Stavovi

Stav je vrednovanje ljudi, aktivnosti, predmeta i ideja, praćeno emocijama i spremnošću na ponašanje. Stav se sastoji iz kombinacije tri osnovne psihiče funkcije: saznajna komponenta, emocionalna komponenta i ponašajna komponenta. Stavovi povezuju društvo i pojedinca: prevazilaze jednostranost “sociologizma” i “psihologizma” u proučavanju socijalnog ponašanja čoveka. Stavovi su relativno trajna predispozicija i omogućavaju predviđanje, usmeravanje i kontrolu ponašanja.Stavovi nisu urođeni, već stečeni putem učenja i socijalizacije. Oni se stiču pod uticajem škole, vršnjaka, porodice, medija, putem nekih od modela učenja poput instrumentalnog, klasičnog uslovljavanja, učenjem po modelu, uviđanjem...

Komponente stava

Emocionalna komponenta

U zavisnosti od osećanja koje čovek ima prema određenoj aktivnosti, predmetu ili ideji, stav može biti pozitivan (sviđa mi se), negativan ("ne sviđa mi se") i neutralan. Ove emocionalne reakcije čine emocionalnu komponentu stava.

Kognitivna komponenta

Kognitivna komponenta stava odnosi se na znanja i uverenja o objektu koji je predmet stava. Da bi neko mogao da ima stav o nečemu, mora da bude informisan, bar osnovnim sadržajem. Pored informacija i znanja, kognitivnu komponentu čine i uverenja o datom objektu.

Ponašajna komponenta

Stavovi imaju dinamički karakter, jer podstiču na aktivnost. S obzirom na to, ukoliko se znaju nečiji stavovi prema nečemu, može se i predviti njegovo ponašanje prema tom objektu.

Teorijski pristupi

Postoje tri teorijska pristupa stavovima:

• Strukturalni (bavi se problemom složenosti ili strukture stavova, tj. pitanjem šta je stav)
• Funkcionalni (bavi se pitanjem koje funkcije stavovi imaju za pojedinca).
• Teorije konzistencije (bave se problemima menjanja i otpornosti na promenu stava)

Strukturalni pristup

Poznat je kao “tradicionalni” odnosno tro-komponentni model), pošto je prema ovom pristupu stav je sastavljen od tri komponente:

• Saznajna ili kognitivna (informacije i znanja)
• Evaluativna ili afektivna (pozitivne ili negativne ocene i osećanja)
• Ponašajna (tendencija da se na određen način reaguje)

Kognitivna: percepcije, informacije, stereotipi, shvatanja, znanja, kognitivne reprezentacije - o objektima prema kojima postoji stav.

Emocionalna: osećanja koja pojedinac ima prema objektu prema kome postoji stav (volimo ga, ne volimo ga, sviđa nam se ili ne, prijatan nam je ili neprijatan, privlačan ili odbojan i sl.). Prema Rotu (1973) ona uključuje i vrednosne sudove (dajemo ocenu vrednosti objekta - da li je nešto dobro ili rđavo i sl.)

Konativna (ponašajna): sastoji se u tendenciji da se učini nešto u odnosu na objekat prema kojem imamo stav, da se pristupi akciji u vezi sa tim (da se pomogne, podrži nešto prema čemu imamo pozitivan ili osujeti nešto prema čemu imamo negativan stav i sl.).

Ove tri komponente stava organizovane su na konzistentan način (teže da budu usklađene). Pozitivna osećanja o objektu stava, pripisivanje pozitivnih osobina objektu i tendencija da se pozitivno reaguje na objekat.

Pokušaji da se promene osećanja ljudi prema nekom socijalnom objektu ili problemu davanjem novih informacija o tom problemu zasnovani su na ideji da su kognitivne i afektivne komponente stavova međusobno pozitivno povezane. Konzistentnost tri komponente stava nikada nije potpuna, ali postoji veliko slaganje.

Funkcionalni pristup

Koje funkcije stavovi imaju za pojedinca? Zašto neki ljudi usvajaju određene stavove?

Instrumentalna ili utilitaristička funkcija- korist za pojedinca

Ego-odbrambena funkcija – odbrana pojedinca od unutrašnjih konflikata ili loše slike o sebi

Funkcija izražavanja ličnih vrednosti - stavovi kao ekspresija stanja i ciljeva koje pojedinac smatra poželjnim

Funkcija saznavanja i osmišljavanja – pomoć u organizovanju i razumevanju složenog spoljašnjeg sveta

Ljudi formiraju pozitivne stavove u odnosu na objekte ili pojave koje dovode do zadovoljstva, a negativne prema onima koje dovode do neugodnosti. Prošlo i sadašnje opažanje korisnosti koju objekat ima za pojedinca. Da bi se prilagodio, bio prihvaćen i poštovan (“Socijalna ulaznica” za određene društvene krugove). Mehanizam kojim se čovek brani od spoznajenekih istina o sebi i drugima koje bi mogle povrediti njegovu ličnost. Stavovi imaju selektivnu ulogu – filtriraju neugodne činjenice. Osećaj inferiornosti – negativni stavovi prema manjinama.

Pojedinac stiče zadovoljstvo izražavanjem stavova koji su u skladu sa njegovim vrednostima i predstavom koju ima o sebi. Integrisan sistem stavova koji su stečeni u detinjstvu (identifikacijom) i postali sastavni deo ličnosti. Na pr. religiozni stavovi, patriotizam, ideološke orijentacije. Za pojedinca stav ima vrednost samo-izražavanja.

Zasnovana na potrebi da se organizuje, razume i da smisao spoljašnjoj sredini; da se svet doživi celovito i predvidivo, da znanje i iskustvo budu stabilni i integrisani u sistem. Stavovi mogu i pojednostavljivati objektivne činjenice posredstvom ličnih želja (stereotipi). Osmišljenost i stabilnost slike o svetu velikim delom određuju norme date kulture.

Tri velike kategorije faktora koji utiču na učenje stavova

1. Opšti, univerzalni faktori koji (posredno) utiču na celokupno društveno zbivanje – razvitak proizvodnih snaga i odnosa, istorijski razvitak, kultura i sl.
2. Pripadnost određenoj zajednici ili grupi (kulturne zajednice, velike društvene grupe kao što su nacija i klasa i male, primarne grupe, kao što su porodica, prijatelji)
3. Specifični mehanizmi formiranja stavova (svi mehanizmi učenja)

Biheiviorističko gledište

Suštinska osobina stava jeste da se on ne može direktno posmatrati već se smatra “stanjem spremnosti” da se reaguje na neki stimulus o kome se može samo zaključivati na osnovu spoljašnjeg ponašanja. Stav je hipotetički konstrukt koji objašnjava zašto različiti ljudi različito reaguju na iste stimuluse.

Funkcije stavova

Stav prema nekom objektu štedi trud i energiju. Svaki put kada se čovek susretne sa nekim objektom, on mu je bar donekle poznat. Ne mora iznova da uči njegove osobine i nije tabula raza. Stavovi pored toga imaju i instrumentalnu funkciju. Oni služe da se postigne neka korist, a izbegne neka šteta ili kazna. Na primer, može postojati povezanost pozitivnog stava nekog adolescenta sa prihvatanjem vršnjaka. Funkcija socijalnog identiteta ili izražavanja vrednosti jeste da se svojim stavovima čovek sa svojim stavovima može identifikovati sa nekom grupom koje su za njega važne (feministički pokret, antiglobalistički). Jako važna funkcija jeste i odbrambena, kada čovek želi da zaštiti samopoštovanje, što je povezano sa mehanizmima odbrane.

Stavovi utiču na ponašanje, ali i na neke druge psihičke funkcije poput učenja i pamćenja. Brže i bolje se pamte informacije koje su u skladu sa stavovima osobe, nego one koje nisu.

Vrste stavova

Neki stavovi su karakteristični za pojedinca (lični stavovi) i oni su pre svega, značajni za psihologiju ličnosti. Postoje i stavovi koje pojedinac deli sa drugim ljudima i to su stavovi koji se odnose na neke značajne društvene pojave (socijalni stavovi). Stavovi se mogu razlikovati i prema sadržaju ili oblasti na koju se odnose, na primer politički stavovi, religiozni stavovi, ekonomski, estetski...

Posebno važna grupa stavova jesu predrasude. Predrasude su izrazito negativni stavovi prema pripadnicima određene grupe koji se zasnivaju isključivo na njihovoj pripadnosti toj grupi. Formalno gledano, one mogu biti pozitivne i negativne, ali uobičajeno se govori o negativnim predrasudama, jer su važan deo problema društva. Predrasude su zasnovane na intenzivnim emocijama i teško su promenljive i otporne. One mogu biti veoma opasne, jer mogu da dovedu do diskriminacije i nasilja. U predrasudama dominiraju stereotipi - osobine pojedinaca se zanemaruju i svi pripadnici se izjednačavaju. Međutim, baš kao i stavovi, predrasude nisu urođene, već stečene komponente ličnosti. Borba protiv predrasuda se odvija obrazovanjem, informisanjem o njihovoj neopravdanosti i štetnosti i kontaktom sa osobama prema kojima postoje predrasude je veoma važna.

Formiranje i menjanje stavova

Socijalizacija pojedinca se u velikoj meri sastoji od formiranja stavova. Svi faktori koji doprinose socijalizaciji i razvoju, doprinose i formiranju stavova. Poseban značaj imaju tri elementa: grupa kojoj pojedinac pripada, motivi i osobine ličnosti pojedinca i informisanost o pojavama prema kojim postoji stav.

Najznačajniju ulogu za formiranju stavova imaju primarne grupe poput porodice, ili referentne grupe koje su u nekom trenutku života veoma važne za pojedinca, poput vršnjaka. Svaka grupa dodatno vrši pritisak na pojedinca da misli i da se ponaša na određeni način. Pošto stavovi imaju instrumentalnu funkciju, to praktično znači da će stavovi zavisiti od motiva pojedinca. Ukoliko on procenjuje da će mu neki objekat zadovoljiti motive, prema njemu će imati pozitivan stav. Isto važi i za osobine ličnosti koje pojedinac poseduje. Nesigurne i anksiozne osobe često usvajaju konzervativne stavove. Usvajanje ovih stavova zapravo je izraz osobina tj. potrebe ovakve ličnosti za onim što joj nedostaje. Utvrđeno je na primer, da je prihvatanje antidemokratske, fašističke orijentacije povezano sa specifičnom strukturom ličnosti poznatom kao autoritarna.

Mora postojati informisanost prema pojavama da bi stav mogao da postoji. Međutim, informacije su često lažne ili se sa njima manipuliše. Često stavovi počivaju na osudnim i neproverenim činjenicama i to je često slučaj kod negativnih stavova i predrasuda. Najbolje rešenje protiv negativnih stavova jeste bolje informisanje, ali uticaj informacija na promenu stava je često ograničen već postojećim stavovima. Ljudi teže da izbegavaju informacije koje nisu u skladu sa već postojećim stavovima i da traže one koje jesu. Čak i kada se nađu u situaciji da vide informacije koje su protivne njihovim stavovima, oni im jednostavno ne poveruju. Ovo posebno važi za stavove koji su praćeni intenzivnim emocijama, poput predrasuda.

Informacije utiču na formiranje stavova, ali i na njihovo menjanje. Isto važi i za dva prethodno opisana faktora. Ukoliko se promeni grupa ili ukoliko jedna grupa prestane da utiče na pojedinca, njegovi stavovi se menjaju. Promena aktuelne motivacije vodiće i promeni sa tim povezanih stavova. Stavovi se u ovim situacijama menjaju, jer nemaju više odgovarajuću ulogu.

Propaganda i javno mnjenje

Javno mnjenje jesu stavovi, mišljenja i uverenja članova određenih socijalnih grupa ili stanovništva o nekim aktuelnim temama. Javno mnjenje se uglavnom odnosi na mišljenja koja su manje čvrsta i stabilna od stavova, ali su pod njihovim uticajem. U formiranju javnog mnjenja veliku ulogu imaju mediji. Na formiranje stavova utiču informacije, a mediji su najveći izvor informacija u svakodnevnom životu. Naročito su to informacije o aktuelnim dešavanjima u društvu, koja su najčešći predmet istraživanja javnog mnjenja.

Postojale su razne akademske studije koje istražuju da li na javno mnjenje utiču "uticajni faktori" ili osobe koje imaju značajan efekat na uticanje na mišljenje javnosti u vezi sa relevantnim pitanjima. Mnoge rane studije  su modelirale prenos podataka od izvora masovnih medija do javnosti kao "dvostepeni" proces. U ovom procesu, informacije iz masovnih medija i drugih dalekosežnih izvora informacija utiču na uticajne faktore, a oni onda utiču na opštu javnost nasuprot masovnim medijima koji direktno utiču na javnost.

Dok je "dvostepeni" proces u vezi sa uticajem javnog mnjenja motivisao dalja istraživanja o ulozi uticajnih osoba, novija studija Watts i Dodds (2007) sugestira da, dok uticaj ima određenu ulogu u uticaju na javno mnjenje, "ne-uticajne "osobe koje čine široku javnost su jednako verovatne (ako ne i više verovatne) da utiču na mišljenje, pod uslovom da se šira javnost sastoji od osoba na koje se lako može uticati. Ovo se u njihovom radu pominje kao "Uticajna hipoteza". Autori diskutuju o takvim rezultatima upotrebom modela za kvantifikaciju broja ljudi pod uticajem opšte javnosti i uticajnih faktora. Model se može lako prilagoditi tako da predstavlja razne načine na koje uticajnici komuniciraju jedni sa drugima, kao sa širom javnosti. U njihovoj studiji, takav model se razlikuje od prethodnog primera "dvostepenog" procesa. Model Watts i Dodds uvodi model uticaja koji naglašava bočne kanale uticaja između uticajnika i opštih javnih kategorija. To na taj način dovodi do složenijeg protoka uticaja između tri strane uključene u uticanje na javno mnjenje (tj. mediji, uticajnici i javnost).

Propaganda je namera da se ubeđivačkom komunikacijom, a radi ostvarenja određenih ciljeva, promene stavovi. Propaganda može biti pozitivna i negativna. Ona je plansko širenje ideja i uverenja kako bi se dobilo javno mnjenje, kao i reklamiranje proizvoda, odnosno naglašavanje poželjnih karakteristika kako bi se privukli kupci.

Jedan od principa propagande jeste skretanje pažnje ili njeno privlačenje. U te svrhe se koriste različite tehnike i postupci. Jedan od poznatijih primera ovog principa jeste da su reklame na televiziji glasnije od ostatka programa. Svakako, privlačenje pažnje nije dovoljno. Drugi princip propagande jeste da se izazove spremnost za prihvatanje propagiranih ideja i stavova. To se postiže tako što se uz reklamirani objekat navodi ideja da postoji asocijacija između njega i onoga što je za čoveka životno važno (prijateljstvo, ljubav, uspeh). Tako se, na primer, u reklamama za pivo, pivo asocira sa druženjem i bliskošću.

Vidi još

• Interesovanja
• Vrednosti

Литература

• Van Bavel, J.; Xiao, Y.J.; Cunningham, W.A. (2012). „Evaluation is a dynamic process: Moving beyond dual systems models”. Social and Personality Psychology Compass. 6 (6): 438—454. S2CID 18402451. doi:10.1111/j.1751-9004.2012.00438.x. 
• Cunnigham, A.; Zelazo, P.D.; Packer, D.J.; Van Bavel, J.J (2007). „The iterative reprocessing model: A multilevel framework for attitudes and behavior”. Social Cognition. 25 (5): 736—760. CiteSeerX 10.1.1.224.837 . doi:10.1521/soco.2007.25.5.736. 
• Breckler, S. J., & Wiggins, E. C. (1992). On defining attitude and attitude theory: Once more with feeling. In A. R. Pratkanis, S. J. Breckler, & A. C. Greenwald (Eds.), Attitude structure and function. Hillsdale, NJ: Erlbaum. pp. 407–427
• Eagly, A., & Chaiken, S. (1995). Attitude strength, attitude structure and resistance to change. In R. Petty and J. Kosnik (Eds.), Attitude Strength. (pp. 413–432). Mahwah, NJ: Erlbaum.
• Fazio, R. H. (1986). How do attitudes guide behavior? In R. M. Sorrentino & E. T. Higgins (Eds.), The handbook of motivation and cognition: Foundations of social behavior (pp. 204–243). New York: Guilford Press.
• Fazio, R.; Williams, C. (1986). „Attitude accessibility as a moderator of attitude-perception and attitude-behavior relation: An investigation of the 1984 presidential election”. Journal of Personality and Social Psychology. 51 (3): 505—514. PMID 3761146. doi:10.1037/0022-3514.51.3.505. 
• Tesser, A (1993). „On the importance of heritability in psychological research: The case of attitudes”. Psychological Review. 100 (1): 129—142. CiteSeerX 10.1.1.397.3326 . PMID 8426878. doi:10.1037/0033-295x.100.1.129. 
• Joseph P. Forgas, Joel Cooper, William D. Crano. 2010. The Psychology of Attitudes and Attitude Change. Publisher Routledge. ISBN 9781848729087
• Gerd Bohner. 2002. Attitudes and Attitude Change: Social Psychology. Publisher-Psychology Press. ISBN 9780863777790
• Greg Maio, Geoffrey Haddock. 2010. The Psychology of Attitudes and Attitude Change: Sage Social Psychology Program. Publisher SAGE. ISBN 9781412929752
• Dolores Albarraci, Blair T. Johnson, Mark P. Zanna. 2005. The Handbook of Attitudes. Publisher Routledge. ISBN 9780805844931
• Frank M. Andrews. 1991. Measures of Personality and Social Psychological Attitudes. Publisher-Gulf Professional Publishing. ISBN 9780125902441
• John P. Robinson, Phillip R. Shaver.1980. Measures of Social Psychological Attitudes. Publisher Survey Research Center, Institute for Social Research. ISBN 9780879441302
• Eagly, Alice H.; Chaiken, Shelly1993. The Psychology of Attitudes. Publishers-Harcourt Brace Jovanovich College.
• Icek Ajzen. 2005. Attitudes, Personality, and Behavior. Publisher McGraw-Hill International. ISBN 9780335224005
• Richard E. Petty; John T. Cacioppo (2018). Attitudes And Persuasion: Classic And Contemporary Approaches. Taylor & Francis. ISBN 978-0-429-98178-4.