Лудвиг ван Бетовен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лудвиг ван Бетовен
Beethoven.jpg
Лудвиг ван Бетовен
Датум рођења (1770-12-17)17. децембар 1770.
Место рођења Бон
Свето римско царство
Датум смрти 26. март 1827.(1827-03-26) (56 год.)
Место смрти Беч
Аустријско царство
Дела Ода радости
За Елизу
Месечева соната
V симфонија
Период класицизам
рани романтизам
Сарадници Јозеф Хајдн
Антонио Салијери
Портрет тринаестогодишњег Бетовена (c. 1783)
Портрет Бетовена као младића

Лудвиг ван Бетовен (нем. Ludwig van Beethoven; Бон, 17. децембар 1770Беч, 26. март 1827)[1] је био немачки композитор, надмоћна музичка фигура у прелазном периоду између ере класицизма и романтизма.[2]

Рођен је у Бону у Немачкој, од оца Јохана ван Бетовена (1740—1792.), фламанског порекла, и мајке Магдалене Кеверик ван Бетовен (1747—1787).[3] Његов отац је радио као музичар на двору у граду Бон.[4][5]

Пре њега, композитори су писали дела за верске обреде, и да забавe људе. Он је правио музику независнију од друштвених или религиозних намена.[6] Сматра се једним од највећих композитора и велеумова свих времена. Међу његовим најпознатијим делима су V симфонија, VI симфонија, IX симфонија, Миса Солемнис, клавирска дела као на пример, комад За Елизу, сонате Патетична Соната и Месечева Соната, Клавирска соната бр. 23, Апасионата или последња, Клавирска Соната бр. 32, Ц-мол, опус 111.

Живот и дело[уреди]

Бетовен - 10 фенига - 1970

Лудвиг ван Бетовен рођен је у Бону у Немачкој, од оца Јохана ван Бетовена (нем. Johann van Beethoven), фламанског порекла, и мајке Магдалене Кеферих ван Бетовен (нем. Magdalena Keverich van Beethoven; 17441787). Његова породица се генерацијама бавила музиком — његов деда Луј (нем. Lodewijk van Beethoven; 17121773), по ком је добио име, био је баритон на двору Келншког електората, а касније и капелмајстер (својеврсни музички директор). Његов син, а Бетовенов отац, је био тенор певач на истом двору, а давао је и часове клавира и виолине као додатни извор прихода. Све донедавно, велики број референтне литературе означавао је 16. децембар као Бетовенов датум рођења, јер је био крштен 17. децембра, у времену када су новорођена деца крштавана дан након рођења. Међутим, модерно учење одбацује такву претпоставку.

Бетовенов први музички учитељ био је његов отац, музичар у изборној скупштини у Бону и алкохоличар, који га је у више наврата тукао, будио усред ноћи у друштву музичара — аматера Тобајаса Пфајфера (који му је заправо био први учитељ), када би почињале лекције, а све то покушавајући да га начини „музичким чудом“ попут Моцарта. Међутим, други су убрзо и сами приметили Бетовенов таленат. Кристијан Готлоб Неф је подучавао и запослио Бетовена, који је уједно и примао спонзорство Управничког електората. Бетовен је остао без мајке са 17 година и обавеза уздизања два млађа брата пала је на њега. За Нефа је имао пуно поштовања. Одлазећи из Бона почетком последње деценије осамнаестог века, Бетовен му је рекао: Ако икада постанем велики музичар, то ће бити и Ваша заслуга.

После очеве смрти 1792. године Бетовен се сели за Беч где је намеравао да студира код Јозефа Хајдна. Пошто је Хајдн имао мало времена за предавање, проследио је Бетовена Јохану Албрехтсбергеру. Убрзо је добио репутацију клавирског виртуоза и, постепено, композитора. Бетовеново најлепше стваралачко доба обележила је и једна несрећа, која се убрзо претворила у још већи подстицај за уметничко стварање: са непуних 26 година почео је губити слух, због чега је 1808. године морао окончати пијанистичку каријеру.[7] Појавио се још само једном, 1814. године, али 1818. године глувоћа је постала и дефинитивна. Због тога је током времена имао специфичну судбину и као диригент. У појединим тренуцима, морао се у извођење укључивати и помоћник, како би се интерпретација спасла.

Бетовенова пијанистичка техника биле је револуционарна за оно доба. Красила ју је невероватна снага у брзим и снажним музичким токовима, а изразита мелодиозност у лаганим и распеваним. Била је то права детонација експлозива према пијанистичкој техници старог кова која је красила Бетовенове претходнике, која је упоређивана са баратањем луком и стрелом. Када би дириговао оркестром, Бетовен би се високо уздизао, снажно усправљао код силовитих и брзих звучних покрета, а готово сагињао под пулт код умерених, спорих и распеваних. Уопште узев, као интерпретатор био је немиран, плаховит, емотиван, али и веома изражајан, па чак и савршен.

Како је глувоћа постајала израженија, он је то све теже подносио, затварао се у себе, избегавао људе, са својим пријатељима комуницирао преко свешчица, које су касније штампане и продаване. Последњих девет година свог живота, када је глувоћа постала дефинитивна, повукао се у свој властити свет тишине, у коме ствара своја највећа ремек дела: Мису Солемнис, Хамерклавир сонату, 9. Симфонију и последње Гудачке квартете. Оно што је мање познато и углавном се из одређеног обзира не наводи у званичним изворима, јесте могућност да је Бетовен своју глувоћу, па тако и полагану и прерану смрт, добио захваљујући претераном конзумирању алкохола.[8]

Карактер[уреди]

Бетовенова шетња у природи, слика Јулија Шмида

Бетовенов лични живот је био проблематичан услед његове напредујуће глувоће и иритабилности произведене хроничним болом у стомаку (који га је пратио од његових двадестих година живота), што је стимулисало његова размишљања о самоубиству (која су документована у његовом Хеилигенстадт тестаменту). Бетовен је често био напрасит. Неки извори заступају становиште да је он имао биполарни поремећај.[9] Упркос томе, он је имао круг блиских и посвећених пријатеља у свом животу, за које се сматра да су делом били привучени јачином његове личности. При крају његовог живота, Бетовенови пријатељи су се надметали у напорима да му помогну да надвладава свој инвалидитет.[10]

Извори приказују Бетовенов презир према властима, социјалним ранговима. Он би престао да свира на клавиру, ако би публика ћаскала међу собом, или ако није добијао пуну пажњу. На вечерњим седељкама је одбијао да свира, ако би га нагло позвали да то чини. Коначно, након многих конфронтација, надвојвода Рудолф је издао наредбу да уобичајена правила дворског опхођења не важе за Бетовена.[10]

Бетовен је био привучен идеалима просветитељства. Године 1804, кад су Наполеонове империјалне амбиције постале јасне, Бетовен је у једном моменту зграбио насловну страну Треће симфоније и изгребао име Бонапарте таквом силином да је направио рупу на папиру. Он је касније променио наслов рада у „Sinfonia Eroica, composta per festeggiare il sovvenire d'un grand'uom“ (Херојска симфонија, компонована да прослави меморију на великог човека), и преумерио је на свог патрона, принца Франца Јозефа фон Лобковица, у чијој палати је први пут изведена.

Четврти чин његове Девете симфоније садржи сложену хорску поставу Шилерове Оде радости (An die Freude), оптимистичке химне која слави братство човечанства.

Музички стил и иновације[уреди]

Бетовен 1803.
Бетовен 1815.
Бетовенов монумент у Бону, Münsterplatz

Бетовен и музичка архитектура[уреди]

Његова дела се разликују од претходних композитора кроз његово стварање велике, проширене архитектонске структуре коју карактерише опсежни развој музичког материјала, теме и мотива, обично путем "модулације", гдје се мења осјећај главног кључа (тоник), кроз различите кључеве или хармонијска подручја. Иако су Хајднови каснији радови често показивали већу флуидност између удаљених кључева, Бетовенова иновација је била у његовој способности да брзо успостави чврстину у сучељавању различитих кључева и неочекиваних тонова који им се придружују. Ово проширено хармонијско царство ствара осећај огромног музичког и искуственог простора кроз који се креће музика, а развој музичког материјала ствара осећај одвијања драме у том простору. На тај начин Бетховенова музика паралелно прати истовремени развој романа у књижевности, књижевног облика усмереног на животну драму и развој једног или више појединаца кроз сложене животне околности.[11]

Развојне секције[уреди]

Бетовен је наставио ширити развојну секцију у својим делима, проширујући тренд из дела Хајдна и Мозарта, који је драматично проширио дужину и садржај инструменталне музике. Као и код Бетовенових великих непосредних претходника и узора, он је гледао у њихове хармонијске и формалне моделе за своје радове. Међутим, како су Мозарт и Хајдн стављали нагласак на музички ставак представљајући идеје у експозицији, за Бетовена развојни дио сонатног облика је постало средиште у његовом музичком делу. Он је био у могућности то учини тако што је развојни дио био не само дужи, него и садржајнији. Јако дугачак развојни дио Ероица симфоније, подељен је у четири подједнака дела, чинећи га, у ствари, сонатним обликом унутар сонатног облика. Само први ставак из ове симфоније је дугачак као цела Мозартова симфонија из 1770. у типичном италијанском стилу.[11]

Ритам[уреди]

Иако је написао многе лепе и лирске мелодије, друга велика новина у његовој музици, посебно у поређењу са оном од Мозарта и Хајдна, је његова опсежна употреба снажних ритмичких праваца целом дужином неких његових дела и посебно у својим темама и мотивима, од којих су неки већином ритмични, радије него мелодични. Неке од његових најпознатијих тема, попут оних из првих ставака 3.,5., и 9 симфоније, су првенствено немелодијске ритмичке фигуре које се састоје од нота једног акорда, и тема посљедњих ставака из 3. и 7.симфоније могли тачније описати као ритмовима, него као мелодијама.[11]

Величина оркестра[уреди]

Он је такође наставио још један тренд - према већим оркестрима - који је трајао до прве декаде 20. века, и преселио звучно средиште у оркестру наниже, до виоле и доњих регистара виолине и виолончела, дајући својој музици тежи и тамнији дојам од Хајдна или Мозарта. Густав Махлер је променио оркестрацију дела Бетовенове музике, од којих су најпознатије 3. и 9. симфонија, са идејом тачнијег изражавања Бетовенове намере са оркестром који је постао много већи од оног који је Бетовен користио.[11]

Музички утицај[уреди]

Његова усредсређеност на развојни дио његовог музичког дела ће попут осталих његових иновација, поставити тренд који ће каснији композитори следити. Бетовен је развио потпуно оригинални стил музике, одражавајући кроз њу своје патње и радости. Његов рад представља врхунац у развоју тонске музике и један је од кључних развојних кретања у историји музике.[6]

Музичко дело[уреди]

  • 38 клавирских соната (6 младалачких из 1783, што су званично прва Бетовенова дела и 32 зреле, са бројевима опуса од 2 - три прве сонате - до броја 111 - последња, 32 соната за клавир.
  • Клавирски комади, самостални или уједињени у циклусе, најчешће у облику варијација на основну тему, за клавир. Најпознатије су Ероика - Варијације и 33 Варијације на тему Дијабелијевог валцера, Ц-дур, опус 120.
  • 17 гудачких квартета (првих шест из опуса 18; следећа три из опуса 59; квартети опус 74. и 95; последњи квартети опус 127, 130, 131, 132, Велика Фуга за гудачки квартет, опус 133 и опус 135).
  • 9 соната за виолину и клавир.
  • 5 соната за виолончело и опус 50. и Концерт за виолину и оркестар, опус 61
  • Вокални циклуси: најпознатији су песма Аделаида, опус 4. и циклус Удаљеној драгој, опус 96
  • Миса Солемнис (Свечана Миса), опус 123.

Клавирски концерти[уреди]

Увертире[уреди]

  • Кориолан', опус 62;
  • Егмонт, опус 84;
  • Леонора циклус од три увертире.
  • Фиделио, једина Бетовенова опера, у два велика чина.

Симфоније[уреди]

Симфонијска музика Лудвига ван Бетовена, уводни преглед Бетовеновог симфонијског стваралаштва:

  1. I симфонија
  2. II симфонија
  3. III симфонија
  4. IV симфонија
  5. V симфонија
  6. VI симфонија
  7. VII симфонија
  8. VIII симфонија
  9. IX симфонија

Занимљивости[уреди]

Бетовенова прва љубав је била Жанет д'Хонтар (1770).[12] Након што се Жанет удала за племића и гардијског капетана Карла фон Грета и преселила у дворац Шлос у сремском селу Голубинци, Бетовен је пао у очајање.[12] Бетовенов музеј у Бону чува љубавну преписку између љубавника међу којима се налази и Жанетино писмо Бетовену са детаљним нацртом пута до Голубинаца и изгледом дворца Шлос, а на основу кога се претпоставља да је Бетовен бар једном долазио у посету.[12]

Заоставштина[уреди]

Бетовенов монумент у Бону је откривен августа 1845. у част његове 75. годишњице. То је била прва статуа овог композитора направњена у Немачкој, а музички фестивал који је пратио њено откривање је био подстицај за веома убрзано формирање оригиналне Бетовенове хале у Бону (та грађевина је дизајнирана и изграђена за мање од једног месеца, по предлогу Франца Листа). Статуа Моцарта је откривена у Салцбургу у Аустрији 1842. године. Беч није одао почаст Бетовену у виду статуе до 1880.[13] Његово име је једино име уписано на једној од плоча на Симфонијској дворани у Бостону; друге плоче су остављене празне, јер се сматрало да ће једино Бетовенова популарност положити тест времена.[14]

Референце[уреди]

  1. Thayer, Vol 1. стр. 53
  2. Solomon (1990). стр. 124.
  3. Thorne, J. O.; Collocott, T.C., ур. (1986). Chambers Biographical Dictionary. Edinburgh: W & R Chambers Ltd. стр. 114. ISBN 0-550-18022-2. 
  4. Grove Online, section 1
  5. Cooper (2008). стр. 407.
  6. 6,0 6,1 Beethoven
  7. Ealy, George Thomas (1994). „Of Ear Trumpets and a Resonance Plate: Early Hearing Aids and Beethoven's Hearing Perception”. 19th-Century Music. 17 (3): 262—73. JSTOR 746569. doi:10.1525/ncm.1994.17.3.02a00050. 
  8. Cooper (2008)
  9. D. Jablow Hershman; Lieb, Julian (1988). „The Key to Genius: Manic Depression and the Creative Life”. Prometheus Books. 
  10. 10,0 10,1 Grove Online
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 Musical Style and Innovations
  12. 12,0 12,1 12,2 „Бетовенова тајна љубав у Срему”. Радио-телевизија Републике Српске. 23. 5. 2012. Приступљено 23. 5. 2012. 
  13. Comini (2008)
  14. „The History of Symphony Hall”. 

Литература[уреди]

  • Solomon, Maynard (1990). Beethoven essays. Harvard University Press. стр. 124. ISBN 978-0-674-06379-2. Приступљено 4. 8. 2011. 
  • Brandenburg, Sieghard (ed.): Ludwig van Beethoven: Briefwechsel. Gesamtausgabe. 8 vols. Munich: Henle 1996.
  • Clive, Peter (2001). Beethoven and His World: A Biographical Dictionary. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816672-6. 
  • Comini, Alessandra (2008). The Changing Image of Beethoven: A Study in Mythmaking. Sunstone Press. ISBN 978-0-86534-661-1. 
  • Cooper, Barry (2008). Beethoven. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-531331-4. 
  • Cross, Milton; Ewen, David (1953). The Milton Cross New Encyclopedia of the Great Composers and Their Music. Garden City, New Jersey: Doubleday. ISBN 978-0-385-03635-1. OCLC 17791083. 
  • In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  • Landon, H. C. Robbins; Göllerich, August (1970). Beethoven: a documentary study. Macmillan. ISBN 978-0-02-567830-9. OCLC 87180. 
  • Lockwood, Lewis (2003). Beethoven: The Music And The Life. W. W. Norton. ISBN 978-0-393-32638-3. 
  • Lorenz, Michael (2011). „Die 'Enttarnte Elise'. Elisabeth Röckels kurze Karriere als Beethovens 'Elise'. Bonner Beethoven-Studien (на језику: немачки). 9: 169—190. 
  • Solomon, Maynard (2001). Beethoven (2nd revised изд.). New York: Schirmer Books. ISBN 978-0-8256-7268-2. 
  • Stanley, Glenn (ed) (2000). The Cambridge Companion to Beethoven. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-58074-8. 
  • Steblin, Rita (2009). „'A dear, enchanting girl who loves me and whom I love': New Facts about Beethoven's Beloved Piano Pupil Julie Guicciardi”. Bonner Beethoven-Studien. 8: 89—152. 
  • Steblin, Rita (2014): "Who was Beethoven’s 'Elise'? A new solution to the mystery." In: The Musical Times 155. стр. 3–39.
  • Thayer, A. W. (1921). Krehbiel, Henry Edward; Deiters, Hermann; Riemann, Hugo, ур. The Life of Ludwig Van Beethoven, Vol 1. The Beethoven Association. OCLC 422583. 
  • Thayer, A. W.; Forbes, Elliot (1970). Thayer's Life of Beethoven (2 vols). Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02702-9. 
  • Albrecht, Theodore, and Elaine Schwensen, "More Than Just Peanuts: Evidence for December 16 as Beethoven's birthday". The Beethoven Newsletter 3 (1988) 49, 60–63.
  • Bohle, Bruce, and Robert Sabin (1975). The International Cyclopedia of Music and Musicians. London: J.M. Dent & Sons LTD. ISBN 978-0-460-04235-2. 
  • Davies, Peter J. (2002). The Character of a Genius: Beethoven in Perspective. Westport, Conn.: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-31913-6. 
  • Davies, Peter J. (2001). Beethoven in Person: His Deafness, Illnesses, and Death. Westport, Conn.: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-31587-9. 
  • Tia DeNora. "Beethoven and the Construction of Genius: Musical Politics in Vienna, 1792–1803". Berkeley, California: University of California Press. 1995. ISBN 978-0-520-21158-2.
  • Dorfmüller, Kurt; Gertsch, Norbert; Ronge, Julia (ed.). Ludwig van Beethoven. Thematisch-bibliographisches Werkverzeichnis. Revidierte und wesentlich erweiterte Neuausgabe des Werkverzeichnisses von Georg Kinsky und Hans Halm. 2 Vols. Munich: Henle. 2014. ISBN 978-3-87328-153-0.
  • Geck, Martin (2003). Beethoven. Translated by Anthea Bell. London: Haus. ISBN 978-1-904341-03-1.  (h), ISBN 978-1-904341-00-0 (p).
  • Goldschmidt, Harry: All About Beethoven's Immortal Beloved. A Stocktaking. Transl. John E Klapproth. Charleston, SC: CreateSpace 2013
  • Hatten, Robert S. (1994). Musical Meaning in Beethoven. Bloomington, IN: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-32742-0. 
  • Kornyei, Alexius. Beethoven in Martonvasar. Verlag, 1960. OCLC Number: 27056305
  • Kropfinger, Klaus (2001). Beethoven. Verlage Bärenreiter/Metzler. ISBN 978-3-7618-1621-9. 
  • Martin, Russell (2000). Beethoven's Hair. New York: Broadway Books. ISBN 978-0-7679-0350-9. 
  • Meredith, William (2005). „The History of Beethoven's Skull Fragments”. The Beethoven Journal. 20: 3—46. 
  • Morris, Edmund. Beethoven: The Universal Composer. New York: Atlas Books / HarperCollins, 2005. ISBN 978-0-06-075974-2. 
  • Rosen, Charles (1998). The Classical Style: Haydn, Mozart, Beethoven. Expanded ed. New York: W. W. Norton. ISBN 978-0-393-04020-3.  (hc); ISBN 978-0-393-31712-1 (pb).
  • Sachs, Harvey (2010). The Ninth: Beethoven and the World in 1824. London: Faber. ISBN 978-0-571-22145-5. 
  • Solomon, Maynard. Late Beethoven: Music, Thought, Imagination. Berkeley: University of California Press, 2003. ISBN 978-0-520-23746-9. 
  • Sullivan, J. W. N., Beethoven: His Spiritual Development New York: Alfred A. Knopf, 1927.
  • Tellenbach, Marie-Elisabeth: Beethoven and His "Immortal Beloved" Josephine Brunsvik. Beethoven and His "Immortal Beloved" Josephine Brunsvik. (transl. John E Klapproth). CreateSpace 2014.
  • Franz Gerhard Wegeler und Ferdinand Ries, Biographische Notizen über Ludwig van Beethoven, Koblenz: Bädeker, 1838
  • Franz Gerhard Wegeler, Nachtrag zu den biographischen Notizen über Ludwig van Beethoven, Koblenz: Bädeker, 1845
  • Anton Schindler, Biographie von Ludwig van Beethoven, 3. Aufl., Münster: Aschendorff, 1860
  • Gerhard von Breuning, Aus dem Schwarzspanierhause. Erinnerungen an L. v. Beethoven aus meiner Jugendzeit, Wien: Rosner, 1874
  • Ludwig van Beethoven, Briefwechsel. Gesamtausgabe, hrsg. von Sieghard Brandenburg, 7 Bände, München: Henle, 1996–1998
  • Ludwig van Beethovens Konversationshefte, hrsg. von Karl-Heinz Köhler, Grita Herre und Dagmar Beck, 11 Bände, Leipzig 1972–2001
  • Beethovens Tagebuch 1812–1818, hrsg. von Maynard Solomon, Bonn: Beethoven-Haus, 2005
  • Klaus Martin Kopitz, Ein unbekanntes Gesuch Beethovens an Kaiser Franz I., in: Bonner Beethoven-Studien, Band 6 (2007), S. 101–113
  • Beethoven aus der Sicht seiner Zeitgenossen in Tagebüchern, Briefen, Gedichten und Erinnerungen, hrsg. von Klaus Martin Kopitz und Rainer Cadenbach, unter Mitarbeit von Oliver Korte und Nancy Tanneberger, 2 Bände, München: Henle. 2009. ISBN 978-3-87328-120-2.
  • Joseph Schmidt-Görg: Ludwig van Beethoven (1770–1827). In: Rheinische Lebensbilder, Band 4. Hrsg. von Bernhard Poll. Rheinland Verlag, Köln 1973, S. 119–140.
  • Ludwig Nohl, Beethovens Leben, 3 Bände, Wien-Leipzig 1864, 1867, 1877 (Die erste wissenschaftliche Biographie)
  • Ludwig Nohl, Beethovens Tod. Eine documentarische Chronik, in: ders., Musikalisches Skizzenbuch, München 1866, S. 209–312.
  • La Mara (1909) [Ida Maria Lipsius]: Beethovens Unsterbliche Geliebte. Das Geheimnis der Gräfin Brunsvik und ihre Memoiren. Leipzig: Breitkopf & Härtel.
  • Alexander Wheelock Thayer (2007). Ludwig van Beethovens Leben. bearbeitet von Hermann Deiters und Hugo Riemann, 5 Bände, Leipzig 1917–1922 (Directmedia Publishing, Berlin. ISBN 978-3-89853-334-8.  1 CD-ROM) (Ein grundlegendes Standardwerk) bei zeno.org
  • La Mara (1920) [Ida Maria Lipsius]: Beethoven und die Brunsviks. Nach Familienpapieren aus Therese Brunsviks Nachlaß. Leipzig: Siegel.
  • Paul Bekker, Beethoven, Stuttgart: Deutsche Verlagsanstalt, 1922
  • Ludwig Schiedermair, Der junge Beethoven, Leipzig 1925 (Nachdruck Hildesheim: Olms, 1978, ISBN 978-3-487-06542-7)
  • Theodor von Frimmel, Beethoven-Handbuch, Leipzig 1926
  • Romain Rolland, Beethovens Meisterjahre. Von der 3. Sinfonie bis zur Klaviersonate Nr. 23 , Berlin 1930 (Nachdruck Berlin: Rütten & Loening, 1952)
  • Otto F. Beer, Zehnte Symphonie, Wien Volksbuchverlag 1952.
  • Jean & Brigitte Massin (1955): Ludwig van Beethoven, Paris: Club Français du Livre 1955 (als deutsche Übersetzung 1970 unter dem Titel: Beethoven. Materialbiographie, Daten zum Werk und Essay, München)
  • Georg Kinsky, Hans Halm: Das Werk Beethovens. Thematisch-Bibliographisches Verzeichnis seiner sämtlichen vollendeten Kompositionen. Henle, München und Duisburg 1955.
  • Riezler, Walter (1962): Beethoven. 8th ed. Zürich: Atlantis.
  • Massin, Jean & Brigitte (1970): Recherche de Beethoven. Paris: Fayard.
  • H. C. Robbins Landon (1974). Beethoven. Universal Edition AG, Zürich. ISBN 978-3-7024-0092-7. 
  • Solomon, Maynard (1990). Beethoven. Biographie. Frankfurt am Main: Fischer-Taschenbuch-Verlag. ISBN 978-3-596-25668-6. 
  • Carl Dahlhaus: Ludwig van Beethoven: Approaches to his Music. Oxford: University Press 1991.
  • Ernst Pichler: Beethoven. Mythos und Wirklichkeit. Wien: Amalthea 1994.
  • Stefan Kunze (Hrsg.) (1996). Ludwig van Beethoven. Die Werke im Spiegel seiner Zeit. Gesammelte Konzertberichte und Rezensionen bis 1830. Laaber: Laaber-Verlag. ISBN 978-3-89007-337-8. 
  • Hans-Josef Irmen, Beethoven in seiner Zeit, Zülpich: Prisca, 1998.
  • Cooper, Barry (2000): Beethoven. Oxford: University Press.
  • Angelika Corbineau-Hoffmann (2000). Testament und Totenmaske. Der literarische Mythos des Ludwig van Beethoven. Hildesheim: Weidemann. ISBN 978-3-615-00211-9. 
  • Geck, Martin (2001). Ludwig van Beethoven. überarbeitete Neuauflage, Reinbek: Rowohlt Verlag. ISBN 978-3-499-50645-1. 
  • Dahlhaus, Carl (2002). Beethoven und seine Zeit. 4. Aufl., Laaber: Laaber-Verlag. ISBN 978-3-921518-87-8. 
  • Rücker, Andreas, „Beethovens Klaviersatz – Technik und Stilistik“ (2 Bde.), Diss., Frankfurt/Main u. a. 2002 (Europäische Hochschulschriften Reihe XXXVI / Bd. 219). ISBN 978-3-631-39262-1.
  • Hermand, Jost (2003). Beethoven. Werk und Wirkung. Köln: Böhlau. ISBN 978-3-412-04903-4. 
  • Heinz von Loesch und Claus Raab (Hrsg.) (2008). Das Beethoven-Lexikon. Laaber: Laaber-Verlag. ISBN 978-3-89007-476-4. 
  • Albrecht Riethmüller, Carl Dahlhaus und Alexander L. Ringer (Hrsg.) (2008). Ludwig van Beethoven. Interpretationen seiner Werke. 2 Bände, Sonderausgabe, Laaber: Laaber-Verlag. ISBN 978-3-89007-304-0. 
  • Kinderman, William (2009). Beethoven. Oxford [u. a.]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532836-3. 
  • Rita Steblin: „A dear, enchanting girl who loves me and whom I love“: New Facts about Beethoven’s Beloved Piano Pupil Julie Guicciardi, in: Bonner Beethoven-Studien, Band 8 (2009), S. 89–152.
  • Lockwood, Lewis (2009). Beethoven: seine Musik – sein Leben. Stuttgart, Weimar: Metzler. ISBN 978-3-476-02231-8. 
  • Klaus Martin Kopitz (2010). Beethoven, Elisabeth Röckel und das Albumblatt „Für Elise“. Köln: Dohr. ISBN 978-3-936655-87-2. 
  • Michael Lorenz, Die „Enttarnte Elise“. Elisabeth Röckels kurze Karriere als Beethovens „Elise“. In: Bonner Beethoven-Studien, Band 9, Beethoven-Haus, Bonn 2011, S. 169–190.
  • Jan Caeyers: Beethoven : der einsame Revolutionär; eine Biographie, München : Beck. 2012. ISBN 978-3-406-63128-3.
  • Rudolf Buchbinder: Mein Beethoven. Leben mit dem Meister. Residenz Verlag St. Pölten u. a. 2014. ISBN 978-3-7017-3347-7.
  • Kurt Dorfmüller, Norbert Gertsch, Julia Ronge (Hrsg.): Ludwig van Beethoven. Thematisch-bibliographisches Werkverzeichnis. Revidierte und wesentlich erweiterte Neuausgabe des Werkverzeichnisses von Georg Kinsky und Hans Halm, 2 Bde., München: Henle. 2014. ISBN 978-3-87328-153-0.

Спољашње везе[уреди]

Бетовен у популарној култури[уреди]