Razgovor:Moral

Prvi podnaslov

Moralnost je istorijski uslovljena i zavisi od individualnog (dakle subjektivnog) poimanja dobra i zla. Međutim, ta individualna gledišta uglavnom odražavaju pogled na moral kakav ima šira zajednica kojoj pojedinac pripada. U suštini to znači da je moral istorijski uslovljen, da ga određuju okolnosti koje inače određuju pogled na svet šire grupe.

Fridrih Niče o moralu

Do sada se najgore razmišljalo o dobru i zlu: to je uvek bilo isuviše opasna stvar. Savest, dobar glas, pakao, u datom slučaju čak policija nisu dozvoljavali i ne dozvoljavaju nepredubeđenost; upravo u prisutnosti morala, kao naočigled svakog autoriteta, ne treba da se misli, još manje da se govori: tu se pažljivo – sluša! Otkad svet postoji, još nijedan autoritet nije bio voljan dopustiti da se uzme za predmet kritike; a čak moral kritikovati, uzimati ga kao problem, kao problematičan: kako? Zar to nije bilo, nije li to – nemoralno? Ali moral ne raspolaže samo svakom vrstom užasnih sredstava kako bi prsti kritike i sprave za mučenje bili od njega podalje; njegova pouzdanost počiva još više u izvesnoj umetnosti opčaravanja u koju se razume, on ume da „oduševi“. Uspeva da, često jednim jedinim pogledom, parališe kritičku volju, čak da je k sebi primami; postoje slučajevi u kojima zna da je okrene protiv nje same: tako da ona tada poput škorpije ubada žalac u sopstveno telo. Upravo se moral oduvek razume u svako đavolstvo umetnosti nagovaranja: ne postoji nijedan govornik, čak ni danas, koji mu se ne bi obratio za pomoć (neka se, na primer oslušne zborenje čak naših anarhista: kako li moralno govore da bi bili ubedljivi! Na kraju su čak sebe nazvali „dobrima i pravednima“). Upravo se moral oduvek, od kako se na zemlji govori i nagovara, dokazivao kao najveći majstor zavođenja.

--Severijan 12:07, 23. mart 2006. (CET) covek je po prirodi dobar ali ga drustvo kvari.