Rupa do pakla

Rupa do pakla (rus. Колодец в ад) je urbana legenda o grupi naučnika koji su u Sibiru tokom geološkog istraživanja, prokopali rupu od 14 kilometara u kojoj su čuli nepoznate vriske. Ova priča je bila veoma popularna devedesetih godinama, posebno u Americi u protestantskim krugovima. Prvi put je objavljena na Televiijskoj mreži Triniti 1989. godine.

Legenda

Priča govori o geološkom istraživanju, gde je cilj geologa bio da se istraži kora Zemlje. Prokopana je rupa od 14,5 kilometara radi istraživanja. Istraživanje je vođeno od strane čoveka koji je najčešće identifikovan kao dr. Azakov (eng. Azzacov).

Tokom iskopavanja su otkriveni razni minerali, što je značajno povećalo značajnost istraživanja i motivisalo naučnike da nastave dalje. Ono što je naučnike posebno iznenadilo jeste bila visoka temperatura na velikim dubinama koja je išla i do 2000 stepena Celzijusa. Radi istraživanja i proučavanja seizmičkih pokreta, u rupu je spušten mikrofon sa velikom trpeljivošću na temperaturu. Mikrofon je snimio čudne glasove koji su se mogli samo protumačiti kao ljudski vrisci. Nakon toga je deo tima napustio istraživanje iz straha.

Ono što se takođe navodi često kao deo priče, jesu dešavanja nakon zastrašujućeg otkrića. Iz rupe koja je iskopana, je izlazio nepoznati gas, a za njim usledilo krilato demonsko stvorenje. Nakon ovoga je projekat definitivno ugašen, dok je naučnicima izbrisano pamćenje, o tom događaju.

Istorija legende

Priča o rupi u Sibiru, i otkrivanju kapija pakla se prvi put pojavila u Americi, na Trinity Broadcast Network 1989. godine. Kao izvor priče je referenciran poznati i ugledni finski časopis Amenustastia (fin. Ammennustastia) kao i pismo čoveka pod imenom Ejdž Rendalen (eng. Age Rendalen) koji je u legendu dodao i događaj gde se demonsko stvorenje izdiglo iz iskopane rupe. Uz pismo je poslao i članak koji je po njegovom tvrđenju bio iz najuglednijih novina u Norveškoj. Nakon ovog prenosa, 1990. godine ova priča se pojavila u brojnim protestantskim magazinima i časopisima kao što su "Slava Bogu" (eng. "Praise the Lord"), "Ponoćni plač" (eng. "Midnight Cry"), "Hrišćanstvo danas" (eng. "Christianity Today"), i mnogi drugi. Kako se širila Amerikom, došla je do voditelja tok-šoua na radiju Los Anđelesa, Riča Bulera (eng. Rich Buchler). Kako ga je priča zainteresovala, hteo je više da istraži o njoj i time otkrio mnoge činjenice, koje bi mogle celu priču da dovedu u pitanje.

Istraživanje Riča Bulera

Rič Buler je krenuo od reference koja je prva navedena na Triniti mreži, a to su novine Amenustastia. Nakon opsežnog istraživanja je otrkiveno da ovaj časopis uopšte nije cenjeni i prestižni naučni časopis, već lokalne novine koje su bile objavljivane od strane grupe misionara. Kada je ispitivao jednog od misionara, koji je bio i čovek koji je napisao članak o ovoj legendi, on mu je rekao da je celu priču pročitao u časopisu Etela Soumen, a tačna priča je poslata od jednog čitaoca u rubrici za pisma. Odavde trag legende već postaje zamršen.

Na osnovu ovoga je Rič Buler zaključio da ovaj događaj dobija prirodu obične urbane legende, ali ga je zanimala još jedna stvar, a to je čovek koji je slao pisma i reference, Ejdž Rendalen.

Nakon pronalaženja njegovog kontakta, dospeo je u telefonski poziv sa njim. Ejdž Rendalen je potvrdio da je on čovek koji je slao izvore na radio, i da ništa od toga što je slao nije istina.

Ejdž Rendalen i njegova prevara

Tokom jedne svoje posete Americi, Ejdž Rendalen je čuo za priču o sibirskoj kapiji do pakla. Priča mu se činila jako čudnom i pomalo smešnom, ali je primetio da je američka publika olako prihvata. Zaprepašćen tolikom lakovernošću, odlučio je da smisli prevaru. Nakon što se vratio u Norvešku, napisao je pismo gde je prepričao legendu koju je čuo i dodao deo sa demonskim stvorenjem. Kao referencu je naveo članak iz lokalnih novina, koji je preveo tako da izgleda da govori o događajima u Sibiru. Ovaj članak je ustvari govorio samo o lokalnim građevinskim inspektorima. Prema njegovoj pretpostavci, izvori uopšte nisu provereni od strane Triniti mreže, i kao takvi, korišćeni su kao neoborivi dokazi.

Iako je Rič Buler opsežno istražio ovu legendu, njen izvor i dalje nije nađen, kao posledica prenošenja od čoveka do čoveka. Iako nije izvor otkriven, potraga je bila dovoljno uspešna da bi Rič zaključio, da je legenda neistinita, i na kraju svog izveštaja napisao poznate reči: "To su stvari od kojih se prave tabloidi."

Inspiracije za legendu

Iako nikada nije nigde zabeleženo da se zaista odvijalo geološko istraživanje u Sibiru, jako sličan projekat se odvijao na poluostrvu Kola. Takođe geološki projekat, nosio je ime Kola Superdeep (eng. Kola Superdeep), i imao je kao primarni cilj isticanje sovjetske moći. Naravno ovaj projekat je bio značajan i za geologiju. Izbušena je rupa sa bušilicom visokom kao 27 zgrada, od 12 kilometara tokom čijeg bušenja je otkriveno mnogo o Zemljinoj kori, kao što su mnogi novi minerali, novi način kristalizacije, voda nastala skupljanjem ugljen-dioksida, itd. Pored svih novih saznanja, nije otkrivena nikakva paranormalna aktivnost na ovim dubinama.

Snimak koji je snimljen u Sibiru, je danas lako dostupan. Iako se sam po sebi čini kao dovoljan dokaz, utvrđeno je da ovaj snimak nije ništa drugo do presnimljenog snimka malo lošijeg kvaliteta iz filma Krvavi Baron (eng. Blood Baron) koji je izašao 1972. godine.