Sociološki aspekti tajnosti
Sociološke aspekte tajnosti je prvi proučavao Georg Zimel početkom 20. veka. Zimel opisuje tajnosti kao sposobnost ili naviku čuvanja tajne. On definiše tajnu kao krajnju sociološku formu za regulisanje protoka i distribucije informacija. Zimel je to definisao na ovaj način:“ Ako je interakcija među ljudima "uslovljena sposobnošću razgovaranja, onda je tajnost oblikovana sposobnosću ćutanja." On takođe definiše samu suštinu društvenih odnosa, iako manipulacije u odnosu znanje-neznanje postoje.[1][2]
Koncept tajnosti[uredi | uredi izvor]
Zimel definiše tajno društvo kao interakciju okarakterisanu u potpunosti činjenicom da su odnosi među članovima pod upravom zaštite tajnosti.[3] Ova centralna funkcija je bazirana na dualnoj osnovi:
- Članovi interakcione grupe se bave zaštitom ideja, objekata, aktivnosti i osećanja kojima su priložili pozitivnu vrednost (tj, koji su ih nagrađuje).
- Članovi traže ovu zaštitu, kontrolu distribucije informacija o vrednovanju elemenata (tj, stvaraju i održavaju odgovarajuće uslove neznanja u spoljnom okruženju). U zavisnosti od obimnosti tajne, organizacija zauzima jedan od dva oblika: onaj koji u tajnu uključuje podatke o svim aspektima interakcionog društva, zajedno sa svojim ličnim postojanjem; kao i one u kojima samo neki aspekti, poput članstva, propisa, ili ciljevima, ostaju tajna.
Zimelove propozicije[uredi | uredi izvor]
Georg Zimel je imao neke ideje koje je sakupio i nazvao "propozicije". Funkcija ovih predloga bi se ostvarila, ako bi oni radili zajedno i prvenstveno se odnosili na genetska i razvojna unapređenja tajnog društva. Evo nekoliko njih:
Predlog 1[uredi | uredi izvor]
Veća vrednost ideja, objekata, aktivnosti ili osećanja je zasnovana na ograničenju distribucije informacija istih, a samim tim je veća i verovatnoća organizacije društva kao prostora u kojem vlada tajna.
Predlog 2[uredi | uredi izvor]
Što više vrednuje ideje, objekti, aktivnosti ili osećanja pripadnika društvene jedinice doživljavaju kao nesrazmerno ugrožava onih onih koji nisu, veća je verovatnoća članovi će organizovati kao tajnog društva.
Predlog 3[uredi | uredi izvor]
Što je veća sklonost ka političkom ugnjetavanju i totalitarnom disciplinovanju u većem društvu, to je veća sklonost ka razvoju tajnih društava u okviru šireg društva.
Predlog 4[uredi | uredi izvor]
Što je veća vrednost ideja, objekata, aktivnosti ili osećanja koje čine fokus tajnosti, tendencija tajnog društva prema ukupnom uključivanju svojih članova veća je i aktivnost osećanja, ideja i objekata, i veći su članovi izolacija od drugih interakcija jedinica.
Predlog 5[uredi | uredi izvor]
Što je veća sklonost ka potpunoj inkluziji, to više društvena organizacija donosi karakteristike šireg društva.
Predlog 6[uredi | uredi izvor]
Što je veća tendencija ka potpunoj inkluziji, veća je verovatnoća da članovi imaju aristokratski samo-koncept.
Predlog 7[uredi | uredi izvor]
Što je veća široka tajnost društva, to je veća sklonost ka centralizaciji vlasti.
Rehabilitacija tajni[uredi | uredi izvor]
Neki sociolozi su pokušali da rehabilituju tajnu: Dovođenjem u pitanje moralni prezir akumulirano je u sadašnjoj eri transparentnost u cilju širenja svojih viših kreativnih, produktivnih ili političkih otpornih mogućnosti.
Ideja cenzure[uredi | uredi izvor]
Tajnost i cenzura može uključiti norme o kontroli informacija. Ova ideja je integrisana od strane Georga Zimela da cenzura komunikacije u savremenom smislu ima povezanost sa velikim, složenim urbanim sredinama. Uz stepen centralizovane kontrole i tehničkih sredstava postoji efikasno donošenje masovne publike. To uključuje određivanje šta mogu ili ne mogu (ili u slučaju nevladinih napora treba ili ne treba da) se izrazi tajnost datim političkim, verskim, kulturnim, umetničkim standardima. Pojava novih komunikacija (na primer, štampe ili interneta) tehnologije uvek stvaraju zahteve za konfliktne grupe za veću otvorenost i slobodu komunikacij. To zahteva veću kontrolu. Vlasti žele da kontrolišu nove tehnike masovne komunikacije. Tri glavna sredstva za direktne cenzure (pregled pre objavljivanja, licenciranje i registracija, a potom i monopolizacija) su preventivne prirode. Među demokratijama postoji značajna varijacija u cenzuri po sadržaju, medijima komunikacije, mestu, vremenu i periodu preko društava. Postoje stepeni cenzure i pojedinačnih interesa, oni su u ravnoteži sa interesima zajednice, međutim, teško je ovo drugo definisati. Direktna vlada znači cenzure, mora se posmatrati odvojeno od dostupnosti resursa da kreira i distribuira informacije, aktivnosti privatnih grupa i iz neformalne cenzure, uključujući i isključenje izvora informacija i autocenzure. U demokratskom društvu, tajnost i otvorenost stoje u stalnoj napetoj dinamičnosti.