Знање

Из Википедије, слободне енциклопедије
Персонификација знања (грч. Επιστημη) у библиотеци Целзус у Ефесу, Турска.

Знање је све оно што је познато. Као и код сличних појмова, као што су истина, вера и мудрост, нема егзактне дефиниције знања, око које би се сложили сви научници, али постоји велики број теорија, као и дебата, око природе знања. Стицање знања укључује комплексне когнитивне процесе: перцепцију, учење, комуникацију, асоцијацију и резоновање. Термин знање се, такође, користи да се изрази сигурно разумевање субјекта, са могућности да се њиме (знањем) послужимо у одређене сврхе.

Знање је познавање, свесност или разумевање неког или нечега, као што су чињенице, информације, описи, или умећа, који су стечени кроз искуство или образовање путем перцепције, откривања или учења.

Знање се може односити на теоретско или практично разумевање предмета. Оно може да буде имплицитно (као што су практичне вештине или експертизе) или експлицитно (као што је теоретско разумевање предмета); оно може мање или више да буде формално или систематско.[1] У филозофији, студирање знања се назива епистемологијом; филозоф Платон је познат по дефинисању знања као „оправдано истинско веровање”,[2][3] мада ту дефиницију у данашње време неки аналитички филозофи сматрају проблематичном због Гетиерових проблема, док други бране платонску дефиницију.[4] Постоји неколико дефиниција знање и теорија које га објашњавају.

Стицање знања обухвата комплексне когнитивне процесе: перцепцију, комуникацију, и разумевање.[5] За знање се исто тако каже да зе повезано са капацитетом потврђивања код људских створења.[6]

Теорије знања[уреди]

Коначна демаркација филозофије из науке омогућена идејом да је филозофско језгро „теорија знања”, теорија која се разликује од наука, јер је то њихова основа ... Без ове идеје о „теорији знања”, тешко је замислити шта би „филозофија” могла бити у доба модерне науке.

Дефиниција знања је предмет текућих дебата међу филозофима у пољу епистемологије. Класична дефиниција, коју је описао мада је није ултиматно одобравао Платон,[8] наводи би изјава морала да задовољи три критерујума да би се могла сматрати знањем: она мора да буде оправдана, истинита, и веродостојна. Неки тврде да ови услови нису довољни, као што пример Гетиеровог случаја наводно демонстрира. Бројне алтернативе су предложене, укључујући аргументе Роберта Нозика да је неопходно да знање 'прати истину' и Сајмон Блекбернов додатни захтев да ми не желимо да кажемо да они који задовље било који од ових услова 'кроз дефекат, мањак или неуспех' имају знање. Ричард Киркхам сугерише да наша дефиниција знања захтева евиденцију за веровање неопходности њене истиности.[9]

У контрасту са овим приступом, Лудвиг Витгенштајн је уочио,[10] следећи Муров парадокс,[11][12] да се може рећи „Он верује у то, али то није тако”, али не „Он зна то, али то није тако”.[13] Он даље тврди да то не одговара различитим менталним стањима, већ различитим начинима говора о уверењу. Оно што је овде другачије није ментално стање говорника, већ активност у којој су ангажовани. На пример, на овом контексту, знање да вода у чајнику ври не производи одређено стање ума, већ омогућава извршавање одређеног задатка са чајником. Витгенштајн је желео да заобиђе потешкоће дефинисања разматрајући начин на који се „знање” користи у природним језицима. Он је разматрао знање као случај породичне сличности. Пратећи ову идеју, „знање” је реконструисано као концепт кластера који указује на релевантне карактеристике, али то није адекватно обухваћено било којом дефиницијом.[14]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „knowledge: definition of knowledge in Oxford dictionary (American English) (US)”. oxforddictionaries.com. Архивирано из оригинала на датум 2010-07-14. 
  2. Fine, G. (2003). „Introduction”. Plato on Knowledge and Forms: Selected Essays. New York: Oxford University Press. стр. 5—7. ISBN 0-19-924558-4. 
  3. Chisholm, Roderick (1982). „Knowledge as Justified True Belief”. The Foundations of Knowing. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 0-8166-1103-3. 
  4. Paul Boghossian (2007), Fear of Knowledge: Against relativism and constructivism, Oxford, UK: Clarendon Press , Chapter 7, pp. 95–101.
  5. Dekel, Gil. „Methodology”. Приступљено 3. 7. 2006. 
  6. Stanley Cavell, "Knowing and Acknowledging", Must We Mean What We Say? (Cambridge University Press, 2002), 238–66.
  7. The affairs of Anatol by Robert Reid
  8. In Plato's Theaetetus, Socrates and Theaetetus discuss three definitions of knowledge: knowledge as nothing but perception, knowledge as true judgment, and, finally, knowledge as a true judgment with an account. Each of these definitions is shown to be unsatisfactory.
  9. Kirkham, Richard L. (октобар 1984). „Does the Gettier Problem Rest on a Mistake?”. Mind, New Series. Oxford University Press on behalf of the Mind Association. стр. 501—13. JSTOR 2254258.  jstor
  10. Wittgenstein, Ludwig (1953). Philosophical Investigations. Section II.x. Blackwell Publishers. стр. 190. 
  11. Hintikka, Jaakko (1962). Knowledge and Belief: An Introduction to the Logic of the Two Notions. Cornell, NY: Cornell University Press. 
  12. Moore, G. E. (1991). „Russell's Theory of Descriptions”. Ур.: Schilpp, P. A. The Philosophy of Bertrand Russell. The Library of Living Philosophers. 5. La Salle, IL: Open Court Publishing. стр. 177—225. 
  13. Ludwig Wittgenstein, On Certainty, remark 42
  14. Gottschalk-Mazouz, N. (2008): "Internet and the flow of knowledge," in: Hrachovec, H.; Pichler, A. (Hg.): Philosophy of the Information Society. Proceedings of the 30. International Ludwig Wittgenstein Symposium Kirchberg am Wechsel, Austria 2007. Volume 2, Frankfurt, Paris, Lancaster, New Brunswik: Ontos, S. 215–32. „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2015-05-24. Приступљено 2015-05-24. 

Спољашње везе[уреди]