Rajmon d'Agije

Rajmon d'Agije je bio srednjovekovni hroničar, učesnik Prvog krstaškog rata.

Biografija

Rajmon je učio za sveštenika u Vezelaju u Francuskoj. U Prvi krstaški rat pošao je kao pratilac Urbanovog nadbiskupa Ademara Pijskog. Potom je kao kapelan služio Remona Tuluskog, jednog od najistaknutijih krstaških vođa. U njegovoj službi pisao je svoje delo GESTA FRANCORUM QUI CEPERUNT JERUSALEM ("Dela Franaka koji su osvojili Jerusalim"). Pisanje je započeo tokom krstaške opsade Antiohije, a završio ga je krajem 1099. godine tj. nakon osvajanja Jerusalima. Rajmonova objektivnost vidi se i iz toga što je u nekim delovima kritikovao i samog Remona zbog njegovih simpatija prema Vizantiji. Neki moderni istoričari ne uzimaju Rajmonovo delo za ozbiljno zbog nekoliko opisa vizija i čuda krstaša. Najbolji primer za to je opis Božjeg suda kojem se podvrgao Petar Bartolomej. Nakon osvajanja Antiohije i pogubljenja upravnika Jagija Sijana, krstaši su i sami opsednuti od strane emira Kerbuge. Zbog nehigijenskih uslova i nedostatka namirnica, smrtnost u Antiohiji bila je velika. Tada je Petar Bartolomej pronašao vrh koplja kojim je, navodno, proboden Isus Hrist nakon raspeća na Golgoti. Kako bi dokazao da je koplje pravo, Bartolomej se podvrgao Božjem sudu. Rajmon daje opis ovog događaja. Petar je sam predložio da sa Svetim Kopljem u rukama prođe preko zapaljene vatre. 8. aprila okupila se celokupna krstaška vojska da posmatra ovaj test. U samom centru nalazila se velika grupa sveštenika koja je trebalo da prati šta se zbiva sa Petrom Bartolomejem:

Kada je vatra postala najjača, ja, Remon, obratio sam se prisutnima: Ako je svemoćni Bog govorio ovome čoveku, licem u lice, i ako je Sveti Andrija otkrio koplje njemu, dozvoli mu da prođe bez ozleda kroz vatru. Ali ako je drugačije, ako je lagao, neka izgori zajedno sa kopljem koje će nositi u rukama. Svi su klekli i odgovorili: Amen.

Kada se izbavio iz vatre, košulja mu nije izgorela, pa čak ni veoma nežna tkanina u koju je bilo zamotano Sveto Koplje nije pretrpelo bilo kakvu štetu. Petar je prošao kroz gomilu i blagosiljao ih krstom vičući veoma glasno. Svi su pohrlili ka njemu želeći da ga dotaknu ili da otkinu komad njegove košulje. U celoj toj gužvi, povredili su mu noge na tri ili četiri mesta, a kada su ga srušili, slomili su mu kičmu. Možda bi u toj gomili i poginuo da ga nije izvukao Remon Pije, hrabar i odvažan vojnik koji se kroz rulju probio sa nekim od svojih drugova i oslobodio ga.

I tada, govorim istinu, Remon Pije doneo je Petra u moj šator. Dok sam mu zavijao rane pitao sam ga zašto je zastao u vatri. Odgovorio mi je: Gospod mi se obratio baš dok sam bio u sredini vatre, dodirnuo me je svojim rukama i rekao: Zato što mi nisu poverovao da će koplje biti pronađeno kada ti ga je pokazao Sveti Andrija, nećeš proći bez ozleda, ali nećeš otići u pakao. Onda sam prerdlagao, bilo je nešto malo oprljotina na nogama, ali uistinu, to je bilo malo. Ostale povrede nisu bile teške.

Iz ovog opisa vidi se da je Rajmon bio fanatičan katolik. Početkom 19. veka Rajmonovo delo prevedeno je sa latinskog na francuski jezik.

Literatura

• Fajfrić, Željko (2006). Istorija krstaških ratova. Sremska Mitrovica: Tabernakl. ISBN 978-86-85269-05-9. 
• Krstaška epopeja - Rene Gruse, IK Zorana Jovanovića, 2004. godina