Rio Tinto masovna pucnjava
Dana 4. februara 1888. španska civilna garda pucala je na gomilu rudara kompanije Rio Tinto koji su protestovali u Zalamei, ubivši 13 i ranivši 35 ljudi.[1]
Početkom 1888. poljoprivrednici Anti-Smoke League i radnici Rio Tinta okupili su se da protestuju protiv prakse kompanije, tačnije protiv kalcinacije pirita na otvorenom u visokim pećima.[2] Toksična isparenja bila su kobna po lokalno poljoprivredno zemljište, ali radnici su bili spremni da prihvate nadoknadu u zamenu za periode kada dim sprečava normalan rad.[3] Počevši od januara, Anti-Smoke League finansirala je militantnog anarhistu Maksimilijana Torneta sa Kube, da podstakne radnike na akciju, što je rezultiralo zahtevima za poboljšanje plata i uslova. Druge anarhističke grupe iz regije obećale su podršku protestima protiv kompanije.[1]
Protest i masakr
[uredi | uredi izvor]U podne 4. februara 1888. godine, nekoliko hiljada redova i dosijea — poljoprivrednika, anarhista i rudara marširalo je iz Zalamee u gradsku većnicu Rio Tinto da preda svoje peticije gradonačelniku. Dok je gradonačelnik razgovarao sa predstavnicima mase, vojni guverner Huelve i civilna garda su nadgledali protest. Pokušaji vojnog guvernera da rastera gomilu samo su je dodatno razbesneli. Civilna garda, pod pretnjom nasilja mafije, pucala je na gomilu, ubivši 13 i ranivši 35 ljudi.[1] Ostale procene žrtava se veoma razlikuju.[4] Jedna broji 45 mrtvih i 70-100 ranjenih.[5]
Posledice i nasleđe
[uredi | uredi izvor]Pošto nisu uspeli u ciljevima protesta, jedan broj radnika se okrenuo od anarhizma ka socijalizmu radi društvenih promena, iako će rudari uglavnom nastaviti da se druže sa anarhizmom još jednu deceniju. Lideri protesta, uključujući Torneta, otišli su ili su proterani iz rudnika. Anarhizam u regionu se vratio na više kolektivistički pristup, sa specifičnim, ciljanim štrajkovima, a ne opštim štrajkovima.[1]
Čarls E. Harvi, koji je napisao istoriju kompanije Rio Tinto, opisao je ovaj protest kao jedini regionalni primer anarhističke akcije pre 1900. zasnovane na suočavanju sa klasnim razlikama.[2]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v g Harvey 1981, str. 133.
- ^ a b Harvey 1981, str. 132.
- ^ Harvey 1981, str. 132–133.
- ^ Castillo Cañiz 2020, p. 50, n. 55.
- ^ Enders, Victoria Lorée; Radcliff, Pamela Beth, ur. (1999). Constructing Spanish Womanhood: Female Identity in Modern Spain (na jeziku: engleski). SUNY Press. str. 287. ISBN 978-0-7914-4029-2.
Literatura
[uredi | uredi izvor]
- Castillo Cañiz, Assumpta (12. 12. 2020). „Violence Against Strikers in the Rural Peripheries of the Iberian Peninsula, 1890–1915”. Ur.: Millan, Matteo; Saluppo, Alessandro. Corporate Policing, Yellow Unionism, and Strikebreaking, 1890–1930: In Defence of Freedom. Routledge. str. 44—61. ISBN 978-0-429-35424-3. doi:10.4324/9780429354243-4
. - Harvey, Charles E. (1981). The Rio Tinto Company: An Economic History of a Leading International Mining Concern, 1873-1954 (na jeziku: engleski). Alison Hodge Publishers. ISBN 978-0-906720-03-5.
Dodatna literatura
[uredi | uredi izvor]
- Avery, David (1974). Not on Queen Victoria's Birthday: The Story of the Rio Tinto Mines (na jeziku: engleski). London: Collins. ISBN 978-0-00-211334-2. OCLC 1028903.
- Ferrero Blanco, María Dolores (1994). Capitalismo minero y resistencia rural en el suroeste andaluz: Río Tinto, 1873–1900 (na jeziku: Spanish). Huelva: Diputación Provincial de Huelva. ISBN 978-84-86842-81-9. OCLC 32987790.
- „Current Foreign Topics.”. The New York Times (na jeziku: engleski). 1888-02-29. ISSN 0362-4331.
- „Rioting at the Rio Tinto Mines.”. The New York Times (na jeziku: engleski). 1888-02-06. ISSN 0362-4331.