.
  • Зоран Д. Станковић, Село без перспективе, Информативни лист Власина, бр. 154, Власотинце, 2005.
  • Драгиша Костић, Поменик, 130 година од ослобођења Лесковца и 200 година борбе код Дедобарског хана, Народни музеј, Лесковац, 2007.
  • Саша З. Станковић, Илија Стреља Петровић у народној и ауторској књижевности , Власотиначки зборник 3, Народна библиотека Десанка Максимовић, Власотинце, 2009.

Спољашње везе[уреди]