Samoposluga Cvetni trg

Prva samoposluga i supermarket u tadašnjoj Jugoslaviji, otvoren je na Cvetnom trgu u Beogradu 28. aprila 1958.^[1] godine. Otvorilo ga je trgovinsko preduzeće Vračar, po uzoru na američke supermarkete. Odluka o otvaranju prve samoposluge usvojena je na sednici radničkog saveta 15. jula 1957. godine, samo nekoliko meseci kasnije supermarket je zaista i otvoren. Supermarket je bio uređen i opremljen po svim pravilima koja su tada važila u SAD-u, zapravo to je bio supermarket izložen u američkom paviljonu na Zagrebačkom velesajmu, koji je trgovinsko preduzeće Vračar otkupilo i prenelo u Beograd. Ovo je zaista bio veliki korak, imajući u vidu da mnogo razvijenije zemlje Evrope u to vreme nisu imale supermarkete ovog tipa^[1].

Supermarket je podignut na ruševinama stare pijace, koja se sastojala od 21 prodavnice mesa, 23 prodavnice voća i povrća i 2 prodavnice kolonijalne robe, ukupno 46 prodavnica sa mesečnim prometom od 53 miliona dinara. Nova samoposluga zamenila je sve te prodavnice i ubrzo prerasla i njihova primanja, a 1967. godine promet i primanja bila su četiri puta veća.^[1]

Opremljenost supermarketa[uredi | uredi izvor]

Sa otvaranjem samoposluge, počelo se i sa novim načinima pakovanja robe, pre svega mesnih proizvoda, koje se od sada pakovalo pomoću plastične folije i specijalnog kartonskog podmetača. Osnovu opreme supermarketa činila je oprema američkog supermarketa, koji je bio izložen na sajmu u Zagrebu.^[1] Ova oprema je kasnije dopunjena sa još nekim uređajima iz uvoza. Osim mesa i svežih proizvoda, trebalo je naći način za pakovanje i drugih osnovnih namirnica, brašna, pirinča, kafe i ostalih namirnica. Iz inostranstava su nabavljani različiti materijali za pakovanje, na primer plastične folije.^[1] Tako je Vračar morao da nabavi i^[1]:

dozatore za razmeravanje zrnastih i drugih proizvoda
mašine za pakovanje u plastičnu ambalažu
razne aparate za pripremu i pakovanje mesa
uređaje za pakovanje mlečnih i suhomesnatih proizvoda u celofan i plastične folije i drugo.

Osim toga, supermarket je bio najsavremenije opremljen i drugim potrepštinama. Posedovao je:

pet frižider-vitrina za izlaganje i prodaju svežeg mesa, ukupne dužine 15 metara, sa ogledalom u gornjem delu.,
sedam frižider-vitrina za duboko hlađenje po 2,4 metara dužine, upotrebljavane za smrznutu hranu i drugu robu, kojoj je tebalo duboko hlađenje,
tri vitrine za prodaju voća i povrća, dužine 10 metara, sa ogledalom u gornjem delu i mogućnošću prskanja i hlađenja vodom.
tri troetapne rashladne vitrine za izlaganje i prodaju mleka i mlečnih proizvoda, u ukupnoj dužini od 4,5 metra
četiri bazena za prodaju voća, u kojima se rashlađivanje vrši pomoću leda ili prskanjem ledenom vodom
četrnaest gondola dugih po pet metara za izlaganje i prodaju razne prehrambene robe, a svaka od njih je mogla da primi po tri tone robe
šest kasa, od kojih tri sa dugom trakom za transport robe i dodatkom za prodaju cigareta
šest specijalnih stojećih ventilatora za letnje dane
četiri obične vage
jedna zidna rashladna komora za meso kapaciteta 5 tona, sa temperaturom od nula stepeni celzijusovih
veći broj drugih delova opreme za izlaganje i prodaju raznovrsnih proizvoda, neophodan broj korpi i kolica

Celokupna oprema koštala je 36 miliona starih dinara, a adaptacija i proširenje prostora još 32 miliona.^[1]

Rentabilnost supermarketa[uredi | uredi izvor]

I pored mnogo skepse u tadašnjoj javnosti, ova market je od početka dobro poslovao. Zaista, ovo je bila velika inovacija, koja je mnogima donela posao i sigurnost. Mnogo se vodilo računa o rentabilnosti supermarketa, pre svega zato što je u ovaj prodajni objekat investirano neobično puno novca. Otplata kredita i drugi troškovi bili su veliki teret. Troškovi pakovanja robe, koji najčešće nisu mogli da se ukalkulišu u cenu, bili su neuporedivo veći nego u klasičnim prodavnicama. Takođe, ovakav način kupovine prouzrokovao je i više krađe nego što je to bilo moguće ranije u prodavnicama.^[1] Međutim i pored ovih teškoća supermarket je uspeo da dobro privređuje, a kasnije se i koncept samousluživanja veoma isplatio.^[1] Za prva dva dana prodata je ogromna količina robe, gondole su se praznile brže nego što se moglo predvideti. ^[1]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Na ulazu u radnju je radnik dočekivao kupce i nudio im korpu i želeo dobrodošlicu. Kupci su različito prihvatali ovaj gest, a posebno momenat korišćenja korpe. Reagovali su na razne načine: Da li se baš mora?, Nemoj ti meni korpu! Imam ja svoju korpu. Sramota je da ja u uniformi nosim korpu, izjavio je jedan oficir^[1]. Neki su pitali koliko košta, zar baš moram da je kupim, kada je već tako daj mi onu drugu, izgleda mi malo bolje^[1]. Oni koji isprva nisu hteli da prihvate korpe, vraćali su se po njih.

Sva roba se pakuje u lepe kese na kojima je pisalo Vračar. Bravo Vračar, uzvikuju potrošači, Samo da li će izdržati ovako dugo... ^[1]

Lopove koji potkradaju ovu radnju trebalo bi najstrožije kazniti, bio je stav nekih. Zapisana je i izjava jednog građanina: Eh kad bi mogao da oživi moj otac, koji je pre rata bio trgovac, da vidi ovo^[1].

Jedna starica je negodovala: pa ovde sinko nema ko da me usluži^[1], pa su radnici u supermarketu sa mnogim građanima, naviknutim na stari način usluživanja, išli po supermarketu i pokazivali im robu i pomagali im da se snađu.^[1]