Самопослуга Цветни трг

Прва самопослуга и супермаркет у тадашњој Југославији, отворен је на Цветном тргу у Београду 28. априла 1958.^[1] године. Отворило га је трговинско предузеће Врачар, по узору на америчке супермаркете. Одлука о отварању прве самопослуге усвојена је на седници радничког савета 15. јула 1957. године, само неколико месеци касније супермаркет је заиста и отворен. Супермаркет је био уређен и опремљен по свим правилима која су тада важила у САД-у, заправо то је био супермаркет изложен у америчком павиљону на Загребачком велесајму, који је трговинско предузеће Врачар откупило и пренело у Београд. Ово је заиста био велики корак, имајући у виду да много развијеније земље Европе у то време нису имале супермаркете овог типа^[1].

Супермаркет је подигнут на рушевинама старе пијаце, која се састојала од 21 продавнице меса, 23 продавнице воћа и поврћа и 2 продавнице колонијалне робе, укупно 46 продавница са месечним прометом од 53 милиона динара. Нова самопослуга заменила је све те продавнице и убрзо прерасла и њихова примања, а 1967. године промет и примања била су четири пута већа.^[1]

Опремљеност супермаркета[уреди | уреди извор]

Са отварањем самопослуге, почело се и са новим начинима паковања робе, пре свега месних производа, које се од сада паковало помоћу пластичне фолије и специјалног картонског подметача. Основу опреме супермаркета чинила је опрема америчког супермаркета, који је био изложен на сајму у Загребу.^[1] Ова опрема је касније допуњена са још неким уређајима из увоза. Осим меса и свежих производа, требало је наћи начин за паковање и других основних намирница, брашна, пиринча, кафе и осталих намирница. Из иностранстава су набављани различити материјали за паковање, на пример пластичне фолије.^[1] Тако је Врачар морао да набави и^[1]:

дозаторе за размеравање зрнастих и других производа
машине за паковање у пластичну амбалажу
разне апарате за припрему и паковање меса
уређаје за паковање млечних и сухомеснатих производа у целофан и пластичне фолије и друго.

Осим тога, супермаркет је био најсавременије опремљен и другим потрепштинама. Поседовао је:

пет фрижидер-витрина за излагање и продају свежег меса, укупне дужине 15 метара, са огледалом у горњем делу.,
седам фрижидер-витрина за дубоко хлађење по 2,4 метара дужине, употребљаване за смрзнуту храну и другу робу, којој је тебало дубоко хлађење,
три витрине за продају воћа и поврћа, дужине 10 метара, са огледалом у горњем делу и могућношћу прскања и хлађења водом.
три троетапне расхладне витрине за излагање и продају млека и млечних производа, у укупној дужини од 4,5 метра
четири базена за продају воћа, у којима се расхлађивање врши помоћу леда или прскањем леденом водом
четрнаест гондола дугих по пет метара за излагање и продају разне прехрамбене робе, а свака од њих је могла да прими по три тоне робе
шест каса, од којих три са дугом траком за транспорт робе и додатком за продају цигарета
шест специјалних стојећих вентилатора за летње дане
четири обичне ваге
једна зидна расхладна комора за месо капацитета 5 тона, са температуром од нула степени целзијусових
већи број других делова опреме за излагање и продају разноврсних производа, неопходан број корпи и колица

Целокупна опрема коштала је 36 милиона старих динара, а адаптација и проширење простора још 32 милиона.^[1]

Рентабилност супермаркета[уреди | уреди извор]

И поред много скепсе у тадашњој јавности, ова маркет је од почетка добро пословао. Заиста, ово је била велика иновација, која је многима донела посао и сигурност. Много се водило рачуна о рентабилности супермаркета, пре свега зато што је у овај продајни објекат инвестирано необично пуно новца. Отплата кредита и други трошкови били су велики терет. Трошкови паковања робе, који најчешће нису могли да се укалкулишу у цену, били су неупоредиво већи него у класичним продавницама. Такође, овакав начин куповине проузроковао је и више крађе него што је то било могуће раније у продавницама.^[1] Међутим и поред ових тешкоћа супермаркет је успео да добро привређује, а касније се и концепт самоуслуживања веома исплатио.^[1] За прва два дана продата је огромна количина робе, гондоле су се празниле брже него што се могло предвидети. ^[1]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

На улазу у радњу је радник дочекивао купце и нудио им корпу и желео добродошлицу. Купци су различито прихватали овај гест, а посебно моменат коришћења корпе. Реаговали су на разне начине: Да ли се баш мора?, Немој ти мени корпу! Имам ја своју корпу. Срамота је да ја у униформи носим корпу, изјавио је један официр^[1]. Неки су питали колико кошта, зар баш морам да је купим, када је већ тако дај ми ону другу, изгледа ми мало боље^[1]. Они који испрва нису хтели да прихвате корпе, враћали су се по њих.

Сва роба се пакује у лепе кесе на којима је писало Врачар. Браво Врачар, узвикују потрошачи, Само да ли ће издржати овако дуго... ^[1]

Лопове који поткрадају ову радњу требало би најстрожије казнити, био је став неких. Записана је и изјава једног грађанина: Ех кад би могао да оживи мој отац, који је пре рата био трговац, да види ово^[1].

Једна старица је негодовала: па овде синко нема ко да ме услужи^[1], па су радници у супермаркету са многим грађанима, навикнутим на стари начин услуживања, ишли по супермаркету и показивали им робу и помагали им да се снађу.^[1]