Simfonija br. 7 (Betoven)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Simfonija br. 7 (Betoven)
B7-2 Theme.jpg

Simfonija broj 7, A - Dur, opus 92, Ludviga van Betovena.[1]

Betovenovu Sedmu Simfoniju, Rihard Vagner je nazvao Apoteoza igre. I zaista, sva njena četiri kolosalna stava su u razuzdanom igračkom pokretu, pravog laganog stava nema, a Džordž Bernard Šo, veliki britanski dramski pisac i muzički kritičar je sa pravom primetio da je u poređenju sa finalnim stavom i najrazuzdaniji džez prava Molitva Device. Simfonija je nastala tokom Betovenovog boravka u Teplicu od jeseni 1811. do juna 1812. godine (čuven je Betovenov susret sa Geteom u to vreme, kada je Gete rekao za Betovena da je on jedna sasvim neukrotiva ličnost). Simfonija je premijerno izvedena u Beču decembra 1812. godine. Četiri njena stava obrazuju celinu trajanja 38 minuta.

Forma i analiza[uredi]

Prvi stav je opsežni poko sostenuto vivače (muz. Poco sostenuto vivace). Najpre je to opsežan lagani uvod, sa karakterističnim burnim skokovima, koji nabujavaju i uvode u razuzdani, razigrani sonatni stav. Ni druga njegova tema više ne deluje mirno.

Drugi stav je, skroz neuobičajeno, alegreto (muz. Allegreto). To je jedan posmrtni marš, ali za razliku od onog epski tragičnog u Eroici, ovaj je manjih dimenzija i više lirski intoniran. Nekih burnih izliva bola gotovo nema.

Treći stav je skerco, sa oznakom presto (muz. Presto). To je opet jedna betovenska igra duhova koja između bočnih delova ima idilični centralni trio, asai meno presto (muz. Assai meno presto). Tu nastupa jedna molitvena tema austrijskih hodočasnika.

Četvrti i finalni stav je jedan od najrazuzdanijih u svetskoj simfonijskoj literaturi: vrlo razigrani alegro kon brio (muz.Allegro con brio). Njegovi brzi, vatreni i do krajnih granica razigrani ritmovi, nad kojima se samo razvija odgovarajuća igračka melodika, sa pravom su dali Bernardu Šou razlog za konstataciju koju je izneo o ovom stavu 1927. godine: Do danas neprevaziđena igračka ritmika!

Zbog ovakvog svog zvučnog sadržaja (koju i dalje tumači klasičan orkestarski sastav) Bečka kritika Betovenovog vremena, a i kasnija Evropska, morali su imati malo razumevanja i delo okarakterisati kao proizvod stanovnika ludnice. Ali, Rihard Vagner je među prvima imao puno razumevanja za delo i bio njegov prvi veliki dirigent - tumač, kao što je bio i prvi veliki majstor za Betovenov simfonijski opus.[2][3]

Reference[uredi]

  1. ^ "Beethoven's Symphony No. 7 in A Major, Op. 92" at NPR (13 June 2006)
  2. ^ Swafford, Jan (2014). Beethoven: Anguish and Triumph. Houghton Mifflin Harcourt. str. 615. ISBN 978-0-618-05474-9. 
  3. ^ Annala, Hannu; Matlik, Heiki (2010). Handbook of Guitar and Lute Composers. Pacific, Missouri: Mel Bay Publications. str. 78. ISBN 978-0786658442. Pristupljeno 30. 12. 2015. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]