Sekundarna memorija
Sekundarna memorija je memorija koja nije direktno dostupna procesoru računara preko njegovih glavnih magistrala (adresnih i za podatke). Da bi se došlo do sadržaja sekundarne memorije on prvo mora da se (privremeno) prebaci u primarnu (radnu) memoriju, a po završetku obrade (ukoliko je to potrebno) „vrati“, odnosno adekvatno ažurira odgovrajući sadržaj sekundarne memorije.
Za prisup sekundarnoj memoriji potrebni su dodatni sistemi i često mnoštvo procesorskih instrukcija radi kontrole tih dodatnih sistema. Zbog toga je pristup sekundarnoj memoriji i daleko komplikovaniji i sporiji nego primarnoj memoriji.
Uređaji[uredi | uredi izvor]
Primeri uređaja koji mogu biti upotrebljeni kao sekundarna memorija:
- Tvrdi disk
- CD, CD-ROM, CD-R, CD-RW
- DVD, DVD-ROM, DVD-R, DVD+R, DVD-RW, DVD+RW, DVD-RAM
- Magnetna traka
- Papirna (bušena) traka
- Bušene kartice
- Iomega Zip uređaji
Osnovne osobine[uredi | uredi izvor]
Nasuprot primarnoj memoriji, sekundarna memorija ima sledeće osobine:
- značajno je sporija (često hiljadama puta, za primer pogledati članak o primarnoj memoriji).
- vreme pristupa je vrlo promenljivo zavisno od stanja i lokacije (npr. glava tvrdog diska može biti blizu ili daleko od zahtevanih podataka).
- često nije direktno adresabilna (nego zahteva rad u blokovima i/ili sekvencijalni pristup, za primer pogledati članak o primarnoj memoriji).
- obično ne gubi sadržaj po prestanku napajanja
- može da ima daleko veći kapacitet (uz ograničenu cenu i/ili zapreminu), što se koristi za simulaciju virtuelne (primarne) memorije.
