Skromnost
Skromnost je moralno-psihološka kategorija koju karakteriše čovekova svest o sopstvenoj beznačajnosti, nespremnost da privuče pažnju na sebe, a ne želja za profitom, moći i počastima i nepriznavanje izuzetnih zasluga ili posebnih prava. U isto vreme, skromna osoba dobrovoljno se potčinjava zahtevima društvene discipline, ograničava sopstvene potrebe u skladu sa materijalnim uslovima koji postoje u datom društvu, prema svim ljudima se odnosi sa poštovanjem, pokazuje neophodnu toleranciju prema manjim nedostacima ljudi. ako ti nedostaci utiču samo na njegove sopstvene interese, a istovremeno se kritično odnosi na njegove sopstvene zasluge i nedostatke[1].
Skromnost je oblik čovekove svesti o svojoj odgovornosti prema društvu i ljudima oko sebe, stoga skromna osoba ne pridaje veliki značaj svojim pozitivnim osobinama, jer ih smatra potpuno prirodnim i obaveznim za sebe. Skromnost je sastavni aspekt kulture međuljudskih odnosa, koji se manifestuje u sposobnosti čoveka da bude svoj, bez igranja uloga koje nisu tipične za njega (tuđe): takva skromnost je znak poštovanja prema sebi i drugima, i doprinosi skladnom razvoju pojedinca i društva.
Skromnost se može manifestovati u različitim oblastima života, kao što su ponašanje, govor, odeća, stil života itd. Skromnost znači prirodno ponašanje, odsustvo izveštačenosti. Skromnost je usko povezana sa jednostavnošću, uzdržanošću, nepretencioznošću, nedostatkom ekscesa, štedljivošću - normama bontona prihvaćenim u društvu[2].
U pozitivnoj konotaciji, skromnost je u suprotnosti sa takvim ličnim kvalitetima kao što su „požuda za slavom“, „arogancija“, „neumerenost“, „pohlepa“ ili „licemerje“. U ironičnom (pogrdnom) tonu, o skromnosti se govori u terminima kao što su „skromnog dostignuća“, „obdaren skromnom inteligencijom“, „dolazi iz skromnih uslova života“; Oni takođe sa samoironijom (samoocenjivanjem) govore o „mojem skromnom udelu“ (tj. malom udelu u nečemu), „mojem skromnom mišljenju“, „mojem skromnom doprinosu (poklon/donacija)“ itd.
Namerna (razmetljiva) skromnost naziva se licemerjem; preterana neskromnost je egzibicionizam.
Etimologija[uredi | uredi izvor]
Sufiksni derivat od prideva skroman, dalje od praslovenskog *krom, srodan. takođe beloruski skromits „smiriti se“, češki, slovački skromnы „skromni“, poljski skromni - isto.
Pretpostavlja se da je ruska reč pozajmljena iz poljskog, pošto ova reč nema u staroruskom, srpskom i slovenačkom jeziku. Etimolog Urbančik potiče od češkog skrovnы „skroman, umeren; beznačajan, oskudan“, prvobitno „malo, malo“, kao izvor ovih reči[3].
Skromnost u načinu života[uredi | uredi izvor]
Skromnost u načinu života karakteriše umerenost u zadovoljavanju sopstvenih potreba i želja. Skroman čovek ne voli luksuz, skupu hranu i piće, ne teži bogatstvu i moći. Preferira jednostavan i skroman način života, ne opterećujući se nepotrebnim troškovima i težnjom ka duhovnom razvoju i samousavršavanju.
Skromnost u ponašanju je sposobnost da ne privlači pažnju na sebe, da se ne izdvaja iz gomile, da se ponaša uzdržano i sa poštovanjem prema drugim ljudima. Skroman čovek izbegava razmetljivu drskost, loše manire i grubost, ne teži da postane centar pažnje i ne pokazuje samozadovoljstvo.
Skromnost u govoru karakteriše uzdržanost, skromnost i učtivost. Skroman čovek ne voli da se hvali svojim dostignućima, ne preuveličava svoje dostojanstvo i ne dozvoljava sebi da daje uvredljive izjave o drugim ljudima. Ume da sasluša i poštuje mišljenja drugih bez da ih prekida ili nameće sopstveno gledište.
Skromnost u oblačenju[uredi | uredi izvor]
Skromnost u oblačenju sastoji se od poštovanja standarda pristojnosti i umerenosti u izboru odeće. Skromna osoba izbegava svetle, blistave i provokativne odeće, preferirajući klasične i neutralne boje. On ne nastoji da privuče pažnju svojom odećom, već nastoji da izgleda poštovano i prikladno za okruženje.
Skromnost u kulturi i svetskim religijama[uredi | uredi izvor]
Skromnost u kulturi je jedna od osnovnih vrednosti mnogih religija i filozofija. U hrišćanstvu, na primer, skromnost se smatra jednom od glavnih vrlina, suprotnom gordosti i uobraženosti. U budizmu je skromnost jedan od osnovnih principa etike i morala koji ima za cilj skladan razvoj pojedinca i društva.
Skromnost u savremenom svetu[uredi | uredi izvor]
U današnjem svetu skromnost nije uvek cenjena i poštovana kao u prošlosti. Mnogi ljudi teže uspehu, bogatstvu i moći ne razmišljajući o skromnosti i skromnosti u svojim postupcima. Međutim, skromnost i poniznost i dalje ostaju važne vrednosti koje doprinose harmoničnom razvoju pojedinca i društva.
Psihologija skromnosti[uredi | uredi izvor]
Skromnost može imati različite motive: kao dosledan ljudski odnos prema životu, može proizaći iz poniznosti, iz verskih razloga ili kao lični doprinos zaštiti životne sredine[4]. Dobrovoljno, samoograničavajuće odsustvo potrebe može da karakteriše karakter osobe koja se osamostaljuje od materijalnih dobara, ne oslanja se na nepotrebni luksuz i svoje značenje orijentiše na nematerijalne zadatke i vrednosti. Za razliku od verske skromnosti, ona proizilazi iz etičke motivacije[5].
Međutim, skromnost takođe može predstavljati odgovor na materijalna ograničenja, gde ljudi interno prihvataju nedostatak kojem su izloženi. Psihosomatičar Rudolf Klusman ukazao je na mogućnost da se pohlepa može sprečiti „preteranom skromnošću“ kroz formiranje psihološke reakcije[6].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Metodičeskie rekomendacii po vыpolneniю vыpusknыh kvalifikacionnыh rabot po эkonomičeskim disciplinam (dlя studentov bakalavriata). Pod obщeй redakcieй professora M.V. Kudinoй / T.A. Batяeva, I.V. Malьkova. – M.: «KDU», «Dobrosvet», 2022. – 32 s. KDU, Moscow. 2022. ISBN 978-5-7913-1230-3.
- ^ Lloyd, Albert L.; Wahrig, Gerhard (1970). „Deutsches Worterbuch”. The German Quarterly. 43 (1): 91. ISSN 0016-8831. doi:10.2307/402699.
- ^ Grannes, A. L. F. (1980). „Slovarь russkogo яzыka XVIII veka. Proekt. Otv. red. Ю. S. Sorokin. Izd. ‘Nauka’, L., 1977. 167 str.”. Russian Linguistics. 4 (4): 412—415. ISSN 0304-3487. doi:10.1007/bf03545815.
- ^ Bollnow, Otto Friedrich (1958), Der Wahrheitsbegriff, Springer Berlin Heidelberg, str. 60—68, ISBN 978-3-642-86305-9, Pristupljeno 2024-05-12
- ^ Fuchs, Ottmar (2022-08-08), Religiöser Glaube – Radikales Wagnis im Menschwerden, Vandenhoeck & Ruprecht, str. 26—39, Pristupljeno 2024-05-12
- ^ Klußmann, Rudolf; Ackenheil, Manfred (1992). „Psychosomatische Medizin”. Springer-Lehrbuch. ISSN 0937-7433. doi:10.1007/978-3-642-97326-0.