Пређи на садржај

Исус Христос

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Исус)
Исус Христос
Христос Пантократор из манастира Свете Катарине на Синају, 6. век нове ере
Лични подаци
Датум рођења1. н. е. (према предању);
око 4. п. н. е. (према историчарима)
Место рођењаВитлејем, Римско царство
Датум смрти30/33. н. е.
Место смртиЈерусалим, Јудеја, Римско царство
Узрок смртираспеће
ГробНазарет, Галилеја
РодитељиМарија и Бог[1]
Јосиф (усвојитељ)[2]
Световни подаци
Поштује се ухришћанству, исламу, бахаи, друзи, растафаријанству

Исус Христос (стгрч. Ἰησοῦς Χριστός, транслит. Јисус Христос; изведено од арам. ישוע — „Јешуа” и превода хебр. מָשִׁיחַ, транслит. māšîaḥ — „помазаник”; око 4. п. н. е — 30/33. н. е),[а][3][4][5][6] такође познат и само као Исус или Исус из Назарета, је био јеврејски проповедник из 1. века, на чијем учењу је настало xришћанство, у коме се сматра Сином Божјим и месијом (христосом), потомком Давидове лозе, који је проречен у Старом завету. Готово сви савремени научници који се баве антиком слажу се да је Исус био историјска личност.[7][8][9][10][11][12][13][14]

Већина хришћана верује да Исус отелотворени Бог, једносуштан Богу Оцу, односно друго лице Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа који су споједни у једно, док поједине, нетринитарне деноминације одбацују овај поглед.[11][7][8][9][10][12][13][14]

Приче о Исусовом животу садржане су у јеванђељима, посебно у четири канонска јеванђеља у Новом завету. Од доба просветитељства, академска истраживања су довела до различитих ставова о историјској поузданости јеванђеља и колико она блиско одражавају историјског Исуса.[15][16][17] Према хришћанским изворима, која су сачувана у јеванђељима и Делима апостолским, Исус је обрезан када је био стар осам дана. Кристио га је Јован Крститељ као младог човека, а након 40 дана и ноћи поста у пустињи, започео је своју службу. Био је путујући учитељ који је тумачио Божји закон са божанским ауторитетом и често је називан рабином.[18]

Често је расправљао о томе како најбоље следити Бога, вршио је исцељења, поучавао у параболама и окупљао следбенике, међу којима је дванаесторо именовано за његове изабране апостоле. Ухваћен је у Јерусалиму и изведен пред јеврејског првосвештеника Кајафу, затим предат римској власти и осуђен на распеће по налогу Понтија Пилата, римског префекта Јудеје.[19][20][21][22][б] Трећег дана након његове смрти, његови следбеници су тврдили да је васкрсао из мртвих, а након његовог вазнесења, заједница коју су формирали постала је рана хришћанска црква, која се проширила по читавом Римском царству.[24] Претпоставља се да су извештаји о његовим учењима и животу првобитно сачувани усменим преношењем, што је постало извор писаних јеванђеља.[25] Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири јеванђеља Новог завета — по Матеју, Марку, Луки и Јовану.

Хришћанска теологија обухвата веровања да је Исуса зачео Свети дух, док га је родила девица по имену Марија. Чинио је чуда, исцељивао болесне, подизао из мртвих, предао последњу Божију објаву људима, прихватио своје распеће на крсту, како би својом жртвом постигао искупљење греха целог човечанства, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо одакле ће се вратити у слави, да суди живима и мртвима према њиховим делима.[26][27][28] Хришћани верују да вера у Исуса Христоса омогућава људима да се помире са Богом.[9] и већина њих исповеда симбол вере који тумачи Свету Тројицу, односно тројединог Бога: Оца, Сина (Исуса Христоса) и Светог духа.[29]

Највећи хришћански празник је Ускрс или Васкрс, односно дан његовог васкрсења, који за хришћане представља победу живота над смрти. То је покретни празник који пада у недељу, дан васкрснућа, након првог пуног месеца након јеврејске Пасхе. Петак пре Васкрса је Велики петак, дан Исусовог распећа. Исусово рођење слави се сваке године као празник Божић, 25. децембра, односно 7. јануара код цркава које прате јулијански календар.

У исламу, Исус се сматра Божјим пророком, једним од четири најважнија Божја пророка: Аврам (Ибрахим), Мојсије (Муса), Исус (Иса) и Мухамед. Муслимани сматрају да је Исус послат Израелитима и да ће се вратити на Земљу пре Судњег дана.[10] Такође верују да га је родила девица Марија (Мерјем), али да није био ни Бог ни син Божји. Већина муслимана не верује да је убијен или распет, већ да га је Бог уздигао на небо док је још био жив.[30][31][32][33][34] Исус се поштује и у бахаи вери, друзи и у растафаријанству. Насупрот томе, јудаизам одбацује веровање да је Исус био очекивани месија, нити да је био Божији пророк.[35] Јудаизам тврди да појавом Исуса није испуњено пророчанство о доласку месије, да није био законито помазан и да није био ни божански, нити да је васкрсао.[36] Најшире коришћена календарска ера на свету је заснована је на приближном датуму Исусовог рођења.

Име

[уреди | уреди извор]

Име Исус потиче од грчке речи Ἰησοῦς (Јесус), која је хеленизација хебрејско-арамејског ישוע (Јешуа) од хебрејског имена יהושע (Јехошуа) , што значи Јахве спасава. Христос је титула која потиче од грчке речи χριστός (христос), односно помазаник, што се подудара са хебрејским називом речи месија (машиах).

Реконструкција датума рођења и смрти

[уреди | уреди извор]

Најдетаљнији приказ Исусовог рођења описан је у Јеванђељу по Матеју (вероватно писаном између 60. и 90. године)[37] и Јеванђељу по Луки (вероватно писаном између 65. и 100. године).[38] У научним круговима још увек постоје неслагања у вези са детаљима Исусовог рођења, и веома мали број научника тврди да зна тачан датум Исусовог рођења и смрти.

Новозаветна Јеванђеља по Матеју и Луки не помињу датум или годину Исусовог рођења. У читавом хришћанском свету се Божић традиционално слави 25. децембра по Грегоријанском календару, или 7. јануара, што је такође 25. децембар према Јулијанском календару. Најранији докази прославе овог датума потичу из 330. године и могу се наћи међу римским хришћанима. Пре тога славио се 6. јануара, као део теофаније (Богојављења),[39] у сећање не само на Исусово рођење већ и на дан када га је Јован Крститељ крстио у реци Јордан, као и можда још неке догађаје везане за Исусов живот.

Неки научници наглашавају да Лукини описи пастирских активности у време Исусовог рођења наводе на закључак да се оно догодило у пролеће или лето.[40] Научници претпостављају да је датум прославе променила хришћанска црква како би покушала да њиме замени римски фестивал Сатурналија, односно рођендан римског бога по имену Sol Invictus (Непобедиво Сунце). Ипак, новија истраживања оспоравају ову претпоставку.[41]

Јудеја и Галилеја у Исусово време

Дионисије Мали је током 247. године ере Диоклецијана покушао да утврди колико је година протекло од Исусовог рођења и утврдио да је у питању 753. година од оснивања Рима. Затим је као датум Исусовог рођења одредио 25. децембар 1 ACN (од Ante Christum Natum, односно пре рођења Христа), а следећу годину назвао AD 1 — чиме је започео систем рачунања времена од Исусовог рођења: Anno Domini, односно лета Господњег. Систем је направљен током 532. године, а готово два века касније је прихваћен и успостављен као календар хришћанске цивилизације.

Тешко је одредити датум Исусовог рођења јер су неки извори до сада нестали, а прошло је више од 1900 година откако су Јеванђеља писана. Међутим, базирано на помрачењу Месеца, које историчар из првог века Јосиф Флавије спомиње мало пре смрти Ирода Великог (кога спомиње Матеј Јеванђелиста), као и смени римских царева, Исусово рођење десило се 3. п. н. е. И Јеванђеље по Луки и Јеванђеље по Матеју смештају Исусово рођење у време владавине Ирода Великог. Лука описује да се Исусово рођење догодило у време римског гувернера Квиринија, и спомиње попис римских провинција Сирије и Јудеје. Јосиф Флавије смешта Квиринијево владање и попис у 6. године н. е. (што Лука помиње у Делима апостолским 5:37), дуго после смрти Ирода великог 4. године н. е. Због тога, расправа се усмерила на то да ли би извори требало да се позивају, или не, у основу на владање Квиринија у Сирији, и да ли је попис раније извршен, а ако није, који би извор требало сматрати погрешним.[42]

Датум Исусове смрти такође је нејасан. Јеванђеље по Јовану описује распеће непосредно пре пасхе, празника који пада у петак 14. нисана (званог Кватродециманизам), док синоптичка јеванђеља (осим Јеванђеља по Марку 14:2) описују Исусову последњу вечеру као трпезу на дан пасхе 15. нисана; међутим, неки научници сматрају да је синоптички опис у складу са Јовановим описом.[43] Даље, Јевреји су следили лунисоларни календар са месечевим менама као датумима, што компликује израчунавање било ког тачног датума соларног календара. Према књизи Џона П. Мејера A Marginal Jew, која се бави проучавањем владавине Понтија Пилата и датумима пасхе у то доба, Исус је по јулијанском календару највероватније умро 7. априла 30. или 3. априла 33. године н. е.[44]

Живот и учење, према исказима из Јеванђеља

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Исусов живот према Новом завету

Четири канонска јеванђеља из Библије су главни извор традиционалне хришћанске биографије о Исусовом животу. Хришћански научници генерално верују да су описи из јеванђеља историјски тачни; научници критичари, с друге стране, сумњају у њихову потпуну историјску утемељеност.

Родослов и порекло

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Јосиф, Богородица и Родослов Исуса Христа
Пољска икона црне Мадоне.

Од четири јеванђеља само Матејево и Лукино дају опис Исусовог родослова. Описи у ова два јеванђеља се знатно разликују и постоје различите теорије којима се објашњавају њихове недоследности.[45] Оба описа, међутим, прате породично стабло од Давида па до Аврама. Оба списка су идентична између Аврама и Давида, али се разликују између Давида и Јосифа. Матеј почиње са Соломоном и наставља са краљевима Јуде до последњег краља Јехоније. После Јехоније, лоза краљева се угасила када је Вавилон покорио Јуду. Према томе, Матеј показује да је Исус законити наследник престола Израела. Родослов који описује Лука је дужи од Матејевог; иде све до Адама и износи више имена између Давида и Исуса.

Јосиф, муж Марије, појављује се у описима Исусовог детињства. Међутим, Јосиф се не спомиње за време Исусове службе. Јованови списи показују да је Исус бригу о Марији поверио вољеном ученику током свог распећа (Јован 19:25–27) што наговештава да је Јосиф до тада већ умро.[46]

Новозаветне књиге Матеја, Марка и Посланице Галатима говоре о Исусовим рођацима, укључујући оне који би могли бити браћа и сестре.[47] Грчка реч adelphos у овим стиховима, често превођена као брат, може се односити на било који родбински однос тако да већина католика и православаца преводе реч као рођак у овом контексту (види безгрешно зачеће) док је протестанти већином преводе као брат. Лука такође спомиње да је Јелисавета, мајка Јована Крститеља, била Маријина рођака (Лука 1:36), што Јована такође чини Исусовим рођаком.

Рођење и младост

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Благовести и Божић
Света породица, Ел Греко.

Према Матеју и Луки, Исус је рођен у јудејском Витлејему. Родила га је Марија, девица, чудом Светог Духа. Јеванђеље по Луки даје опис анђела Гаврила који посећује Марију да би јој рекао да је изабрана да носи Сина Божјег (Лука 1:26–38). Према Луки, наредба Октавијана Августа (лат. Octavianus Augustus) приморала је Марију и Јосифа да напусте свој дом у Назарету и оду у дом Јосифових предака, кућу Давидову, због Квиринијевог пописа.

Након што је Исус рођен, пар је био приморан да искористи јасле уместо колевке, јер нису могли да нађу смештај у гостионици (Лука 2:1–7). По Луки, анђео је обзнанио Исусово рођење духовним вођама који су дошли да се поклоне новорођеном детету. Матеј говори о мудрацима који су донели дарове Исусу као новорођенчету након што су пратили звезду за коју су веровали да је знак да се родио Краљ Јевреја (Матеј 2:1–12).

Град у коме је Исус провео детињство био је Назарет у Галилеји. Изузев путовања Исуса као новорођенчета и његове породице из Витлејема у Египат како би избегли Иродов покољ невиних младенаца и кратких путовања у Тир и Сидон (данашњи Либан), Јеванђеља све остале догађаје из Исусовог живота смештају у древни Израел.[48] Према Матеју, породица је остала у Египту све до Иродове смрти, након чега се настанила у Назарету како би избегла живот под влашћу Иродовог сина и наследника Архелаја (Матеј 2:1–12).

Лука једини говори о догађају када су Исуса родитељи нашли у храму након што су мислили да се изгубио. То је једини догађај из канонских Јеванђеља који описује део Исусовог живота између рођења и крштења (Лука 2:41–52). У Јеванђељу по Марку Исус је називан дрводељом. Матеј каже да је он био син дрводеље, наговештавајући да је Исус можда у првих тридесет година живота учио столарски занат од свога оца (Марко 6:3, Матеј 13:55). Иначе, о непознатим годинама Исусовог живота (између детињства и тридесете) се испредају разне теорије, међу којима је и она о његовом наводном боравку у Индији.[49]

Крштење и искушење

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Јован Крститељ и Богојављење
Крштење Исуса у Јордану.

Према Луки, Исус је имао око тридесет година када се крстио (Лука 3:23). У сва три синоптичка Јеванђеља описује се да је Исуса крстио Јован Крститељ. Тај догађај проучаваоци Библије сматрају почетком Исусове јавне службе. Према јеванђељима, Исус је дошао на реку Јордан где је Јован Крститељ проповедао и масовно крстио људе. Матеј описује Јованову првобитну неодлучност да крсти Исуса, сматрајући да је Исус тај који треба да крсти њега. Исус је био упоран: „Остави сад, јер нам тако треба испунити сваку правду“ (Матеј 3:15). По Марку, након што га је Јован крстио Исус је излазећи из воде видео небо како се отвара и како Свети дух силази на њега у виду голуба. Онда се са небеса зачуо глас: „Ти си син мој љубазни, који је по мојој вољи“ (Марко 1:10–11). Јеванђеље по Јовану не укључује крштење, али сведочи да је Исус онај кога је Јован проповедао да је Син Божји.

Након крштења, Исуса је Бог одвео у пустињу где је постио четрдесет дана и ноћи (Матеј 4:1–2). За то време три пута му је долазио Ђаво да га куша. Сва три пута Исус се одупро искушењима цитирајући речи из Књиге Постања (Матеј 4:1–11, Марко 1:12–13, Лука 4:1–13).

Служба

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Беседа на гори, Апостоли и Преображење Господње
Беседа на гори, Карл Хајнрих Блок, 19. век

Јеванђеља кажу да Исус, као Месија, није дошао да му служе, него да служи и да да душу своју у откуп за многе и да је дошао проповедати јеванђеље о царству Божјем.[50] Каже се да је током своје службе Исус чинио чуда, укључујући исцељења, егзорцизам, ходање по води, претварање воде у вино и дизање пар људи, као што је Лазар, из мртвих (Јован 11:1–44, Матеј 9:25, Лука 7:15).

Јеванђеље по Јовану описује три различите прославе пасхе током Исусове службе. Из овога произилази закључак да је Исус проповедао у периоду од три године, мада нека тумачења Синоптичких јеванђеља наводе време од једне године.[51] Његова служба била је усредсређена на његове најоданије следбенике, дванаест апостола, мада су многи од његових пратилаца сматрани ученицима. Дванаест апостола, и сви остали који су му били блиски, били су Јевреји што се види у Исусовој изјави да његова мисија усмерена само на оне из куће Израела (Матеј 15:24) и чињеницом да су се тек након Исусове смрти апостоли сложили с Павлом да се проповедање јеванђеља може проширити и на нејеврејске (паганске) народе (Дела апостолска 15:1–31, Галатима 2:7-9). Исус је проповедао и пророковао о времену великих невоља које ће неочекивано задесити овај свет у којем ће бити пуно ратова, земљотреса, помора и глади. Овом времену ћу учинити крај тиме што ће доћи са неба са својим анђелима да суди људима - нарочито према томе како су се односили према немоћнима (Матеј 24 и 25). Због овога, позивао је своје ученике да увек буду на опрезу и да верују. Исус је обећао да ће онима који верују у њега подарити вечни живот (Јован 3:16–18).

Преображење, Рафаел (1520)

На врхунцу своје службе, Исус је привлачио на хиљаде људи, углавном из области Галилеје и Переје (данашњи Израел и Јордан).[52] Нека од Исусових најпознатијих учења потичу од Беседе на гори, која садржи Блаженства и Оче наш. Исус је често казивао алегоричне приче попут Приче о блудном сину и Приче о сејачу. Његова учења охрабривала су безусловну самопожртвовану Божанску љубав према Богу и свим људима. Током својих беседа, говорио је о служењу и понизности, опраштању грехова, вери, окретању другог образа, љубави према непријатељима, као и пријатељима, и потреби да се следи дух закона као додатак писму.[53]

Исус се често сусретао са изгнаницима од друштва, као што су цариници (лат. publicanus — империјални сакупљачи пореза, презирани због изнуђивања пара), укључујући и апостола Матеја. Када су фарисеји приговорили Исусу што се радије дружи с грешницима него с праведницима, Исус је одговорио да лекар није потребан здравима него болеснима. Према Луки и Јовану, Исус се такође потрудио да прошири своју службу и на Самарићане, који су следили другачији облик израелске религије. Ово се огледа у његовој проповеди Самарићанима из Сихара, која је довела до њиховог преобраћења (Јован 4:1–42).

Према Синоптичким Јеванђељима, Исус је водио тројицу својих апостола — Петра, Јована и Јакова — на врх планине Тавор да се моле. Док су били тамо, Исус се пред њима преобразио — лице му је сијало као сунце, а одећа му је постала блистава као светлост; Поред њега су се појавили Илија и Мојсије. Тада их је заклонио сјајни облак, а глас с неба је рекао: „Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи.“[54] Јеванђеља такође говоре да је Исус пред крај своје службе почео да упозорава своје ученике на његову будућу смрт и васкрсење (Матеј 16:21–28).

Хапшење, суђење и смрт

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Изгон трговаца из Храма, Тајна вечера и Исусово распеће
Улазак Исуса Христа у Јерусалим

Према описима из Синоптичких Јеванђеља, Исус је са својим следбеницима дошао у Јерусалим током прославе пасхе. Дочекала га је велика гомила људи, вичући: „Осана, нека је благословен који долази у име господње, и то — цар Израиљев!“[55] Током свог краљевског улаза,[56] Исус је направио пометњу у Иродовом храму тако што је испреметао столове мењача који су тамо поставили своје радње, говорећи да су од храма направили разбојничку јазбину (Марко 11:17). Касније те недеље, Исус је славио пасху са својим ученицима на гозби познатој као Тајна вечера — на којој је Исус најавио да ће га издати један од његових ученика, након чега ће бити погубљен. Током овог обреда узео је хлеб у руке говорећи: „Ово је моје тело које се даје за вас“ и „Ова чаша је нови савез мојом крвљу која се пролива за вас“. Након тога им је рекао да то чине у спомен на њега (Лука 22:7–20). Након вечере, Исус и његови ученици отишли су Гетсимански врт да се моле.

Последња вечера, Леонардо да Винчи (1498).

Док су се налазили у врту, Исуса су ухапсили чувари храма, по наређењу Синедриона и свештеничког поглавара Кајафе (Лука 22:47–52, Матеј 26:47–56). Хапшење се одиграло у тајности током ноћи, како би се избегли нереди, јер је Исус био веома омиљен у народу (Марко 14:2). Јуда Искариотски, један од Исусових апостола, издао га је показавши га стражарима тако што га је пољубио. Симон Петар, други Исусов ученик, узео је мач и напао једног од стражара, одсекавши му ухо које је, по Луки, Исус одмах зацелио чудом.[57] Исус је укорио апостоле речима „ко се мача лати, од мача ће и погинути“ (Матеј 26:52). Након његовог хапшења, Исусови апостоли су се сакрили.

Ecce homo (Ево човека!), Антонио Чисери, 19. век

Током Синедрионовог суђења Исусу, свештенички поглавари и народне старешине питали су Исуса: „Ти ли си дакле син Божји?“, на шта им је он одговорио: „Ви кажете да сам ја“, након чега су га оптужили за богохуљење (Лука 22:70–71). Свештенички поглавари су га након тога предали римском префекту Понтију Пилату, на основу оптужбе за побуну, јер је тврдио да је цар Јудејски. (Матеј 27:11, Марко 15:12). Када је Исус дошао пред Пилата, овај га је питао: „Јеси ли ти цар Јудејски?“, а Исус му је одговорио: „Ти кажеш“. Према Јеванђељима, Пилат лично није мислио да је Исус крив за било какав прекршај против Римљана, а како је био обичај да за пасху римски гувернер ослободи затвореника (обичај који није забележен, осим у Јеванђељима), Пилат је понудио окупљеној гомили да бира између Исуса из Назарета и бунтовника по имену Варава. Гомила је одлучила да се Варава ослободи, а Исус разапне. Пилат је опрао руке како би нагласио да није крив за неправедну одлуку (Матеј 27:11–26).

Према сва четири Јеванђеља, Исус је умро пре сумрака на брду Калварија, познатом као Голгота. Богати Јевреј Јосиф из Ариматеје, члан Синедриона према Марку и Луки, добио је Пилатово одобрење да узме Исусово тело и положи га у гроб (Марко 15:42–46, Лука 23:50–56). Према Јовану, Јосифу се придружио Никодим, који му је помогао да сахрани Исуса и који се спомиње и у осталим деловима Јовановог Јеванђеља (Јован 19:38–42). Три синоптичка Јеванђеља кажу да се догодило помрачење неба од дванаест до три тог поподнева; Матеј спомиње и земљотрес (Матеј 27:51).

Васкрсење и одлазак

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Исусово васкрсење и Вазнесење
Распеће, Франсиско Зурбаран (1627).

Према Јеванђељима, Исус је устао из мртвих трећег дана након свог распећа. Јеванђеље по Матеју каже да се анђео појавио поред Исусове гробнице, која је била отворена и празна, и објавио његово васкрсење Марији Магдалени и „другој Марији“ које су дошле да погледају гроб (Матеј 28:1–10). По Луки, била су два анђела (Лука 24:4), а по Марку младић обучен у бело (Марко 16:5). Дужи крај Јеванђеља по Марку каже да се у јутро дана свог ускрснућа Исус прво појавио пред Маријом Магдаленом (Марко 16:5). Јован каже да су Марију када је погледала у гроб два анђела питала због чега плаче; а када се окренула, није одмах препознала Исуса све док није изговорио њено име (Јован 20:11–18).

Дела апостолска говоре да се Исус појављивао пред различитим људима на различитим местима током следећих четрдесет дана. Неколико сати након свог васкрсења, појавио се пред двојицом ученика на путу за Емаус (Лука 24:13–35). Пред окупљеним ученицима појавио се у вече након свог васкрсења (Јован 20:19). Према Делима апостолским, Апостол Павле је имао визију Исуса током свог преобраћења. Иако је његова служба била намењена Јеврејима, Исус је послао своје апостоле да проповедају његову реч осталим народима, а онда се вазнео на небо (Матеј 28:16-20). Исус је обећао да ће поново доћи како би испунио преостали део месијанског пророчанства.[58]

Историјска методологија

[уреди | уреди извор]

Научници су користили историјску методологију како би развили могуће реконструкције Исусовог живота. Неки научници подвлаче разлику између Исуса реконструисаног кроз историјску методологију, и Исуса како га схвата теолошко виђење, док други научници држе да теолошки Исус представља историјску личност.[59] Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири канонска Јеванђеља Новог завета: Матеј, Марко, Лука и Јован. Библијски научници и историчари класичари генерално прихватају историјско постојање Исуса, док се тврдње против постојања (Исуса) сматрају „делотворно оповргнутим“.[60]

Реконструкција историјског Исуса

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историјски Исус
Pietà, Микеланђело.

Историчари углавном описују Исуса као путујућег проповедника и вођу религиозног покрета унутар јудаизма.[61] Према историјским реконструкцијама, Исуса је крстио Јован Крститељ, подучавао је користећи се метафоричним и поучним причама, упутио је изазов богобојажљивој традицији, легализму и друштвеној хијерархији, а разапели су га Римљани. Историчари су подељени по питању тога да ли се Исус бавио исцелитељством и егзорцизмом, проповедао да је крај света близу и видео своје распеће као неизбежно.

Већина научника се слаже да је Јеванђеље по Марку писано у време уништења Јеврејског храма од стране Римљана под вођством Тита 70. године, а да су остала јеванђеља писана између 70–100. године.[62] Историјско виђење Исуса ослања се на библијску критику, јеванђеља поготово. Многи научници су настојали да реконструишу Исусов живот у оквиру тадашњих политичких, културних и религијских догађаја у Израелу, укључујући разлике између Галилеје и Јудеје, између различитих верских група као што су фарисеји, садукеји, есени и зилоти[63][64] и у оквиру сукоба међу Јеврејима у контексту римске окупације.

Везе са верским групама

[уреди | уреди извор]

Јеванђеља бележе да је Исус био Назарећанин — израз који се обично односи на место његовог рођења, али понекад и као религиозно опредељење.[65] Засновано на поређењу Јеванђеља с Талмудом и другом јеврејском литературом. Maccoby, Hyam (2003). Jesus the Pharisee. Scm Press. ISBN 978-0-334-02914-4. Falk, Harvey (2003). Jesus the Pharisee: A New Look at the Jewishness of Jesus. Wipf & Stock Publishers. ISBN 978-1-59244-313-0. </ref> У Исусово време, две главне школе међу фарисејима биле су Кућа Хилелова, коју је основао истакнути Танајац Хилел и Кућа Шамајева. Исусове тврдње о лицемерју можда су биле упућене ужим члановима Куће Шамаја, мада се ипак слагао с њиховим учењем о разводу (Марко 10:1–12).[66] Исус је такође помињао учења Куће Хилела (Вавилонски Талмуд, Шабат 31а) у односу на Највеће заповести (Марко 12:28–34) и Златно правило (Матеј 7:12).

Други научници теоришу да је Исус био припадник есена, јудаистичке верске групе која се не спомиње у Новом завету.[67] Неки научници чак износе хипотезе да је Исус предводио нову апокалиптичну верску групу, могуће повезану с Јованом Крститељем.[68]

Неки научници нагађају да је Исус био неуспели апокалиптични проповедник[69] који је постао рани хришћанин након што су апостоли проширили његово учење не-јеврејским народима.[70] Ово се изразито огледа у ранијим заповестима које је Исус дао дванаесторици апостола, ограниченим на „изгубљене овце куће Израела“, а нарочито искључујући нејеврејске народе и Самарићане (Матеј 10).

Имена и титуле

[уреди | уреди извор]

Према већини историчара, Исус је највероватније живео у Галилеји већи део свог живота и вероватно говорио арамејски и хебрејски.[71] Име Исус представља транслитерацију латинске речи Iēsus, која потиче од од грчке речи Ἰησοῦς (Iēsoûs). Како већина научника верује да је Исус био Јеврејин који је говорио арамејски и живео у Галилеји око 30. године н. е., прилично је невероватно да је носио грчко лично име. Даљим проучавањем Септуагинта откривено је да је грчки назив транслитерација хебрејско/арамејског Јешуа (ישוע) скраћенице хебрејског имена Јехошуа (יהושוע Јехо — Јехова, шуа — помаже/спасава; често романизовано као Џошуа). Због тога, научници верују да је једно од ових имена највероватније било оно под којим је Исус био познат за живота међу својим следбеницима.[72][73]

Христ или Христос (титула, а не део његовог личног имена) потиче од грчке речи (χριστός, од глагола χρίω — миропомазати), грчки израз за Месију, који дословно значи „онај који је миропомазан“. Историчари су расправљали око тога шта би ова титула могла да значи у време док је Исус живео; неки историчари приметили су да су друге титуле које се односе на Исуса у Новом завету, у првом веку имале потпуно другачије значење од данашњег.[74]

Титуле Божански, Син Божји, Бог, Бог од Бога, Господ, Спаситељ, Искупитељ, Спаситељ човечанства су се колективно односиле на Октавијана, који је постао Цезар Август након што је победио Марка Антонија у бици код Акцијума 31. п. н. е. Џон Доминик Кросан (енгл. John Dominic Crossan) наводи да су их први хришћани усвојили и доделили Исусу, како би их порекли Цезару Августу. „Они су узели идентитет римског императора и доделили га јеврејском сељаку. У сваком случају то је била или чудна шала и веома погрдна сатира, или је то било оно што су Римљани звали majistas а ми зовемо велеиздаја.“ [75]

Извори о Исусовом животу

[уреди | уреди извор]

Већина библијских научника држи да су дела која описују Исусов живот изворно преношена усменим предањем, и да су написана тек неколико деценија након Исусовог распећа. Најранији, до данас сачувани, текстови везани за Исуса су Павлова писма, која датирају од средине првог века. Павле је написао да је Исуса видео само у визијама, али да су оне биле божанска откровења и да су стога меродавне („Галатима 1:11–12”. ). Најранији постојећи текстови који детаљно описују Исуса су четири Јеванђеља. Ови текстови, који чине део канона Светог писма, били су много више прихваћени и анализирани од било којих других могућих извора информација везаних за Исуса.

Макета Јерусалима из 1. века.

Многи други рани хришћански текстови описују догађаје из Исусовог живота и учења, али нису били укључени када је Библија била канонизована јер се веровало да су псеудоепиграфски, ненадахнути, или писани исувише дуго након његове смрти, док су други одбачени јер су били у супротности са хришћанским учењем. Прошло је неколико векова пре него што је списак тога шта јесте, а шта није део Библије коначно устаљен. У ранијем периоду књига Откровења Јовановог није била укључена, док дела попут Пастира из Хермаса јесу.

Књиге које нису биле укључене познате су као Апокрифи Новог завета. Оне укључују Јеванђеље по Томи, збирку логија — фраза и израза које се односе на Исуса без наративног оквира, откривених у 20. веку. Остала битна апокрифна дела која су имала велики утицај у формирању традиционалног хришћанског веровања укључују Петрову апокалипсу, Јеванђеље по Јакову, Детиње Јеванђеље по Томи и Дела Петрова. Велики број хришћанских традиција (попут Вероникиног покривача и Маријиног вазнесења) не налазе се у канонским јеванђељима већ у овим, и другим, апокрифним делима.

Могући ранији текстови

[уреди | уреди извор]

Постоје теорије да су неки текстови с историјским или митолошким подацима о Исусу написани чак пре Јеванђеља,[76] мада није нађен ниједан, осим Павлових писама. Засновано на необичним сличностима и разликама између Синоптичких Јеванђеља — по Матеју, Марку и Луки, прва три канонска јеванђеља — многи библијски научници претпоставили су да су усмено предање и логија (као што су Јеванђеље по Томи и теоријски Документ Q)[77] вероватно играли значајну улогу у првобитном ширењу приче о Исусу, и можда били инспирација за нека од Синоптичких Јеванђеља.

Посебно, многи научници верују да су Документ Q и Јеванђеље по Марку били два извора коришћена за јеванђеља по Матеју и Луки; међутим, друге теорије, попут старије Августове хипотезе и даље држе превагу међу библијским научницима. Знаци Јеванђеља су још један теоријски документ, за који се верује да је био извор за Јеванђеље по Јовану.[78]

Постоје и рана неканонска јеванђеља која су можда претходила канонским Јеванђељима, мада је пронађено тек неколико фрагмената који су преживели зуб времена. Међу њима се налазе Непознато берлинско Јеванђеље, Јеванђеље Oxyrhynchus, Јеванђеље Егертон, Fayyum фрагмент, Дијалог спаситеља, Јеванђеље по Ебонитима, Јеванђеље по Јеврејима и Јеванђеље по Назарећанима.[79]

Питања поузданости

[уреди | уреди извор]

За ауторе Јеванђеља се традиционално мисли да су присуствовали свим догађајима који су описани. Међутим, као резултат временског размака између догађаја и писања Јеванђеља у којима се они помињу, веродостојност раних текстова који описују детаље Исусовог живота су предмет спорења. Неки историчари тврде да су приче из Јеванђеља неверодостојне јер су често пристрасне и писане из друге руке, јер датирају неколико деценија након догађаја које описују. Научници и историчари који подржавају мишљење да су описи из Јеванђеља историјски поуздани наглашавају, да су у оквирима античке историје, Јеванђеља писана мало времена након догађаја.[80] Пол Бернет (енгл. Paul Barnett) нагласио је да су „проучаваоци античке историје увек препознавали чинилац субјективности у својим расположивим изворима“ и „имали врло мало доступних извора у поређењу с њиховим савременим преписима да ће врло радо искористити било какав комадић информације који је доступан.“ Он је нагласио да су савремена историја и античка историја две различите дисциплине, с различитим методама анализе и тумачења.[81]

Након што су изворна усмена предања написана на грчком, била су преписана, а касније преведена на остале језике. Библија није јединствени случај — и други антички документи били су пажљиво проучавани како би се откриле рупе између датума догађаја и датума када су написани. Након што су написани, првобитни текстови из Новог завета су претрпели безначајне измене, по речима научника као што је рецимо Фредерик Кењон (енгл. Frederic Kenyon).[82]

Доба просветитељства и научна револуција донели су скептицизам у вези са историјском тачношћу ових текстова. Иако неки научници, укључујући и археологе, настављају да их користе као референцу у студијама античке историје Блиског истока, други гледају на текстове као на културолошке и литерарне записе, генерално их називајући делом књижевног жанра који се назива хагиографија — запис о светој особи која представља морални и божански идеал. Хагиографија има за свој примарни циљ глорификацију саме религије и учења савршене свете особе представљене као њен централни фокус.

Мишљења интелектуалаца који у потпуности одбацују Исуса као историјску личност сажета су у поглављу о Исусу у књизи Вила Дјуранта (енгл. Will Durant) Цезар и Христ (енгл. Caesar and Christ). Оно је базирано на оскудним извештајима очевидаца, мањку непосредних археолошких доказа, недостатку конкретних античких дела која спомињу Исуса, и сличностима између раног хришћанства и савремене митологије.[83]

Они који имају натуралистички поглед на историју генерално не верују у божанску умешаност или чуда, као што је Исусово ускрснуће које спомињу Јеванђеља. Један од метода која се користи да провери чињеничну тачност прича из јеванђеља познат је под називом критеријум осрамоћења, по којој приче о догађајима са призорима осрамоћења (као што је Петрово порицање Исуса или бег Исусових следбеника након његовог хапшења) вероватно не би биле укључене да се нису заиста догодиле.[84]

Могући утицаји

[уреди | уреди извор]
Христ као Sol Invictus (Непобедиво Сунце), мозаик из 3. века, Ватикан.

Неки научници мисле да приче из јеванђеља о Исусовом животу имају слабу, или немају никакву, историјску основу. Они указују на сличности између прича о Исусу и старијих паганских митова о добром човеку, као што су Митра, Атис и Озирис-Дионизије. Њихова теорија је да су аутори најранијих записа о Исусу усвојили паганске митове како би створили синкретизам са хришћанством. Аутори попут Ерла Доертија (енгл. Earl Doherty) иду чак и даље, тврдећи да су јеванђеља у ствари прерада неаврамских митова који нису базирани на историјској личности.[85] Неки бранитељи хришћанства, попут Јустина Филозофа, претпостављају да су митове створили антички пагани који су узели пророчанске особине Месије које се уче у Тори и додали их свом специфичном божанству.

Године 1962, проучавалац јудаизма Самјуел Сандмел (енгл. Samuel Sandmel) побунио се против схватања да су приче о Исусу адаптирани старији митови, и створио израз Parallelomania да би га описао. „Можемо да у сопствене сврхе дефинишемо паралеломанију као екстраваганцију међу научницима који пре свега преувеличавају наводну сличност у одломцима а онда настављају да описују извор и порекло као да се подразумева да литерарна веза следи неизбежан или унапред одређени правац.“[86] У књизи Reinventing Jesus, аутори заступају виђење да су „тек после 100. године мистерије почеле веома да личе на хришћанство, баш због тога што је њихово постојање било угрожено због ове нове религије. Морале су да се такмиче како би преживеле.“[87] Мајкл Грант (енгл. Michael Grant) тврди у књизи An Historian's Review of the Gospels: „Јудаизам је био миље у коме су доктрине о смрти и ускрснућу митских богова изгледале потпуно туђе тако да је у потребу за таквим фабриковањем у сопственој средини веома тешко поверовати.“[88] Ипак, Католичка енциклопедија каже да је Јустин Филозоф „рекао својим паганским читаоцима да безгрешно зачеће Исуса Христа не би требало да им делује невероватно, јер је велики број најцењенијих паганских писаца говорио о великом броју Зевсових синова“.[89]

Религиозна виђења

[уреди | уреди извор]
Део серије о хришћанству
Хришћанство
  • Безгрешно зачеће
  • Крштење
  • Распеће
  • Васкрсење
    		•
  • Стари завет
  • Нови завет
  • Канон
  • Књиге
  • Црква
  • Симбол вере
    		•
    Теологија
  • Богородица
  • Апостоли
  • Јудеохришћани
  • Петар
  • Павле
  • Оци
  • Рано хришћанство
  • Константин
  • Сабор
  • Августин
  • Велики раскол
  • Крсташки ратови
  • Реформација
  • Лутер
    		•
    Сродне теме
    Деноминације хришћана
    Портал Хришћанство

    Хришћанско виђење

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланци: Исусов живот према Новом завету и Христологија

    Иако хришћанско виђење Исуса варира, могуће је описати уопштено виђење већине хришћана изношењем сличности између православне, католичке, англиканске и специфичне протестантске доктрине које се налазе у њиховим катихистичким или конфесионалистичким текстовима.[90][91]

    Хришћани проповедају да је Исус Месија (Христос) чији је долазак најављен у Старом завету (савезу) који је током свог боравка на земљи, обновио савез човечанства с Богом у Новом завету (савезу). Хришћанско виђење Бога је кроз Свето тројство. Бог је један, који се манифестује кроз тројство Отац, Син и Свети Дух. Исус Месија ( Христос) је Син Божији. Ово је основна догма која суштински разликује хришћане од других аврамистичких религија (јудаизма и ислама).

    Бог се рађа као човек

    [уреди | уреди извор]

    Рођење Сина божијег у телу људском, је по тумачењу хришћанских цркава, чудо веће од стварања света, односно да је Бог толико заволео човека да је послао Сина свог јединородног да свако ко у њега поверује има живот вечни.( Јн,3:16) Бог Син се рађа се у телу као човек, да бисмо се ми људи обожили, тј.да бисмо постали богови по благодати испунивши своје биће пуноћом Божанске благодати. (Галатима, 02:19-20)[92][93]

    Природа Исуса Христа

    [уреди | уреди извор]

    О тачној природи Исуса Христоса расправљали су први хришћани. Теолошке расправе су вођене и у првим вековима хришћанства. До 4.Васељенског сабора у Халкидону 451. године црква је уобличила тумачење да Исус Христос има 2 природе: људску и божанску које су недељиво спојене у једну личност, један ипостас (грч: ύπόστασις - лице). Сва другачија учења, која су се појављивала, осуђена су као јерес (погрешно учење), што је довело до одвајања тадашњих хришћана који су окарактерисани као монофизити јер су заступали само једну- божанску природу Христоса. То су данашња Коптска, Јерменска, Сиријска и Етопска православна црква, које су временом напустиле монофиозотско тумачење. Православна и Римокатоличка црква стоје на догми утврђеној на Васељенским саборима, односно о 2 природе Исуса Христоса које чине једну ипостасу. У православљу се користи и израз Богочовек за Исуса, како би се истакао дуофизитизам.[94] Разне протестантске и евангелистичке деноминације имају различите ставове. С обзиром да они не прихватају ауторитете Васељенских сабора, ово питање није толико теолошки обрађивано код њих. Извор свог знања за ове деноминације је само и искључиво Библија, те су они сложни у томе да је Исус, Син Божији који узима људском обличје, те да се рађа у телу.[95]

    Виђење о Марији, мајци Исусовој

    [уреди | уреди извор]

    Учење о зачећу Исуса у Маријиној утроби и њеном значају се доста разликују код различитих данашњих конфесија. Најизраженије је код православних док протестанти девици Марији не дају превелик значај. Библија наводи да је са 15 година је примила благу вест од Арханђела Гаврила, да ће родити Сина.

    Православно учење ο Богородици посебно наглашава чињеницу њеног девичанства. Грчки термин αίπαρβενία што значи увек дјева (црк.сл: приснодјева) јавља се први пут код Св. Игњатија Богоносца (†106), од кога ћe бити преузет од стране целокупне патристичке традиције( учење Светих отаца цркве), да би се њиме означило зачеће Исуса Христа без човековог посредништва, већ силом Духа Светога. Непорочна Дјева Марија је неизрециво родила Бога Логоса, при чему је остала девичанством сачувана, а на Трећем Васељенском сабору у Ефесу 431. њено богоматеринство било је признато заједно са њеном девственошћу. Одлуком Петог Васељенског сабора у Цариграду 553. предаје се анатеми (проклетству) свако ко Дјеву Марију не зове Богородицом.[96]

    Безгрешно зачеће (лат. immaculata conceptio) је догма Римокатоличке цркве, коју је формулисао папа Пије IX 8. децембра 1854. Догма је настала као плод маријaнске побожности и развоја мариолошких наука током историје. Зачета од Јоакима и Ане по телу на њену душу није прешао Адамов грех.[97]

    Протестантске деномонације је углавном називају девица Марија или само Марија. С обзиром да Библија не говори много о Марији. У читавом Новом завету, Марија се спомиње 19 пута.[98]

    Мисија Исуса Христа током боравка на земљи

    [уреди | уреди извор]

    Све деноминације су сложне у давању акцента на Исусову мисију описану у Новом Завету и његовом проповедању добре вести (јеванђеље) по којој је долазак Царства небеског близу.

    У време када је Исус Христос отпочињао своју службу, Св. Јован Претеча је крштавао на Јордану крштењем покајања: "Покајте се, јер се приближило Царство небеско.. Ја вас крштавам водом за покајање; а Онај што долази за мном.. Он ћe вас крстити Духом Светим и огњем." (Мт 3:2-11) Уплив Јованове проповеди био је толико силан да "њему излажаше Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска." (Мт 3:5-6) Истински почетак Христове службе јесте управо његово Крштење на Јордану од Св. Јована (Мт 3:13-17; Лк 3:21-23). Из разговора са Св. Јованом, види се да Христос жели да буде Крштен, рекавши му: "јер нам тако треба испунити сваку правду." (Мт 3,15) Према Јеванђељу, Јован је Претеча, онај који оглашава долазак Месије, имплицитно у (Мк 1,7), а експлицитно код других јеванђелиста (Мт 3:14; Лк 1:43-44; Јн 1:29-34). И Христос понавља Јованове речи да се народ мора покајати, одн. вратити на прави пут ка Богу.

    Христос је лично призвао своје ученике. Према различитим наводима Светог Писма (Мт 10,2-4; Мк 3,16-19; Лк 6,14-16; Дап 1,13) може се закључити да 12 Апостола представља 12 израиљских племена, изабрани народ Божији, народ обећања (Лк 22,30; Мт 19,28). Избор мушкараца за ученике довољан је разлог за искључиво мушко свештенство у Цркви. Христос је имао за ученице и жене мироносице, и у раној Цркви ђакониса Фива је вршила извесну службу (Рм 16,1), али њихова служба је била друге природе, а не свештеничка. Многе протестантске деноминације су временом одбациле овакво тумачење.

    Христова јавна проповед јесте "учење, настава" у дидактичком смислу. Његова употреба метафора и прича (грч: παραβολή - парабола), толико је опсежна (више од трећине његових речи изречено је у облику прича) да је очигледно немогуће одвојити облик од садржаја тих речи. Бројне су једноставне метафоре и поређења, као нпр. "та лисица (Ирод)" (Лк 13,32), или "Будите мудри као змије и безазлени као голубови" (Мт 10,16), као и живописне гномске (пословичне) изреке: "Где је труп, онде ћe се и орлови сабрати" (Лк 17,37; Мт 24,28); оне служе да изоштре, расветле оно што је речено, да усмере не само интелект слушалаца него да на неки начин изазову и њихову вољу и полет.

    Приче се обично сврставају у три групе: поређења, праве приче и приче с примером. Није лако установити како приче делују на слушаоца или читаоца. Наравно, и као метафора и као нарација, оне се обраћају нечем урођеном у људској души, што слушаоца ангажује темељније од било којег исказа или заповести. Дејство обраћања зависи од емоционалне или естетске настројености слушаоца, а можда прича има за циљ да суочи (прича о два сина, Мт 21,28-32), да поучи (прича о труну и брвну у оку, Мт 7,4-5), да изазове размишљање (прича о неправедном управитељу, Лк 16,1-9), да ободри (сејач, Мк 4,1-20), да изазове (скривено благо, Мт 13,44), итд. Сврха прича је да човеку приближе схватање ο Царству Божијем, да у њега призову следбенике, да осветле његове захтеве и награде, а мање да га одреде. Као позив на покајање, Христове приче и метафоре осликавају људски проблем и божанску благодат - оне отварају срце слушаоца према Богу.[99]

    Страдање, Васкрсење и Други долазак

    [уреди | уреди извор]

    Су централне теме хришћанског виђења Исуса као Сина Божијег.

    Христосово страдање на крсту је жртва коју он подноси за спас човечанства. Јагње Божије је термин којим се Исус помиње у Светом Писму (Јн: 01:29). Јер као што су Јевреји у Старом завету имали обавезу жртвовања јагњета Богу, Син Божији  је себе жртвовао Богу Оцу, те је он  жртва која се даје за све људе, прихватајући све грехе света на себе. Приликом распећа он изговара: "Оче, опрости им, јер не знају шта чине." (Лк 23,34)

    Својом Божанском природом он побеђује смрт и васкрсава трећег дана. Како Библијски опис говори он васкрсава у телу, те приликом појављивања пред апостолима и давања последњих задатака пре коначног вазнесења (уздизања) на небо и одласка Богу Оцу, они га могу опипати и уверити се да он није дух, приказа или халуцинација.[100]Тада им назначава да ће Бог Отац послати Утешитеља- Духа Светога који ће бити међу њима до његовог другог повратка. (Јн 15:16, 26)[101]

    Други долазак је догађај који хришћани очекују. Он корелира са очекиваним крајем света, армагедоном (од хебр. הַר מְגִדּוֹ, у преводу планина Мегидо; грч. Ἁρμαγεδών Harmagedōn, лат. Armagedōn) , ( Откр. 10, 6.). То је уједно долазак Царства Божијег, коме ће предходити Страшни суд, на коме ће Исус Христос судити људима по њиховим делима и живима и мртвима који ће тада васкрснути. Централни мотив целе хришћанске вере је кроз покајање, добијање милости Божије на Страшном суду. Награђени ће задобити вечни живот у Царству небеском, које се перципира као рај. Док ће кажњени бити осуђени на вечну патњу у паклу. [102]

    Овај општи приказ такође обухвата различита детаљнија тумачења од стране различитих хришћанских деноминација те давање различитог акцента одређеним темама. У католичкој иконографији је дат већи акценат на распеће и страдање док је код православаца акценат стављен на васкресење и победу над смрти. Христос Пантократор је најуобичајенији приказ Исуса Христоса у слави у православним црквама. Такође католичка црква је након црквеног раскола увела сопствену догму о чистилишту, као привременом стању, где се након смрти прочишћују душе оних крштених особа које су нису исповедиле и спремиле за Царство небеско.[103] Различите протестатске и евангелистичке деноминације као једину истину узимају само Свето писмо (Библију), стога у својој теологији не дају толики акценат на питања живота после смрти.[104][105]

    [106][107] [108][109][110][111][112][113][114][115][116][117][118][119]

    Јеврејско виђење

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланци: Исус у јудаизму и Исус у Талмуду

    Јудаизам види Исуса као лажног месију. Према талмудском предању, Исусова мајка је била сиромашна јеврејска девојка, коју је муж, столар по занимању, отерао због прељубе са римским војником по имену Пантера. Напуштена од мужа и презрена од друштва, Марија је родила Исуса. Због беде и сиромаштва Исус је отишао у Египат, где је изучио магију.

    Учитељ је рекао: „Исус Назарећанин практикује магију и вара и заводи Израел на странпутицу“.[120][121]

    [122][123]

    — Цитат из Талмуда

    Уверен у своје вештине, вратио се у родну Палестину и представљао себе богом. Након што је окупио бројне ученике и стекао велику омиљеност, осуђен је као јеретик и погубљен уочи празника Пасхе.[124]

    Исламско виђење

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Иса
    Беседа на гори, исламско виђење.

    У исламу, Исус (арап. عيسى — Иса) се сматра божјим послаником, односно пророком (арап. رسول — расул) који је, као и остали пророци пре и после њега говорио о једноме Богу (арап. الله — Алах). Муслимани такође сматрају да је Исус био месија (арап. مهدي — машиах) којег је Бог послао деци Израела са новим светим писмом, јеванђељем (арап. إنجيل — инџил).[125] Куран такође тврди да је Исус чудотворно рођен од девице Марије (арап. مريم, Мирјам) и да је вршио чуда по допуштењу Божјем.

    Међутим, муслимани не деле хришћанско веровање у Исусову божанску природу. Ислам негира да је Исус Бог или Божји син, тврдећи да је он био обичан човек који је, попут осталих пророка, био изабран да шири божју поруку. Исламски свети списи строго одбијају приписивање божанства икоме другом, наглашавајући јединство Бога (арап. توحيد — тевхид).

    Безбожни су они који говоре: „Бог је Христ, син Маријин“. Реци: „Ко може спречити Бога, ако би хтео уништити Христа, сина Маријиног, као и његову мајку, и све оне који су на земљи?“
    — Куран, Сура V, Трпеза (Al-Mā'idah)

    Попут свих пророка у Исламу, Исус се сматра муслиманом (арап. مسلم — онај који се покорава Богу); он је учио људе да прихвате исправан пут покоравања Божјој вољи. Иса се у исламу сматра претечом Мухамеда, и верује се да је предвидео његов долазак.[126] Према исламским списима, Исус нити је убијен нити је распет, већ је жив узнесен на небо. Већина муслимана верује да ће се судњег дана Исус вратити на земљу да успостави правду и победи исламског антихриста (арап. الدّجّال — Даџал).[127]

    Остала виђења

    [уреди | уреди извор]

    У учењима бахаи религије, монотоистичке, синкретичке, мисионарске религије настале у Ирану у 19.веку , назване по њеном оснивачу Бахаулаху, Исус се сматра једним од Божијих гласника заједно са Мојсијем, Будом, Заратустром, Мухамедом. Те да је свака од тих великих религија дошла човечанству преко одабраних Божијих гласника и да њихов број није коначан. Те је Бахаулах и себе сматрао Божијим гласником. [128] Сличан став имају и друзи, арапска езотерична монотеистичка верска група, а који преузимају тумачење Исуса из Ислама[129].

    Исус се сматра Богом, односно пророком и у раелизму (немонотеистичка вера) и ахмадији. Многе гностичке групе, попут манихеизма, такође су сматрале Исуса Божијим пророком.

    Цитати

    [уреди | уреди извор]

    И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.

    И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима.

    Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.

    — (Јн 6:31-36)

    А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осјећаш?

    Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему?

    Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега

    — (Лу, 06:41-42)

    Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу

    — из приче о грешници, Мт 19: 23-24)

    Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Божје.

    — (Мт 19: 23-24)

    А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.

    Ово је прва и највећа заповијест. друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.

    О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци.

    — (Мт, 22)

    Ја сам Пут, Истина и Живот; нико не долази Оцу осим кроз Мене

    — (Јн, 14:6-7)

    Види још

    [уреди | уреди извор]


    Напомене

    [уреди | уреди извор]
    1. ^ Поједини историчари и тумачи Библије који стављају Исусову годину рођења и смрти у овај ранг су D. A. Carson, Douglas J. Moo и Leon Morris: An Introduction to the New Testament. Grand Rapids, MI: Zondervan Publishing House. 1992. 54, 56.
    2. ^ Иако многи историчари имају одређене сумње у Јеванђеља као извор историјских информација, „чак и најнеодлучнији, међутим, признају да смо на сигурном историјском тлу“ што се тиче одређених основних чињеница везаних за Исусов живот;[23]

    Референце

    [уреди | уреди извор]
    1. ^ Према хришћанском вероучењу. Види такође:
    2. ^ См. также:
    3. ^ Witherington III, Ben (1998). „Primary Sources”. Christian History. 59. Архивирано из оригинала 5. 8. 2019. г. 
    4. ^ Grant 1995, стр. 71.
    5. ^ Meier 1991, стр. 214.
    6. ^ Sanders 1993, стр. 10–11.
    7. ^ а б Burridge, Richard A.; Gould, Graham (2004). Jesus Now and Then. Wm. B. Eerdmans. стр. 34. ISBN 978-0-8028-0977-3. 
    8. ^ а б „Света Тројица”. www.pravoslavlje.net (на језику: енглески). Приступљено 2025-09-25. 
    9. ^ а б в „Исус Христос”. www.pravoslavlje.net (на језику: енглески). Приступљено 2025-09-25. 
    10. ^ а б в „Rođenje Isa a.s., u svjetlu Kur’ana – Džemat Mannheim” (на језику: немачки). Приступљено 2025-09-25. 
    11. ^ а б Isus, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 2004.
    12. ^ а б Witherington III, Ben (1998). „Primary Sources”. Christian History. 59. Архивирано из оригинала 5. 8. 2019. г. 
    13. ^ а б Поједини историчари и тумачи Библије који стављају Исусову годину рођења и смрти у овај ранг су D. A. Carson, Douglas J. Moo и Leon Morris: An Introduction to the New Testament. Grand Rapids, MI: Zondervan Publishing House. 1992. 54, 56.
    14. ^ а б „ЧАС 12 – О ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ – Crkva Sv. Pantelejmona Mirijevo – Beograd” (на језику: српски). Приступљено 2025-09-25. 
    15. ^ Powell 1998, стр. 168–173.
    16. ^ Komoszewski, J. Ed; Bock, Darrell, ур. (2019). Jesus, Skepticism & The Problem of History: Criteria and Context in the Study of Christian Origins. Zondervan. стр. 22—23. ISBN 978-0-310-53476-1. „...a considerable number of specific facts about Jesus are so well supported historically as to be widely acknowledged by most scholars, whether Christian (of any stripe) or not:...(lists 18 points)...Nevertheless, what can be known about Jesus with a high degree of confidence, apart from theological or ideological agendas, is perhaps surprisingly robust.” 
    17. ^ Craig Evans, "Life-of-Jesus Research and the Eclipse of Mythology", Theological Studies 54 (1993) pp. 13–14, "First, the New Testament Gospels are now viewed as useful, if not essentially reliable, historical sources. Gone is the extreme skepticism that for so many years dominated gospel research. Representative of many is the position of E. P. Sanders and Marcus Borg, who have concluded that it is possible to recover a fairly reliable picture of the historical Jesus."
    18. ^ Orr, James, ур. (1939). „International Standard Bible Encyclopedia Online”. Wm. B. Eerdmans. Архивирано из оригинала 17. 8. 2016. г. Приступљено 30. 7. 2016. 
    19. ^ Sanders, стр. 12–13
    20. ^ Vermes, Geza (1973). Jesus the Jew. Philadelphia: Fortress Press. стр. 37. )
    21. ^ Maier, title=In the Fullness of Time (1991). стр. 1, 99, 12 171 https://archive.org/details/infullnessoftime00maie.  Текст „Paul L. ” игнорисан (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Kregel.
    22. ^ Wright, title=The Meaning of Jesus: Two Visions (1998). HarperCollins. стр. 12—20.  Текст „N. T. ” игнорисан (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Ben Witherington III..}-
    23. ^ Jo Ann H. Moran Cruz; Gerberding, Richard (2004). Medieval Worlds: An Introduction to European History. Houghton Mifflin Company. стр. 44–45. ISBN 9780395560877. 
    24. ^ Sanders 1993, стр. 11, 14.
    25. ^ Dunn, James D. G. (2013). The Oral Gospel Tradition. Wm. B. Eerdmans. стр. 290—291. 
    26. ^ „Verovanja – Teološki fakultet Beograd” (на језику: српски). Приступљено 2025-09-26. 
    27. ^ „Isus Hrist Biografija | Duhovnost.rs” (на језику: енглески). 2019-01-13. Приступљено 2025-09-26. 
    28. ^ Prodic, Lazar (2021-10-15). „Символ вере”. Храм Светог Саве (на језику: српски). Приступљено 2025-09-26. 
    29. ^ „ЧАС 12 – О ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ – Crkva Sv. Pantelejmona Mirijevo – Beograd” (на језику: српски). Приступљено 2025-09-26. 
    30. ^ Bulliet, Richard W. (2015). „Islamo-Christian Civilization”. Ур.: Blidstein, Moshe; Silverstein, Adam J.; Stroumsa, Guy G. The Oxford Handbook of the Abrahamic Religions. Oxford: Oxford University Press. стр. 111. ISBN 978-0-19-969776-2. LCCN 2014960132. S2CID 170430270. doi:10.1093/oxfordhb/9780199697762.013.6. Приступљено 24. 10. 2020. 
    31. ^ Hughes, Aaron W. (2013). „The Quran: The Base Narrative”. Muslim Identities: An Introduction to Islam. New York: Columbia University Press. стр. 85. ISBN 978-0-231-53192-4. JSTOR 10.7312/hugh16146.8. S2CID 169663918. Приступљено 24. 10. 2020. 
    32. ^ Reynolds, Gabriel S. (мај 2009). „The Muslim Jesus: Dead or Alive?” (PDF). Bulletin of the School of Oriental and African Studies (University of London). Cambridge: Cambridge University Press. 72 (2): 237—258. JSTOR 40379003. S2CID 27268737. doi:10.1017/S0041977X09000500. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 6. 2012. г. Приступљено 24. 10. 2020. 
    33. ^ Lanier, Gregory R. (мај 2016). „"It Was Made to Appear Like that to Them:" Islam's Denial of Jesus' Crucifixion”. Reformed Faith & Practice: The Journal of Reformed Theological Seminary. Orlando, Florida: Reformed Theological Seminary. 1 (1): 39-55. Архивирано из оригинала 30. 6. 2019. г. Приступљено 24. 10. 2020. 
    34. ^ Neely, Brent (јул 2017). „At Cross Purposes: Islam and the Crucifixion of Christ, a theological response”. Transformation. Newbury Park, California: SAGE Publications. 34 (3): 176—213. JSTOR 90010414. S2CID 171352591. doi:10.1177/0265378816631552. 
    35. ^ „Devarim (Deuteronomy) 6:4”. 
    36. ^ Schochet, Rabbi J. Emmanuel (29. 7. 1999). „Judaism has no place for those who betray their roots”. The Canadian Jewish News. Архивирано из оригинала 20. 3. 2001. г. Приступљено 11. 3. 2015. 
    37. ^ Darrell L. Bock, Jesus According to Scripture. стр. 29–30, gives a c. 60–70 date; L. Michael White, From Jesus to Christianity. стр. 244, gives c. 80–90.
    38. ^ Bock, стр. 62–70; White, ibid.. стр. 252, gives c. 90–100.
    39. ^ Erwin Fahlbusch and Geoffrey William Bromiley, The Encyclopedia of Christianity. Grand Rapids, Mich.; Leiden, Netherlands: Wm. B. Eerdmans; Brill, 1  454–55
    40. ^ R., Porterm J. (1999). Jesus Christ: The Jesus of History, the Christ of Faith. Oxford University Press. стр. 70. ISBN 978-0-19-521429-1. 
    41. ^ Hijmans, Steven (2003). „Sol Invictus, the Winter Solstice, and the Origins of Christmas”. Mouseion: Journal of the Classical Association of Canada (на језику: енглески). 47 (3): 377—398. doi:10.1353/mou.2003.0038. 
    42. ^ Josephus, Antiquities 17.342–4
    43. ^ Види Leon Morris, The Gospel According to John, Revised. стр. 284–295, за дискусију о неколико алтернативних теорија с референцама.
    44. ^ Meier 1991, стр. 402.
    45. ^ Joseph A. Fitzmyer, The Gospel According to Luke I-IX. Anchor Bible. Garden City: Doubleday (1981). pp. 499–500; I. Howard Marshall, The Gospel of Luke (The New International Greek Testament Commentary). Grand Rapids: Eerdmans (1978). pp. 158;
    46. ^ Easton, Matthew Gallego. „"Joseph (the foster father of Jesus Christ)"”. Приступљено 14. 4. 2007. , Christiananswers.net
    47. ^ Матеј 13:55–56, [[s:Мк (Вуков превод)#Глава VI.|Марко 6:3], Приступљено 8. 4. 2013.
    48. ^ Египат (Мисир): Тир и понекад Сидон: Матеј 15:21–28, Приступљено 8. 4. 2013.
    49. ^ „The Unknown Life of Jesus Christ”. Архивирано из оригинала 17. 05. 2008. г.  by Nicholas Notovitch
    50. ^ Марко 10:45, Јован 20:31
    51. ^ "The Thompson Chain-Reference Study Bible NIV", published December 1999, B.B. Kirkbride Bible Co., Inc.; William Adler & Paul Tuffin, The Chronography of George Synkellos: A Byzantine Chronicle of Universal History from the Creation. Oxford University Press. 2002. стр. 466. 
    52. ^ У Јеванђељу по Јовану, Исусова служба се одвија у и око Јерусалима.
    53. ^ Беседа на гори: Матеј 5–7; Блудни син: Лука 15:11–32; Прича о сејачу: Матеј 13:1–9; Агапе: Матеј 22:34–40.
    54. ^ Матеј 17:1–6, Марко 9:1–8, Лука 9:28–36
    55. ^ Ове речи су цитат из. „Псалама 118:26”. Архивирано из оригинала 05. 01. 2009. г. ; а налазе се у Јовану 12:13–16.
    56. ^ Јован ставља чишћење храма на почетак Исусове службе.
    57. ^ У Јовану 18:10 каже се да је то био Симон Петар; зацељење стражаревог уха описано је у Луки 22:51.
    58. ^ Служба Израелу: Матеј 15:24; вазнесење на небо: Марко 16:19, Лука 24:51, Дела апостолска 1:6–11; Павлово преобраћење на путу за Дамаск: Дела апостолска 9:1–19; Други долазак: Матеј 24:36–44
    59. ^ Види пример Папе Бенедикта XVI Benedict, XVI (2007). Исус из Назарета. Doubleday. ISBN 978-0-385-52341-7. 
    60. ^ „Неисторијска теза је одувек била контроверзна и никада није успела да убеди научнике различитих грана и религијских убеђења... Библијски научници и историчари класичари сада је означавају делотворно оповргнутом“ - Van, Robert E. Voorst (2000). Jesus Outside the New Testament: An Introduction to the Ancient Evidence. Grand Rapids, MI: Eerdmans. стр. 16. ISBN 9780802843685. 
    61. ^ Harrison, John B. and Richard E. Sullivan. A short history of Western civilization. New York: Knopf. 1975.
    62. ^ Meier 1991, стр. 43–4.
    63. ^ За поређење Исусовог покрета и Зелота види S. G. F. Brandon (1967). Jesus and the Zealots: a study of the political factor in primitive Christianity. Manchester University Press. ISBN 978-0-684-31010-7. 
    64. ^ За уопштено поређење Исусовог учења са другим школама јудаизма у првом веку види Meier, John P. (2001). A marginal Jew. 3. Companions and competitors. Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-385-46993-7. 
    65. ^ Неки научници разматрају могућност да је Исус и сâм био фарисеј.
    66. ^ Neusner, Jacob (2000). A Rabbi Talks With Jesus. McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-2046-2.  Rabbi Neusner тврди да су Исусова учења била ближа Кући Шамаја од Куће Хилела.
    67. ^ Засновано на поређењу Јеванђеља са Свицима са Мртвог мора, нарочито на Учитељу праведности и Прободеном Месији. Eisenman, Robert (1998). James the Brother of Jesus: The Key to Unlocking the Secrets of Early Christianity and the Dead Sea Scrolls. Penguin (Non-Classics). ISBN 978-0-14-025773-1. . Stegemann, Hartmut (1998). The Library of Qumran: On the Essenes, Qumran, John the Baptist, and Jesus. Grand Rapids MI. ISBN 9780802861672. . See also. Broshi, Magen. „What Jesus Learned from the Essenes”. Biblical Archaeology Review: 32—37, 64 (30:1).  Magen notes similarities between Jesus' teachings on the virtue of poverty and divorce, and Essene teachings as related in Josephus' The Jewish Wars и у Документу из Дамаска из Записа с Мртвог мора. Види још и -last1=Akers-
    68. ^ Јеванђеља описују да су и Исус и Јован Крститељ проповедали покајање и долазак Краљевства Божјег.
    69. ^ Види Schwietzer, Albert (1968). The Quest of the Historical Jesus: A Critical Study of its Progress from Reimarus to Wrede. Scribner. стр. 370—371,402. ISBN 978-0-02-089240-3. . Ehrman, Bart (1999). Apocalyptic Prophet of the New Millennium. USA: Oxford University Press; Harper Collins. ISBN 978-0-19-512474-3.  Crossan, међутим, прави разлику између Јованове апокалиптичне и Исусове етичке службе. Види -last1=Crossan-
    70. ^ Ово укључује веровање да је Исус био Месија. Brown, Michael L. (2003). Answering Jewish Objections to Jesus: Messianic Prophecy Objections. Baker Books. ISBN 978-0-8010-6423-4. . Crossan, John Dominic (1989). The Birth of Christianity: Discovering What Happened in the Years Immediately After the Execution of Jesus. Harper Collins. стр. 461.  Brown показује како је хришћански концепт Месије повезан с идејама важећим у касном периоду јудаизма званог Други Храм. Види још Klausner, Joseph (1955). The Messianic Idea in Israel: From its Beginning to the Completion of the Mishnah. Macmilan. . Patai, Raphael (1979). Messiah Texts. Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-1850-8. . Patai и Klausner тврде да једно тумачење пророчанстава открива двојицу Месија, Месију бена Јосифа (умируђег Месију) и Месију бена Давида (Давидовског Краља), или једног месију који се двапут појавио. Crossan наводи есејска учења о двојици истоветних Месија. Упореди с хришћанском доктрином другог Христовог доласка.
    71. ^ „Brian Knowles: Which Language Did Jesus Speak – Aramaic or Hebrew?”. Архивирано из оригинала 26. 04. 2016. г. Приступљено 8. 4. 2013. 
    72. ^ Durant 1944, стр. 558.
    73. ^ John P. Meier, (1991). A Marginal Jew. 1. New York: Doubleday,.  :205–7;
    74. ^ Vermes, "Jesus the Jew: A Historian's Reading of the Gospels"
    75. ^ Crossan 2007, стр. 28.
    76. ^ Bettenson, Henry; Maunder, Chris (1999). Documents of the Christian Church. (3rd edition), Oxford University Press. ISBN 978-0-19-288071-0.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)}-
    77. ^ Gaztambide, Daniel. „"The Synoptic Problem: Two-Source Hypothesis and Q"”. Архивирано из оригинала 17. 01. 2007. г. Приступљено 14. 4. 2007. , AramaicNT.org,.
    78. ^ Gaztambide, Daniel. „"So Sayeth The Lord... According to Who?"”. Архивирано из оригинала 10. 02. 2006. г. Приступљено 14. 4. 2007. , AramaicNT.org,.
    79. ^ Miller, Robert J., ур. (1994). The Complete Gospels: Annotated Scholars Version. Sonoma, CA: Polebridge Press. стр. 1—5. 
    80. ^ „Нови завет био је довршен, што се тиче најбитнијег дела, око 100. године, већина списа постојала је двадесет до четрдесет година пре овога ... ситуација је охрабрујућа с историјске тачке гледишта, јер су прва три Јеванђеља писана у време када су живели многи који су могли да се сете ствари које је Исус рекао и урадио... С било које тачке гледишта, време протекло између догађаја из Јеванђеља и писања већине књига Новог завета било је, с тачке историјског истраживања, задовољавајуће кратко.“ Bruce, F. F.: The New Testament Documents: Are They Reliable?. стр. 12–14, InterVarsity Press, USA, 1997.
    81. ^ Barnett, Paul, "Is the New Testament History?,". стр. 1.
    82. ^ "Размак између изворних записа и најранијих постојећих доказа постаје тако мален да је, у ствари, безначајан, а последња основа за било какву сумњу да књиге Светог писма нису до нас дошле онако како су заиста написане сада је отклоњена. И аутентичност и целовитост књига Новог завета може се сматрати као коначно доказана“. Цитат из Bruce, F. F.: The New Testament Documents: Are They Reliable?. стр. 20, InterVarsity Press, USA, 1997.
    83. ^ Durant 1944, стр. 553–557.
    84. ^ Meier 1991, стр. 168–171
    85. ^ Michael Martin; John Mackinnon Robertson; G.A. Wells. The Jesus Legend. Chicago: Open Court,. 1996. , p xii.
    86. ^ Sandmel, Samuel (Mar. 1962). „Parallelomania”. Journal of Biblical Literature. 1.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
    87. ^ Komoszewski; et al. (2006). Reinventing Jesus. стр. 237. , Kregel.}-
    88. ^ Grant 1995, стр. 199.
    89. ^ -{http://www.newadvent.org/cathen/15448a.htm
    90. ^ Катихизис католичке цркве §541–546
    91. ^ Ова секција заснована је на великом броју извора који описују доктрине ових група.
    92. ^ „Епископ шумадијски Јован: Бог постаје човек да бисмо се ми људи обожили”. spc.rs. 2021-01-05. Приступљено 2025-09-28. 
    93. ^ „СЛАВЉЕЊЕ ТЕЛЕСНОГ РОЂЕЊА ГОСПОДА ХРИСТА”. Црквена општина Свети Василије Острошки (на језику: српски). Приступљено 2025-09-28. 
    94. ^ „Тачно изложење Православне вере – Страна 50 – Светосавље”. svetosavlje.org. Приступљено 2025-09-28. 
    95. ^ „Biblijske činjenice: Hristov identitet i priroda (1)”. Institut za izučavanje religije (на језику: бошњачки). 2018-04-11. Приступљено 2025-09-28. 
    96. ^ „Пети васељенски сабор”. pravoslavlje.net. Приступљено 2025-09-28. 
    97. ^ Tikvić, Diana (2022-12-08). „Što zapravo znači Bezgrešno začeće Blažene Djevice Marije?”. HKM (на језику: хрватски). Приступљено 2025-09-28. 
    98. ^ „Marija iz Pisma / Marija iz Tradicije - Horizonti vjere”. horizontivjere.com (на језику: хрватски). 2022-08-16. Приступљено 2025-09-28. 
    99. ^ „Исус Христос”. www.pravoslavlje.net (на језику: енглески). Приступљено 2025-09-28. 
    100. ^ „Манастир Подмаине” (на језику: српски). Приступљено 2025-09-28. 
    101. ^ „ПОУКЕ ОГЛАСИТЕЉНЕ И ТАЈНОВОДСТВЕНЕ – Страна 20 – Светосавље”. svetosavlje.org. Приступљено 2025-09-28. 
    102. ^ „Други Христов долазак | Црква Светог Илије у Миријеву”. crkvasvetogilije.rs. Приступљено 2025-09-28. 
    103. ^ Tikvić, Diana (2020-10-31). „Crkveno učenje o čistilištu – odgovori na sedam ključnih pitanja”. HKM (на језику: хрватски). Приступљено 2025-09-28. 
    104. ^ „Smrt i vaskrsenje - Hrišćanska adventistička crkva” (на језику: српски). 2015-05-07. Приступљено 2025-09-28. 
    105. ^ Života, Riječ (2024-04-11). „Pakao ili raj - mi biramo sada”. Riječ Života (на језику: енглески). Приступљено 2025-09-28. 
    106. ^ Catechism of the Catholic Church §436–40; Thirty Nine Articles of the Church of England, article 2; Irenaeus Adversus Haereses in Patrologia Graeca ed. J. P. Migne (Paris, 1857–1866) 7/1, 93; , Приступљено 8. 4. 2013.
    107. ^ Catechism of the Catholic Church §606–618; Council of Trent (1547) in Denzinger-Schönmetzer, Enchiridion Symbolorum, definitionum et declarationum de rebus fidei et morum (1965) §1529; Јован 14:2–3], Приступљено 8. 4. 2013.
    108. ^ Thirty Nine Articles of the Church of England, article 9; Augsburg Confession, article 2; Second Helvetic Confession, chapter 8;
    109. ^ Апостолски симбол вере; Никејски симбол вере; Катихизис католичке цркве §441–451; Аугсбуршка исповест, чланак 3; Лутеров мали катихизис, коментари о Апостолском симболу вере;, Приступљено 8. 4. 2013.
    110. ^ Аугсбуршка исповест, чланак 3; „Јован 1:1”. Архивирано из оригинала 25. 04. 2005. г. Приступљено 8. 4. 2013. 
    111. ^ Апостолски симбол вере; Никејски симбол вере Катихизис католичке цркве §441–451; Thirty Nine Articles of the Church of England, чланак 2; Лутеров мали катихизис, коментари о Апостолском симболу вере; „Јован 1:14–16”. Архивирано из оригинала 25. 04. 2005. г. Приступљено 8. 4. 2013. ; Јеврејима 10:5–7[мртва веза]
    112. ^ Катихизис католичке цркве §456–460; Gregory of Nyssa, Orat. catech. 15 у Patrologia Graeca ed. J. P. Migne (Paris, 1857–1866) 45, 48B; St. Irenaeus, Adversus Haereses 3.19.1 in ibid. 7/1, 939; St. Athanasius, De inc., 54.3 in ibid. 25, 192B. St. Thomas Aquinas, Opusc. in ibid. 57: 1–4;, Приступљено 8. 4. 2013.
    113. ^ Апостолски симбол вере; Катихизис католичке цркве §441–451; Аугсбуршка исповест, чланак 3; Лутеров мали катихизис, коментари о Апостолском симболу вере
    114. ^ Апостолски симбол вере; Катихизис католичке цркве §441–451; Аугсбуршка исповест, чланак 8; Лутеров мали катихизис, коментари о Апостолском симболу вере Друга хелвећанска исповест, поглавље 9; Leo the Great, Sermo 4.3 у Patrologia Latina ed. J. P. Migne (Paris, 1841–1855);, Приступљено 8. 4. 2013.
    115. ^ Катихизис католичке цркве“ §1322–1419; Мартин Лутер, Аугсбуршка исповест, чланак 10; Лутеров мали катихизис: Алтаров Сакрамент
    116. ^ Апостолски симбол вере; Никејски симбол вере; Лутеров мали катихизис, коментари о Апостолском симболу вере; Друга хелвећанска исповест, поглавље 9
    117. ^ Апостолски симбол вере; Катихизис католичке цркве §632–635; Thirty Nine Articles of the Church of England, чланак 3; Аугсбуршка исповест, чланак 3; Council of Rome (745) in Denzinger-Schönmetzer, Enchiridion Symbolorum, definitionum et declarationum de rebus fidei et morum (1965) §587; Benedict XII, Cum dudum (1341) in ibid. §1011; Clement VI, Super quibusdam (1351) in ibid. §1077; Council of Toledo IV (625) in ibid. §485;, Матеј 27:52–53
    118. ^ Катихизис католичке цркве §638–655; Византијска литургија, Ускршњи Тропар; Thirty Nine Articles of the Church of England, чланци 4 и 17; Аугсбуршка исповест, чланак 3; Друга хелвећанска исповест, поглавље 9.
    119. ^ Апостолски симбол вере; Никејски симбол вере; Катихизис католичке цркве §668–675, 678–679; Лутеров мали катихизис, коментари о Апостолском симболу вере; Матеј 25:32–46
    120. ^ „Google Link”. Приступљено 8. 4. 2013. 
    121. ^ Talmud Sanhedrin 107b, Sotah 47a
    122. ^ Schäfer, Peter (2007). Jesus in the Talmud. Princeton University Press. стр. 35. 
    123. ^ Bernhard Pick, (2007). The Talmud: What It Is and What It Knows of Jesus and His Followers. Kessinger Publishing. стр. 114. , LLC,
    124. ^ Robert E. Van Voorst, Jesus outside the New Testament, Wm. B. Eerdmans Publishing (2000). pp. 64–65
    125. ^ The Oxford Dictionary of Islam. стр. 158
    126. ^ "Isa", Encyclopedia of Islam; Fasching, deChant. 2001. стр. 241.
    127. ^ "Isa", Encyclopedia of Islam
    128. ^ „Dobrodošli u Bahá'í svet”. rs.bahai.org. Приступљено 2025-09-26. 
    129. ^ Bosna, Redakcija (2025-07-18). „Druzi, tajanstveni narod koji vjeruje u reinkarnaciju, čija vjera spaja budizam, šiitski islam i grčku filozofiju”. BOSNA (на језику: бошњачки). Приступљено 2025-09-26. 

    Литература

    [уреди | уреди извор]

    Спољашње везе

    [уреди | уреди извор]
    Религијска виђења
    Историјска и скептична виђења
    Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Исус_Христос&oldid=30588035”