Куба

Из Википедије, слободне енциклопедије
Република Куба
República de Cuba
Flag of Cuba.svg
Coat of arms of Cuba.svg

Крилатица:
"Patria o Muerte"
(шпански: Отаџбина или смрт)''

Химна:
La Bayamesa Bayamo Song [1]
Датотека:United States Navy Band — La Bayamesa.ogg
{{{alt}}}
Главни град Хавана
23°8′N 82°23′W / 23.133° СГШ; 82.383° ЗГД / 23.133; -82.383Координате: 23°8′N 82°23′W / 23.133° СГШ; 82.383° ЗГД / 23.133; -82.383
Службени језик шпански
Владавина
Облик државе Социјалистичка република
 — Председник Раул Кастро
 — Потпредседник Мигел Дијас-Канел
Историја
Независност Од Шпаније
 — Проглашена 10. октобар 1868.
 — Проглашена република 20. мај 1902.
 — Кастров улазак у Хавану 1. јануар 1959.
Географија
Површина
 — укупно 110.861 km2(105)
Становништво
 — 2012. 11.167.325 [2](76)
 — густина 102/km2(97.)
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2013.
 — укупно $234 милијарди(58)
 — по становнику $20.611(57)
Валута Пезос
 — код валуте CUP
Остале информације
Временска зона UTC од -5 до -4
Интернет домен .cu
Позивни број ++53

Куба, или званично Република Куба (шп. República de Cuba) је држава и архипелаг у северним Карибима [3] који се налази између Карипског мора, Мексичког залива и Атлантског океана. Куба је највеће острво на Карибима, а са више од 11 милиона становника је друга после Хиспаниоле, мада са мањом густином становништва од већине држава у региону. Државу чине главно острво Куба, острво Исла де Хувентуд и неколико архипелага. Главни и највећи град је Хавана, а остали већи градови су Сантијаго де Куба, Камагеј, Олгин, Санта Клара и Гвантанамо. Северно од Кубе се налазе Сједињене Америчке Државе и Бахами, на западу Мексико, на југу Кајманска острва и Јамајка, а на југоистоку Хаити.

Оство Кубу су насељавала разна мезоамеричка племена пре искрцавања истраживача Кристофера Колумба 1492. који ју је присвојио у име Краљевине Шпаније. Куба је остала шпанска колонија све до Шпанско-америчког рата 1898, када су њоме кратко управљале САД све до стицања номиналне независности 1902. Крхка република је прошла кроз период друштвене нестабилности, и упркос покушајима да се ојача њен демократски систем, Куба је 1952. потпала под диктатуру бившег председника Фулгенсија Батисте.[4][5]. Све већи немири и нестабилност довели су до Батистиног збацивања јануара 1959. од стране Покрета 26. јул, који је после тога успоставио социјалистичку владу под вођством Фидела Кастра. Од 1965. Куба је једнопартијска држава којом управа Комунистичка партија Кубе.

Куба је вишенационална држава, а њен народ, култура и обичаји су разноликог порекла, од домородачких народа Таино и Сибони, дугог периода шпанског колонијализма, довођења афричких робова, блискости са Совјетским Савезом током Хладног рата и близине САД. Куба се рангира високо по степену здравствене заштите и образовања, са веома високом показатељем хуманог развоја.

Историја[уреди]

За више информација погледајте: Историја Кубе

Шпанска колонизација[уреди]

Кубу и њено индијанско становништво (Таино, Сибони и Ганајатаби) окупирали су Шпанци у првој половини шеснаестог века. У наредних пар деценија домородачко становништво је практично истребљено ропским радом и болестима из Европе. Да би се одржала радно интензивна привреда на плантажама шећерне трске, на Кубу су доведене десетине хиљада афричких робова (17. и 18. век). Током 18. и 19. века било је више устанака против Шпанске власти и борбе за равноправност црнаца. Ропство је укинуто 1886. а након новог устанка 1895. и америчке интервенције те шпанског пораза у рату са САД (1898) Шпаније се одрекла Кубе

Борба за независност[уреди]

Борба за независност колоније је почела 1868. Борбе од 1868. до 1878. познате су као Велики рат (Guerra Larga), а од 1878. до 1879 као Мали рат (Guerra Chiquita). Године 1895. кубански национални хероји Хосе Марти, Максимо Гомез и Антонио Мацео су предводили 200.000 Кубанаца у борби против шпанских колонијалних власти. Међутим, Шпанце је са Кубе коначно протерала тек интервенција САД у шпанско-америчком рату 1898. године.

САД су окупирале острво и држале га до формалног проглашења независности 1902. године, након чега су и даље доминирале на острву. Такозваним Платовим амандманом, који је важио до 1932., САД су задржале право да интервенишу на острву у циљу заштите својих националних интереса. Остатак ових посебних војних права САД на Куби је војна база у Заливу Гвантанамо, која од 2000. служи као затвор за заробљенике из рата у Авганистану и Ираку.

Револуција из 1959.[уреди]

Фидел Кастро је организовао побуњеничку армију, којом се покушао супротставити тадашњем диктатору Кубе Батисти. Његови најближи сарадници били су Раул Кастро, Камило Сјенфуегос и Аргентинац Ернесто Че Гевара. Кастров 'Покрет 26. јул' је преузео власт на Куби 1959. године, након победе над Батистиним оружаним снагама. У време тријумфа Револуције, 75% кубанске земље је било у власништву странаца (највише држављана Сједињених Америчких Држава). Куба је проглашена Социјалистичком диктатуром 1961.

Нова револуционарна влада је извршила земљишне реформе и национализовала већину власништва страних компанија, као и домаћих богаташа. Резултат тога је био погоршање односа са САД. Кастро се испрва није декларисао као комунист, али су га снажне везе са Совјетским Савезом касније приволеле да на тај начин организује власт, по угледу на Совјетски Савез. Нова влада је започела реформе какве је Кастро и обећао. Здравство и школство су постали бесплатни за све грађане Кубе.

Неколико наредних деценија Куба је добијала значајну помоћ Совјетског Савеза, највише преко размене шећера за нафту коју је Куба даље пласирала на светско тржиште. У то време Куба је подржавала комунистичке покрете у Латинској Америци: (Никарагва, Салвадор, Гватемала и Чиле) и Африци: (Ангола, Мозамбик и Етиопија, Конго). Само у Анголи Куба је имала 50.000 распоређених војника.

Прелазни период[уреди]

Распадом Совјетског Савеза 1991. године Куба је доживела тежак економски ударац и проглашен је „специјални период“ опоравка. Иако су ММФ и Светска банка одбиле да пруже помоћ Куби, кубанска привреда се није урушила и, иако су економски показатељи и даље нижи него 1989. године, осећа се спор, али стабилан економски напредак.

Американци су прогласили трговински ембарго против Кубе, који се односи на извоз све робе (осим лекова и хране) на Кубу. Највећи број путовања Американаца на Кубу је забрањен (туристичка путовања су забрањена законом). Американци који путују на Кубу то чине кришом, путујући преко Мексика, Канаде или Бахама.

Политика[уреди]

Куба је комунистичка (социјалистичка) држава, или парламентарна република предвођена Комунистичком партијом Кубе. Фидел Кастро је био на челу државе и владе од 1959. године. Он је вршио функцију шефа државе, шефа владе, првог секретара Кубанске комунистичке партије, као и врховног заповедника Кубанских оружаних снага. Фебруара 2008. Фидел Кастро се повукао са функције председника. За новог председника Кубе је изабран његов брат Раул Кастро, 24. фебруара 2008. Фидел је задржао функцију првог секретара Кубанске комунистичке партије. Западни медији преношење власти са старијег на млађег брата називају тзв. „комунистичка династија Кастро“.

Кубански једнопартијски парламент, Национална скупштина народне силе (шп. Asamblea Nacional del Poder Popular), има 609 чланова. Они се бирају сваких 5 година. Комунистичка странка је једина легална политичка странка на Куби. Она држи водеће функције у управи земље, укључујући и судство. Кључна политичка питања политичког живота на Куби укључују илегалну емиграцију кубанаца у САД, економски ембарго који је САД наметнуо Куби и хапшење политичких дисидената.

На Куби поред једине парламентарне Комунистичке партије Кубе, постоје и друге законски формално регистроване политичке странке којима није правно омогућено да уђу у парламент Кубе. Ниједној политичкој странци није дозвољено да води кампању нити да промовише кандидате за парламентарне изборе, укључујући и политичке странке са комунистичким префиксом у свом називу, осим Комунистичке партије Кубе. Према важећим правним актима, кандидати за парламент бирају се на тзв. индивидуалном референдуму, који има законску основу формалног укључивања политичких странака у политички живот. На основу тога, опозиционе политичке странке присутне су у минорној мери у власти локалних самоуправа на Куби. У пракси се бираја већина кандидати за локалне самоуправе из редова Комунистичке партије Кубе. Као резултат тога, политички митинзи опозиционих странака јављају се спорадично на острву. Кубански закон такође предвиђа да је кажњиво примање новчаних средства од страних влада других држава у сврху политичке организације.

Привреда[уреди]

Привреда Кубе је под централним надзором политичке власти. У последњих неколико година спроведене су мање реформе да би се смањила неликвидност, повећала ефикасност предузећа и отклонила стална несташица хране и још неких основних средстава.

У раздобљу од 1989. до 1993. године БДП је пао за 35%, као резултат распада Совјетског Савеза, највећег Кубанског трговачког партнера. Након лаганог опоравка у следећих неколико година, 1999. године БДП је повећан 6,3%, као резултат великог успона туризма.

Кубанска привреда се данас заснива на три најважније привредне гране: пољопривреда (дуван, шећер, лимун), рударство (никл) и туризам.

Главни кубански трговински извозни партнери су Холандија, Канада и Кина, а највише се увози из Венецуеле, Шпаније и САД.

Туризам[уреди]

Тринидад на Куби — колонијални град под заштитом УНЕСКО-а

Привреда Кубе се нагло развија због туризма који се сваке године све више повећава. Средином 1990-их, туризам је постао примарна грана привреде у Куби.

Многи званичници из Кубе говоре како је туризам „срце кубанске привреде“, а туризам је један од главих преокупација кубанске организације за развој.

Око 1,9 милиона туриста посетило је Кубу 2003. године, што је привреду обогатило за 2,1 милијарду долара. Већина туриста долази из Канаде и земаља Европске уније. У популарне туристичке дестинације спадају Варадеро, Кајо Коко и Хавана.

Покрајине[уреди]

Куба је подељена на 15 покрајина и 169 општина, уз једну специјалну општину, Исла де Хувентуд.

Административна подела[уреди]

CubaSubdivisions.png
  1. Исла де Хувентуд
  2. Пинар дел Рио
  3. Покрајина Хавана
  4. Сиудад де ла Хавана (град Хавана)
  5. Матанзас
  6. Сјенфуегос
  7. Виља Клара
  8. Санкти Спиритус
  1. Сијего де Авиља
  2. Камагеј
  3. Лас Тунас
  4. Гранма
  5. Олгин
  6. Сантијаго де Куба
  7. Гвантанамо

Географија[уреди]

Главни чланак: Географија Кубе
Поглед на Кубу из свемира
Мапа Кубе

Острво Куба је највеће острво на Карибима. Држава Куба се састоји од целог острва Куба и мањих оближњих острва, изузимајући залив Гвантанамо, војну луку која је изнајмљена Сједињеним Државама од 1903. године. Острво Куба је шеснаесто острво по величини на свету.

Острво је највећим делом у равници, са брдима и планинама у југоисточном делу и највишим врхом Пико Реал де Туркино на 2.005 m. Острвска клима је тропска. Сушна сезона је од новембра до априла, а кишна од маја до октобра.

Хавана је главни и највећи град на Куби. Други већи градови су Сантијаго де Куба, Олгин и Камагеј. Неки од познатијих мањих градова су Баракоа, који је прво шпанско насеље на Куби, Тринидад, Сјенфуегос и Бајамо.

Положај[уреди]

Државе са којима се Куба граничи су: Сједињене Америчке Државе. Површина државе износи 109.884 km².

Геологија и рељеф[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Воде[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Флора и фауна[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Земљиште[уреди]

Тло Кубе углавном чине низије које се према унутрашњости земље благо издижу све до највише тачке Пико Туркино, која износи 2.005m. Обале су изобличене бројним мањим и већим заливима. Дужина обале износи 3.740km. Најдужа река је Рио Кото на североистоку (240km) и пловна је само половином своје дужине.

Клима[уреди]

Клима Кубе је тропска и погодна за узгој шећерне трске. Средња годишња температура је 25 °C, са екстремним летњим врућинама и високом влажношћу ваздуха, праћена ветровима који дувају из суптропских зона ка екватору. Већи део годишњих падавина (у просеку 1.320mm) излучи се током влажне сезоне која траје од маја до октобра. У августу, септембру и октобру повремено се јављају урагани.

Становништво[уреди]

Главни чланак: Демографија Кубе
Демографска карта Кубе

Староседиоци Кубе су Сајбонеји, Гванахатабеји и Арараци. На територији Кубе живи око 11.177.743 становника, према попису из 2002. године[6]. Велик број Кубанаца живи у иностранству, углавном на Флориди (САД) око 1.000.000.

У последних педесет година стопа раста броја становника износи 4,3 промила. Просечна густина насељености је 96 становника/km2. У урбаним подручјима живи 77%, а у руралним 23% становништва.

Куба је мултирасно друштво. Највећа организована религија је католичанство. Сантерија је религија која је мешавина старих афричких религија и католичанства, и широко је распрострањена на Куби. По процени из 2000. године, природни прираштај у Куби је 0,39 %. Званично, Куба је атеистичка држава.

Према попису из 2002. године[6], Куба има 11 177 743 становника. Већинско је бело становништво (65,5 %), са тенденцијом пораста становништва афричког порекла и мулата. Подаци овог пописа су следећи:

  • Белци: 65,05 %
  • Црнци: 10,08 %
  • Мулати: 24,86 %

На Куби такође постоји и мала кинеска заједница, као и мала хаићанска заједница раштркана по целом острву, углавном у источним и централним деловима која одржава своје обичаје и традиције уз подршку локалних власти.

Просечан животни век Кубанаца је 75,6 година (78,1-жене; 73,3-мушкарци), а просечна старост је 35.1 година. Проценат становника старијих од 60 година и више: 14,7 %, а однос мушкараца и жена је прилично уједначен: мушкарци: 49,97 %; жене: 50,03 %. Проценат становништва које живи у градовима је 75,9 %

Стопа писмености је 95,7% (95,3%-жене; 96,2%-мушкарци).

Највећи градови[уреди]

 
Град Територија Популација
Хавана
Хавана
Сантијаго де Куба
Сантијаго де Куба
1. Хавана Хавана 2.201.610 Камагеј
Камагеј
Олгин
Олгин
2. Сантијаго де Куба Сантијаго де Куба 423.392
3. Камагеј Камагеј 301.574
4. Олгин Олгин 269.618
5. Санта Клара Виља Клара 210.220
6. Гвантанамо Гвантанамо 208.145
7. Бајамо Гранма 144.664
8. Викторија де Лас Тунас Лас Тунас 143.582
9. Сјенфуегос Сјенфуегос 140.734
10. Манзаниљо Гранма 132.789

Религија[уреди]

Куба је за разлику од земаља Централне и Јужне Америке мање религиозна. У 1980. години готово половину популације чинили су атеисти, а 40% римокатолици. Остатак су чинили протестанти, а заступљена је су и традиционална афричка веровања (Сантерија).

Језици[уреди]

Шпански језик је званични језик и говоре га сви Кубанци, иако постоје незнатне разлике у дијалектима три кубанске регије. Кубански шпански језик је углавном једнак јужноамеричкој верзији шпанског, међутим постоје речи и изрази у говору Кубанаца који су својствени само њима. Нпр. rembambaramba (=слободно за све); amarillo (=саобраћајац, јер саобраћајци на Куби носе жуте униформе) и сл. Енглески језик је популаран, његово учење у средњим школама је обавезно. Кубанци који су похађали школу за време бившег Совјетског Савеза говоре и руски језик.

Култура[уреди]

Познати кубански коктел Мохито

Куба је позната по:

За више информација погледајте: Списак Кубанаца

Празници и значајни датуми на Куби[уреди]

Датум Назив
1. јануар (државни празник) Дан ослобођења
24. фебруар Почетак другог Кубанског рата за независност 1895.
1. март Годишњица напада на Председничку палату 1957.
8. март Дан жена
19. април Годишњица одбране у Заливу свиња
1. мај (државни празник) Празник рада
26. јул (државни празник) Дан националне побуне
8. октобар Годишњица смрти Ернеста Че Геваре 1967.
10. октобар (државни празник) Почео Први Кубански рат за независност 1868.
28. октобар Годишњица смрти Камила Сјенфуегоса
27. новембар Годишњица егзекуције осам студената медицине од стране Шпанске колонијалне владе 1871.
7. децембар Годишњица смрти Антонија Масеа 1896.
25. децембар (државни празник) Божић

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Albornoz, Sara Carrillo de (2006). „On a mission: how Cuba uses its doctors abroad”. BMJ. 333: 464. doi:10.1136/bmj.333.7566.464. JSTOR 40700096. 
Alvarez, José (2001). „Rationed Products and Something Else: Food Availability and Distribution in 2000” (PDF). Cuba in Transition, Volume 11. Silver Spring, MD: ASCE. стр. 305—322. ISBN 978-0-9649082-0-8. Приступљено 25. 3. 2013. 
Alvarez, José (2004). Cuban Agriculture Before 1959: The Social Situation (PDF). Gainesville, FL: Department of Food and Resource Economics, University of Florida. Приступљено 25. 3. 2013. 
Baklanoff, Eric N. (1998). „Cuba on the Eve of the Socialist Transition: A Reassessment of the Backwardness-Stagnation Thesis” (PDF). Cuba in Transition, Volume 8. Silver Spring, MD: ASCE. стр. 260—272. ISBN 978-0-9649082-7-7. Приступљено 25. 3. 2013. 
Chomsky, Aviva; Carr, Barry; Smorkaloff, Pamela Maria, ур. (2004). The Cuba Reader: History, Culture, Politics. Durham, NC: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-3197-1. 
Corbett, Ben (2002). This Is Cuba: An Outlaw Culture Survives. Westview Press. ISBN 978-0-8133-3826-2. 
Crespo, Nicolás; Negrón Díaz, Santos (1997). „Cuban Tourism in 2007: Economic Impact” (PDF). Cuba in Transition, Volume 7. Silver Spring, MD: ASCE. стр. 150—161. ISBN 978-0-9649082-6-0. Приступљено 25. 3. 2013. 
Domínguez, Jorge I. (1978). Cuba: Order and Revolution. Cambridge, MA: Belknap Press. ISBN 978-0-674-17925-7. 
Domínguez, Jorge I. (1989). To Make a World Safe for Revolution: Cuba's Foreign Policy. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-89325-2. 
Domínguez, Jorge I. (2003). A Constitution for Cuba's Political Transition: The Utility of Retaining (and Amending) the 1992 Constitution (PDF). Coral Gables, FL: Institute for Cuban and Cuban-American Studies, University of Miami. ISBN 978-1-932385-04-5. Приступљено 19. 8. 2012. 
Espino, María Dolores (2000). „Cuban Tourism During the Special Period” (PDF). Cuba in Transition, Volume 10. Silver Spring, MD: ASCE. ISBN 978-0-9649082-8-4. Приступљено 25. 8. 2013. 
Falk, Pamela S. (1988). „Washing and Havana”. The Wilson Quarterly. 12 (5): 64—74. JSTOR 40257732. 
Feinsilver, Julie M. (1989). „Cuba as a 'World Medical Power': The Politics of Symbolism”. Latin American Research Review. 24 (2): 1—34. JSTOR 2503679. 
Gebru Tareke (2009). The Ethiopian Revolution: War in the Horn of Africa. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-14163-4. 
Gershman, Carl; Gutierrez, Orlando (2009). „Can Cuba Change? Ferment in Civil Society”. Journal of Democracy January. 20 (1): 36—54. doi:10.1353/jod.0.0051. 
Gleijeses, Piero (1994). „'Flee! The White Giants are Coming!': The United States, the Mercenaries, and the Congo, 1964–1965” (PDF). Diplomatic History. 18 (2): 207—237. doi:10.1111/j.1467-7709.1994.tb00611.x. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 17. 1. 2013.  Непознати параметар |год= игнорисан (помоћ)
Gleijeses, Piero (1996). „Cuba's First Venture in Africa: Algeria, 1961–1965”. Journal of Latin American Studies. 28 (1): 159—195. doi:10.1017/s0022216x00012670. JSTOR 157991. 
Gleijeses, Piero (1997). „The First Ambassadors: Cuba's Contribution to Guinea-Bissau's War of Independence”. Journal of Latin American Studies. 29 (1): 45—88. doi:10.1017/s0022216x96004646. JSTOR 158071. 
Gleijeses, Piero (2002). Conflicting Missions: Havana, Washington, and Africa, 1959–1976. Chapel Hill, NC: University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-2647-8. 
Gleijeses, Piero (2010). „Cuba and the Cold War, 1959–1980”. In Melvyn P. Leffler & Odd Arne Westad, eds., The Cambridge History of the Cold War, Volume II: Crises and Détente. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 327—348. ISBN 978-0-521-83720-0. 
Gleijeses, Piero (2013). Visions of Freedom: Havana, Washington, Pretoria, and the Struggle for Southern Africa, 1976–1991. Chapel Hill, NC: University of North Carolina Press. ISBN 978-1-4696-0968-3. 
Gott, Richard (2004). Cuba: A New History. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10411-0. 
Horowitz, Irving Louis (1988). Cuban Communism. New Brunswick, NJ: Transaction Books. ISBN 978-0-88738-672-5. 
Luxenberg, Alan H. (1988). „Did Eisenhower Push Castro into the Arms of the Soviets?”. Journal of Interamerican Studies and World Affairs. 30 (1): 37—71. JSTOR 165789. 
Kolko, Gabriel (1994). Century of War: Politics, Conflicts, and Society since 1914. New York, NY: The New Press. ISBN 978-1-56584-191-8. 
McAlister, Lyle N. (1984). Spain and Portugal in the New World, 1492–1700. Minneapolis, MN: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-1216-1. 
Pedraza, Silvia (2007). Political Disaffection in Cuba's Revolution and Exodus. New York, NY: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86787-0. 
Pérez-López, Jorge F. (1996). „Cuban Military Expenditures: Concepts, Data and Burden Measures” (PDF). Cuba in Transition, Volume 6. Washington, DC: ASCE. стр. 124—144. ISBN 978-0-9649082-5-3. Приступљено 25. 1. 2013. 
Ramazani, Rouhollah K. (1975). The Persian Gulf and the Strait of Hormuz. Alphen aan den Rijn: Sijthoff & Noordhoff. ISBN 90-286-0069-8. 
Roberg, Jeffrey L.; Kuttruff, Alyson (2007). „Cuba: Ideological Success or Ideological Failure?”. Human Rights Quarterly. 29 (3): 779—795. doi:10.1353/hrq.2007.0033. JSTOR 20072822. 
Roy, Joaquín (2000). Cuba, the United States, and the Helms-Burton Doctrine: International Reactions. Gainesville, FL: University of Florida Press. ISBN 978-0-8130-1760-0. 
Scheina, Robert L. (2003). Latin America's Wars, Volume I: The Age of the Caudillo, 1791–1899. Dulles, VA: Brassey's. ISBN 978-1-57488-449-4. 
Scott, Rebecca J. (2000) [1985]. Slave Emancipation in Cuba: The Transition to Free Labor, 1860–1899. Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press. ISBN 978-0-8229-5735-5. 
Smith, Wayne S. (1996). „Cuba's Long Reform”. Foreign Affairs. 75 (2): 99—112. JSTOR 20047491. 
Smith, Kirby; Llorens, Hugo (1998). „Renaisssance and Decay: A Comparison of Socioeconomic Indicators in Pre-Castro and Current-Day Cuba” (PDF). Cuba in Transition, Volume 8. Silver Spring, MD: ASCE. стр. 247—259. ISBN 978-0-9649082-7-7. Приступљено 25. 3. 2013. 
Sweig, Julia E. (2004) [2002]. Inside the Cuban Revolution: Fidel Castro and the Urban Underground (New изд.). Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01612-5. 
Thomas, Hugh (1997). The Slave Trade: The Story of the Atlantic Slave Trade, 1440–1870. New York, NY: Simon & Schuster. ISBN 978-0-684-81063-8. 
Thomas, Hugh (1998). Cuba; or, The Pursuit of Freedom (updated изд.). Cambridge, MA: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80827-2. 
Westad, Odd Arne (2012). Restless Empire: China and the World Since 1750. London: The Bodley Head. ISBN 978-1-84792-197-0. 
Whiteford, Linda M.; Branch, Laurence G. (2008). Primary Health Care in Cuba: The Other Revolution. Lanham, MD: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-5994-3. 
Wright, Irene Aloha (1916). The Early History of Cuba, 1492–1586. New York, NY: The Macmillan Company. 

Спољашње везе[уреди]