Pređi na sadržaj

Sent Meri Ejks 30

Koordinate: 51° 30′ 52″ N 00° 04′ 49″ W / 51.51444° S; 0.08028° Z / 51.51444; -0.08028
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sent Meri Ejks 30
Informacije
Lokacija London, Ujedinjeno Kraljevstvo
Koordinate 51° 30′ 52″ N 00° 04′ 49″ W / 51.51444° S; 0.08028° Z / 51.51444; -0.08028
Status završena
Sagrađena 2001−2003.
Otvaranje 28. april 2004.
Visina 180 m
Broj spratova 41
Površina 47.950 m²
Kompanije
Arhitekta Foster + Partners
Strukturni
inžinjer		 Arup
Konstruktor Skanska

Sent Meri Ejks 30 (engl. 30 St Mary Axe), neformalno poznat kao Krastavčić (engl. The Gherkin), komercijalni je neboder u londonskom finansijskom distriktu, Sitiju. Završen je u decembru 2003. i otvoren je u aprilu 2004. godine.[1] Sa 41 spratom, visok je 180 metara[2] i stoji na bivšim lokacijama Baltičke berze i komore za otpremu, koje su 1992. godine teško oštećene prilikom bombaškog napada na Baltičkoj berzi, uređajem koji je postavila Privremena IRA u ulici Sent Meri Ejks, uskoj ulici koja vodi severno od ulice Lidenhol.[3]

Nakon što su odustali od planova za izgradnju 92-spratnog Milenijumskog tornja, Sent Meri Ejks 30 su dizajnirali Norman Foster i Arup Group.[4] Podigla ga je kompanija Skanska; izgradnja je započela 2001. godine.[2]

Zgrada je postala prepoznatljiva znamenitost Londona i jedan je od najpriznatijih primera savremene arhitekture u gradu.

Lokacija[uredi | uredi izvor]

Zgrada se nalazi na bivšem mestu Baltičke berze (Sent Meri Ejks 24−28), koja je bila sedište globalnog tržišta za ugovore o teretnom otpremanju i takođe meke proizvode, kao i komore za otpremu (Sent Meri Ejks 30−32). Dana 10. aprila 1992. godine, Privremena IRA detonirala je bombu u blizini ove berze, nanoseći veliku štetu istorijskoj zgradi i susednim objektima.[3]

Zakonski savetnik vlade Ujedinjenog Kraljevstva za istorijsko okruženje, englesko nasleđe, i upravno telo Sitija, Korporacija londonskog Sitija, zahtevali su da svaka rekonstrukcija mora obnoviti staru fasadu Baltičke berze na Sent Meri Ejksu. Dvorana za razmenu bila je proslavljeni deo tržišta za otpremu.[5][6]

Engleska baština je tada otkrila da je šteta daleko teža nego što se u početku mislilo i prestala je da insistira na potpunoj restauraciji, iako su joj prigovorali arhitektonski konzervatori.[7] Baltička berza i komora za otpremu prodali su zemlju kompaniji Trafalgar Haus 1995. godine.[8] Tada je pažljivo demontirana većina preostalih građevina na lokaciji Baltičke berze, a unutrašnjost berzanske hale i fasada su sačuvani, nadajući se rekonstrukciji zgrade u budućnosti.[8] Spašeni materijal na kraju je prodat za 800.000 funti i premešten u Talin u Estoniji, gde čeka rekonstrukciju kao centralni deo gradskog komercijalnog sektora.

1996. godine, kompanija Trafalgar haus predala je planove za londonski Milenijumski toranj, zgradu visoku 386 metara sa više od 140.000 m² kancelarijskog prostora, stanova, prodavnica, restorana i bašta. Ovaj plan je odbačen nakon prigovora da je previsok za zgradu u Sitiju, kao i da je predviđeno da će remetiti vazdušne puteve prema Gradskom aerodromu i aerodromu Hitrou; prihvaćen je revidirani plan donje kule.

Najviša panoramska kupola kule, poznata kao „sočivo”, podseća na poznatu staklenu kupolu koja je pokrivala deo prizemlja Baltičke berze i od koje je većina danas izložena u Nacionalnom pomorskom muzeju.[9]

Nadimak Krastavčić primenjen je na sadašnjoj zgradi najranije još 1999. godine, pozivajući se na krajnje neobičan izgled zgrade.[10]

Planovi[uredi | uredi izvor]

Dana 23. avgusta 2000. godine, zamenik premijera Džon Preskot dao je dozvolu za izgradnju zgrade na tom mestu koja je mnogo veća od stare berze.[5] Mesto je bilo posebno po tome što mu je bio potreban razvoj, nije bilo ni na jednoj „liniji pogleda” (smernice za planiranje zahtevaju da nove zgrade ne ometaju i ne umanjuju pogled na kupolu Katedrale Svetog Pavla kada se gledaju sa više lokacija u okolini Londona), a u njemu je bila smeštena Baltička berza.

Plan lokacije bio je rekonstrukcija Baltičke berze. Firma GMW Architects predložila je novu pravougaonu zgradu koja okružuje obnovljenu centralu: imala bi tip velikog tlocrta koji se svideo bankama. Na kraju su planeri shvatili da se razmena ne može povratiti, primoravajući ih da ublaže ograničenja u izgradnji; nagovestili su da bi „arhitektonski značajna” zgrada mogla dobiti povoljan prijem od gradskih vlasti. To je arhitekti dalo slobodu pri dizajniranju; eliminisao je restriktivne zahteve za velikom, kapitalno efikasnom zgradom koja donosi novac, čiji je dizajn bio po želji klijenta.[11]

Plan niske razine nove zgrade udovoljio je želji uprave za planiranje da održava tradicionalni londonski pejzaž sa svojim uskim ulicama. Masa kule nije bila previše impozantna. Poput nekadašnjeg gradskog sedišta banke Barclays u ulici Lombard, ideja je bila da prolaznici u susednim ulicama gotovo ne zaborave na postojanje kule sve do direktno ispod nje.

Dizajn i konstrukcija[uredi | uredi izvor]

Zgradu je izgradila kompanija Skanska, završena je u decembru 2003. godine i otvorena 28. aprila 2004. godine. Primarni korisnik zgrade je Swiss Re, globalna kompanija za reosiguranje, kojoj je zgrada bila naložena kao sedište za njeno poslovanje u Ujedinjenom Kraljevsvtu. Stoga je toranj ponekad poznat i kao zgrada Swiss Re, mada ovo ime nikada nije bilo zvanično i u poslednje vreme je palo u nemilost, s obzirom na to da je sedište kompanije u Cirihu, a ime Krastavčić postalo je popularnije.[12]

Zgrada tokom izgradnje

Zgrada koristi metode uštede energije koje joj omogućavaju da koristi samo polovinu snage koju bi sličan toranj obično trošio.[12] Praznine na svakom spratu stvaraju šest osovina koji služe kao prirodni ventilacioni sistem za celu zgradu, iako potrebne protivpožarne zaštitne ograde na svakom šestom spratu prekidaju „dimnjak”. Osovine stvaraju ogroman efekat dvostrukog zastakljivanja; vazduh je stisnut između dva sloja ostakljenja i izoluje kancelarijski prostor unutra.

Arhitekte promovišu dvostruko zastakljivanje u stambenim kućama, čime se izbegava neefikasna konvekcija toplote kroz relativno uski razmak između stakala, ali toranj koristi ovaj efekat. Okna izvlače topli vazduh iz zgrade tokom leta, a zimi greju zgradu pomoću pasivnog solarnog grejanja. Osovine takođe omogućavaju prolazak sunčeve svetlosti kroz zgradu, čineći radno okruženje ugodnijim i smanjujući troškove osvetljenja.

Primarne metode za kontrolu ljuljanja uzrokovane vetrom su povećanje krutosti ili povećanje prigušenja podešenim prigušivačima aktivne mase. Prema Arupovom dizajnu, njegova potpuno trouglasta obodna struktura čini zgradu dovoljno krutom bez ikakvih dodatnih ojačanja. Uprkos svom ukupnom obliku zakrivljenog stakla, na zgradi postoji samo jedan komad zakrivljenog stakla, kapica u obliku sočiva na vrhu.

Na najvišem nivou zgrade (40. spratu) nalazi se bar za zakupce i njihove goste sa panoramskim pogledom na London. Restoran radi na 39. spratu, a privatne trpezarije na 38. spratu.[12] Većina zgrada ima opsežnu opremu za podizanje na krovu zgrade, ali to nije bilo moguće i za ovu, jer je za 40. sprat planiran bar. Arhitekte su se time pozabavile tako što je glavni lift dospeo tek na 34. sprat, a takođe i lift odozdo na 39. sprat. Postoje mermerno stepenište i lift za osobe sa invaliditetom, koji vode posetioca do bara u kupoli.

Zgrada je vidljiva na velikim udaljenostima: Na primer, sa severa se može videti sa autoputa M11, udaljenog oko 32 kilometra,[12][13] dok se na zapadu može videti sa statue Džordža III u Vindzorskom velikom parku.

Nakon završetka[uredi | uredi izvor]

U aprilu 2005. staklena ploča, na visini dve trećine kule, pala je na plazu ispod. Plaza je bila zapečaćena, ali je zgrada ostala otvorena. Privremeni natkriveni prolaz, koji se protezao preko plaze do recepcije zgrade, podignut je da zaštiti posetioce. Inženjeri su pregledali ostalih 744 staklenih ploča na zgradi.[14] Troškove popravke pokrio je glavni izvođač Skanska i dobavljač zavesa Schmidlin (sada se zove Schmidlin-TSK AG).[12] Sistem ventilacije otvorenog sprata nije funkcionisao onako kako je dizajniran zbog zakupaca koji su dodali staklene pregrade radi veće sigurnosti.[15][16]

Od svog završetka, zgrada je dobila niz nagrada za arhitekturu. U oktobru 2004. godine, arhitekta je dobio Stirlingovu nagradu. Po prvi put u istoriji nagrade, sudije su bile jednoglasne.[17] U decembru 2005. godine, istraživanje najvećih svetskih arhitektonskih firmi objavljeno u 2006 BD World Architecture 200 proglasilo je toranj najdivljenijom novom zgradom na svetu. Međutim, Ken Šatlvort, koji je radio za Foster + Partners na dizajnu zgrade, rekao je 2011. godine da veruje da je stil sada prevaziđen: „Gledao sam u staklo svuda okolo i [pomislio] 'Zašto smo zaboga ovo uradili?' Sada bismo radili stvari drugačije”.[18] Zgrada se pojavila u nekolicini filmova, među kojima su Hari Poter i Polukrvni Princ, Dobra godina, Niske strasti 2, i Završni udarac[19] i, ponovo krstivši Duh Londona, postala je centralni deo romana Kita Mensfilda iz 2008. godine, Džoni Makintoš i Duh Londona, kao svemirski brod.[20]

U septembru 2006. godine zgrada je stavljena na prodaju po ceni od 600 miliona funti.[21] Potencijalni kupci bili su British Land, Land Securities, Prudential, ING i kraljevska porodica Abu Dabija. Dana 21. februara 2007. godine, IVG Immobilien AG i britanska investiciona kompanija Evans Rendal završili su zajedničku kupovinu zgrade za 630 miliona funti, čineći je najskupljom poslovnom zgradom u Britaniji.[22][23] Swiss Re je ostvario dobitak veći od 300 miliona funti od prodaje.[24] Novi vlasnici traže naknadu od četvorice svojih bivših menadžera za posao, u kojem je za zgradu čija je cena izgradnje iznosila oko 200 miliona funti plaćeno oko 620 miliona funti, što je prethodnim vlasnicima dalo jasan profit od 300 miliona funti.[25]

Od februara 2010. godine,[26] Sky News emitovao je svoj vodeći poslovni program, Džef Rendal uživo, iz studija u zgradi. Pored toga, poslednja dva sprata tornja sada su dostupna za iznajmljene za privatne događaje.[27]

Pogled iz vazduha koji pokazuje završenu strukturu

Organizacija Deloitte je u aprilu 2014. objavila da se zgrada ponovo stavlja na prodaju, sa očekivanom cenom od 550 miliona funti.[28] Trenutni vlasnici nisu mogli da priušte otplatu zajma, navodeći razlike u vrednosti multivalutnog zajma i britanske funte, visokim kamatnim stopama i opštoj strukturi finansiranja.[29] U novembru 2014. godine, zgrada je kupljena za 700 miliona funti od strane kompanije Safra Group, koju kontroliše brazilski milijarder Džozef Safra.[30]

Zakupci[uredi | uredi izvor]

Do januara 2016. godine, trenutni stanari zgrade uključuju sledeće:

  • Standard Life
  • IWG
  • ION Trading
  • Kirkland & Ellis
  • Hunton & Williams
  • Falcon Group
  • Swiss Re
  • Lab49
  • Algotechs
  • Webscaparate UK

Pored toga, trgovci i restorani koji posluju sa ove lokacije, su The Sterling i Bridge's Newsagent.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „30 St Mary Axe”. Emporis. Pristupljeno 4. 2. 2010. 
  2. ^ a b „30 St Mary Axe, London”. Skanska. Arhivirano iz originala 19. 7. 2011. g. Pristupljeno 4. 2. 2010. 
  3. ^ a b „1993: IRA bomb devastates City of London”. BBC News. 24. 4. 1993. Arhivirano iz originala 27. 4. 2009. g. Pristupljeno 2. 2. 2010. 
  4. ^ „30 St Mary Axe (The Gherkin)”. Arup. Arhivirano iz originala 18. 2. 2010. g. Pristupljeno 4. 2. 2010. 
  5. ^ a b „'Erotic gherkin' for London skyline”. BBC News. 23. 8. 2000. Arhivirano iz originala 9. 9. 2010. g. Pristupljeno 7. 2. 2010. 
  6. ^ Lane, Megan (5. 7. 2007). „Extreme restoration”. BBC News. Arhivirano iz originala 27. 4. 2010. g. Pristupljeno 6. 2. 2010. 
  7. ^ Murray-West, Rosie (30. 9. 2000). „Baltic backs legal fight over 'gherkin'”. The Daily Telegraph. London. Pristupljeno 6. 2. 2010. 
  8. ^ a b „History – 1949-Today”. Baltic Exchange. Arhivirano iz originala 1. 8. 2010. g. Pristupljeno 4. 2. 2010. 
  9. ^ „Baltic Exchange Memorial Glass”. rmg.co.uk. National Maritime Museum. Arhivirano iz originala 23. 6. 2013. g. Pristupljeno 2. 12. 2014. 
  10. ^ „No gherkins please, we're British”. The Guardian. London. 6. 8. 1999. Pristupljeno 28. 11. 2009. 
  11. ^ „Issues – The newsletter of GMW Architects” (PDF). GMW Architects. str. 3. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 10. 2007. g. Pristupljeno 6. 2. 2010. 
  12. ^ a b v g d Spring, Martin (2008). „30 St Mary Axe: A gherkin to suit all tastes”. Building.co.uk. Pristupljeno 7. 2. 2010. 
  13. ^ Hossenally, Rooksana. „The Gherkin, London, UK”. EasyVoyage.co.uk. Pristupljeno 6. 2. 2010. 
  14. ^ Bar-hillel, Mira; Harris, Ed (2005). „Safety fear over Gherkin”. London Evening Standard. Arhivirano iz originala 6. 6. 2011. g. Pristupljeno 4. 2. 2010. 
  15. ^ Michael W Mehaffy; Rachelle Alterman; Haddad, Leila; Streit, Fabian; Tost, Heike; Schuch, Philipp; Wüst, Stefan; Pruessner, Jens C.; Rietschel, Marcella; Deuschle, Michael; Meyer-Lindenberg, Andreas (2019). „White Paper on TALL BUILDINGS RECONSIDERED: The Growing Evidence of a Looming Urban Crisis”. Teka Komisji Urbanistyki i Architektury (na jeziku: engleski). 474 (7352): 10. ISSN 0028-0836. „A notable case is London’s sustainability-hyped “Gherkin” (Foster & Partners, 2003), where the building’s open-floor ventilation system was compromised when security-conscious tenants created glass separations.” 
  16. ^ „TALL BUILDINGS RECONSIDERED The Growing Evidence of a Looming Urban Crisis” (PDF). 
  17. ^ „Building prize for 'icon Gherkin'”. BBC News. 16. 10. 2004. 
  18. ^ Eden, Richard (26. 6. 2011). „Architect behind the Gherkin says he has finished designing strangely shaped edifices”. The Daily Telegraph. London. 
  19. ^ Sandhu, Sukhdev (21. 6. 2006). „Sex on the skyline”. The Daily Telegraph. London. Pristupljeno 6. 2. 2010. 
  20. ^ „Keith Mansfield 2009 on Johnny Mackintosh and the spirit of London”. BFKbooks. 2009. Arhivirano iz originala 07. 03. 2016. g. Pristupljeno 19. 2. 2010. 
  21. ^ Davey, Jenny (16. 9. 2006). „Prize Gherkin put up for sale”. The Times. London. Arhivirano iz originala 11. 6. 2011. g. Pristupljeno 4. 2. 2010. 
  22. ^ Walsh, Fiona (6. 2. 2007). „Gherkin sold for £600m”. The Guardian. London. Arhivirano iz originala 1. 1. 2011. g. Pristupljeno 4. 2. 2010. 
  23. ^ Inman, Phillip (6. 2. 2007). „Gherkin's £600m sale sets London property record”. The Guardian. London. Arhivirano iz originala 14. 6. 2009. g. Pristupljeno 4. 2. 2010. 
  24. ^ „Why Swiss RE Would Sell The Gherkin... - Article #720”. Skyscrapernews.com. 19. 9. 2006. Arhivirano iz originala 12. 12. 2013. g. Pristupljeno 3. 6. 2014. 
  25. ^ „IVG seeks compensation from former managers over Gherkin deal”. Property Mall. 10. 12. 2013. Arhivirano iz originala 2. 8. 2017. g. Pristupljeno 24. 4. 2014. 
  26. ^ Phipps, Nick (23. 2. 2010). „Sky's City Studio: 'Don't Mention The G-Word'”. London: Sky News. Arhivirano iz originala 1. 2. 2012. g. Pristupljeno 29. 11. 2010. 
  27. ^ „United Kingdom: The Gherkin : Events Hire”. hirespace.com. Pristupljeno 17. 1. 2014. 
  28. ^ Macalister, Terry; Kollewe, Julia (24. 4. 2014). „Gherkin's salad days over amid financial pickle for London tower”. The Guardian. London. 
  29. ^ „Deloitte appointed Receivers to 30 St Mary Axe” (Saopštenje). Deloitte. 24. 4. 2014. Arhivirano iz originala 10. 11. 2014. g. Pristupljeno 27. 11. 2020. 
  30. ^ „Gherkin bought by Brazilian banking giant for £700m” (Saopštenje). The Daily Telegraph. 10. 11. 2014. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sent Meri Ejks 30 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сент_Мери_Ејкс_30&oldid=27864789”