Sekundarna memorija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Sekundarna memorija je memorija koja nije direktno dostupna procesoru računara preko njegovih glavnih magistrala (adresnih i za podatke). Da bi se došlo do sadržaja sekundarne memorije on prvo mora da se (privremeno) prebaci u primarnu (radnu) memoriju, a po završetku obrade (ukoliko je to potrebno) „vrati“, odnosno adekvatno ažurira odgovrajući sadržaj sekundarne memorije.

Za prisup sekundarnoj memoriji potrebni su dodatni sistemi i često mnoštvo procesorskih instrukcija radi kontrole tih dodatnih sistema. Zbog toga je pristup sekundarnoj memoriji i daleko komplikovaniji i sporiji nego primarnoj memoriji.

Uređaji[uredi]

Primeri uređaja koji mogu biti upotrebljeni kao sekundarna memorija:

Osnovne osobine[uredi]

Nasuprot primarnoj memoriji, sekundarna memorija ima sledeće osobine:

  • značajno je sporija (često hiljadama puta, za primer pogledati članak o primarnoj memoriji).
  • vreme pristupa je vrlo promenljivo zavisno od stanja i lokacije (npr. glava tvrdog diska može biti blizu ili daleko od zahtevanih podataka).
  • često nije direktno adresabilna (nego zahteva rad u blokovima i/ili sekvencijalni pristup, za primer pogledati članak o primarnoj memoriji).
  • obično ne gubi sadržaj po prestanku napajanja

Spoljašnje veze[uredi]